Svi, naravno, znamo šta je vreme, sve dok nas neko ljubazno ne zamoli da mu to, šta je vreme to jest, malo objasnimo. Tada kreću problemi. Sveti Avgustin je, recimo, toliko bio obuzet vremenom da ga je ludila spasilo jedino to što su ga Vandali, u međuvremenu, ubili. Za dobrog sv. Avgustina vreme je bilo zaleđeno u božijoj odluci. Za njega se, piše Ridiger Zafranski, vreme pretvorilo u košmar: „Sve se kreće tek prividno. Vreme određeno bez ostatka u stvari više i nije vreme. Pretvorilo se u zatvoreni prostor. Može se reći: u zatvor“ (str. 41). Avgustin je samoga sebe strpao u tu čudnu i jezivu ćeliju bez zidova i granica, jer vreme nije mogao da misli drugačije do kao stvar božje odluke, a ako o svemu, pa i o vremenu, odlučuje bog, šta je, onda, ostalo čoveku? Ako je samo bog slobodan i ako u njegovoj beležnici već postoji plan za svakoga od nas – plan koji ljudi zovu sudbinom – onda ne postoji sloboda, a volja je, utoliko, tek privid. Takvo shvatanje vremena, dakle, negira slobodu. Primetiće Zafranski da nas ne uteruje samo religija u zatvor vremena, već to rade i savremene discipline poput genetike, psihologije, sociologije: biologija nam objašnjava da se sve, već, nalazi u genima (budućnost nam je propisana), psihologija da psihičkim strukturama vladaju nužnosti kojima nismo u stanju da se odupremo (pa se ne vidi po čemu se razlikujemo od mašina), ili smo, prema nekim sociološkim teorijama, samo nevoljni izvršioci društvenih procesa (te nam je život nametnut). Problem je, međutim, što su sve to „naknadni komentari uz delanje“, piše Zafranski, ono što „retrospektivno uklanja otvorenu situaciju u kojoj otpočinje neka radnja“ (str. 41). Time on priču o vremenu vraća na početak i kaže nam da postoji i vreme koje je u savezu sa slobodom. U toj kombinaciji budućnost je prostor vremena u kojem, ako se usudimo, možemo nešto da napravimo i od nas samih. Ono prvo vreme oslobađa nas odgovornosti za sebe i druge. Ovo drugo čini nas ljudima.
Ridiger Zafranski – koji se filozofiji učio kod Teodora Adorna – jedan je od onih filozofa koji ne samo da se ne libi aktivnog učestvovanja u javnosti, već to smatra obavezom filozofa. Biti filozof za njega ne znači zatvoriti se u sebe i svoju sobu i, neuznemiravan tričavim ljudskim slabostima, komunicirati isključivo s večnim istinama. Deset godina je, sa Peterom Sloterdijkom, vodio polusatne, veoma gledane filozofske emisije na nemačkoj televiziji. Piše puno i bori se za svoje ideje. Najpoznatiji je po svojim filozofskim monografijama o Šileru, Šopenhaueru, Ničeu, Hajdegeru, a tekstove ispisuje prozirnim jezikom, bez previše tehničke terminologije. Iako je vreme možda najteži filozofski problem, ni ovde Zafranski ne izneverava svoj stil i ispisuje zanimljivu, dinamičnu i duhovitu knjigu o onome što ste oduvek želeli da znate o vremenu, ali vam nikada nije palo na pamet da biste pitanja mogli da postavite na ovakav način.
Iako će da ponudi nekoliko perspektiva na problem vremena – psihološka je najatraktivnija, ali i poslovično najpovršnija, prirodnonaučna prekratka, književna bliska filozofskoj – Zafranski ni u jednom jedinom retku ne dovodi u pitanje monopol filozofije na vreme. Nije tu, dabome, reč ni o kakvom strukovnom idiotizmu, nego o evidenciji da se pojam pojmom izbija: vreme je čisti pojam, a samo se filozofija bavi čistim pojmovima. Beskrajno je zabavan primer sa gospođom, recimo, koja je vremenom opsednuta na takav način – gotovo kao nesrećni sv. Avgustin – da sve što čuje ili vidi pretvara u vreme, pa će kapanje vode, ili pev ptice, da pretvara u sekunde. Dok ne poludi. Zanimljivi su i sociološki primeri, naravno, ali kad god se približe pojmu te discipline se, nevične držanju u opštosti, raspadaju.
Filozofske intervencije najspektakularnije su u poglavljima posvećenim časovniku, recimo, odnosno podruštvljenom vremenu, kada nas Zafranski stavlja pred dilemu sličnu onoj o prvenstvu kokoške ili jajeta: da li vreme prethodi društvu, ili društvo prethodi vremenu? Već u sledećem koraku taj se zaplet seli ka još težoj dilemi: da li je vreme u nama (čista forma čulnosti, prema Kantu), ili je uslovljeno društvenim konvencijama. (Šopenhauer je toliko bio očaran Kantovim shvatanjem vremena, da je primetio kako smo, do Kanta, glavu nosili u vremenu i prostoru, dok posle Kanta vreme i prostor nosimo u glavi.) Treći korak je najspektakularniji: ako je vreme društvena fikcija, onda je slično novcu, što navodi Zafranskog da se poigra različitim fiktivnim likovima, pa će uočiti da je čovečanstvo bez većih trauma preživelo smrt boga, ali smrt novca ne bi. Kakve, međutim, veze ima novac s vremenom? Pa, ima. Upravo zato što zamenjuje neposrednu razmenu i neposredno konzumiranje, zato što odlaže učinke koji bi se bez novca ispoljavali odmah, novac se pokazuje kao par excellence vremenska kategorija.
Nudi Zafranski i svojevrsnu istoriju vremena, doziva nauku i Ajnštajna, govori o kontrolisanom vremenu i Odiseju koji putuje kroz vreme, vraća se na Aristotela i na vreme kao priču (samo priča, zapravo, hvata vreme, a da ga ne stavlja u kavez i tako lišava slobode), govori o igri vremena, igri s vremenom i vremenu igre, o smrti i nadi, da bi knjigu završio moćnom refleksijom o filozofiji vremena kao vremenu filozofije bez koje bismo, možda, ostali u životu, ali teško da bismo preživeli.
