Bojim se da ne umem dovoljno dobro iliti „egzaktno“ da objasnim zašto mi je tokom čitanja romana Vodi me na drugo mesto Hajdane Baletić više puta na pamet padala – od svih knjiga – baš Višnja na Tašmajdanu, ona davna – i divna – posveta Siniše Pavića (Bože dragi, je l’ baš onog Siniše Pavića, onog koji je docnije sfućkao talenat na jatagance i gige moravce!?) odrastanju, i Beogradu, dakle – sve u svemu – (jednom? ili svakom, svakovremenom?) odrastanju u Beogradu. Neki su toposi ovim knjigama zajednički – no, čudna mi čuda?! – i u nekim bi se narativnim rukavcima mogli „nategnuti“ srodni tematski motivi i opsesije, pa ipak: Višnja… je objavljena još 1967 – pet godina pre rođenja H. B. – u jednom prilično drugačijem Beogradu i radikalno drugačijem stabilno-mirnodopskom vremenu lažnog Kraja Istorije, a u (relativno) ranim danima trenda jeans–proze koju su, na tragovima Selindžera i još nekolicine mahom američkih uzor-velikana, u ovom zakutku sveta proslavili srpski autori poput Mome Kapora i, znatno kasnije, Milana Oklopdžića, ili hrvatski poput Majdaka, Majetića, Šoljana, Slamniga, a da ipak niko od svih njih ne napiše – ovde se, dakako, ograničavamo na pisanje u ključu jeans-proze – ništa što doseže svežinu i snagu Pavićeve Višnje…, osim potresnih Šoljanovih Izdajica, tog nepravedno poluzaboravljenog remek-delceta jednog vremena i senzibiliteta.
Svi su ti autori, vidi vraga, muškarci; kao da žene ne nose farmerke?! Danica, glavna junakinja romana Hajdane Baletić, u neku je ruku onaj nedostajući ženski pikaro ovog traumatičnog vremena, urbana devojka stasala u Beogradu Odvratnih Devedesetih koja pokušava – onako bačena u svet, i to baš u njegov akutno poblentaveli deo – da se odupre predestiniranom „trpnom stanju“ i da sastavi krhotine svog života iliti da iscrta kakvu-takvu projekciju sopstvenih mogućnosti, ploveći – i tonući, tu i tamo – između ljubavno-emocionalnih pokušaja i brodoloma, prijateljskih nesporazuma i prigušenih, tinjajućih porodičnih nesrećnosti (ne nesreća nego baš: nesrećnosti!), a sve to na fonu sveprisutnog Velikog Društvenog Raspadanja, u okruženju rata, bede, izolacije, diktature, nadrealističkog bombardovanja… Baletićkino je spisateljsko neiskustvo povremeno/mestimice uočljivije nego što bi to bilo dobro; uz to, neki su detalji oko NATO bombardovanja – za knjigu pisanu u realističkom ključu – nedopustivo predramatizovani, kao da se radi o ratnom Sarajevu ili tako nečemu („realno“ nepostojeće nestašice živežnih namirnica, na primer). Ponegde je čak i lektura elementarno zakazala, pa opetovano dobijamo grdobne „majce“, „fijoke“ i ostale simptomatične rekvizite malignog trenda Nove Nepismenosti devedesetih; nema, doduše, „bezbedOnosnog“, „bi ste“ ili „ne ćete“ – zašto onda ne i „ho ćete“?! – kao dragulja iz, doduše, pretežno novinarskog treš-žargona sadašnjice… Bez obzira na ovakve iritirajuće neravnine, Vodi me… upečatljivi je emocionalni putopis kroz poznati vremensko-prostorni pejzaž; autorki ne nedostaje veštine fabuliranja i, osobito, građenja likova, pri čemu su nesumnjivo najuspeliji likovi Daničinih srodnika. Spisateljičin je smisao za humor nerazmetljiv, a gotovo sveprisutan, s nekoliko upravo sjajnih momenata (žuđena Predsednikova malerozna smrt u WC-u, multipliciranje jednog-te-istog vremešnog taksiste u Londonu…). Potonji Daničin odlazak „na drugo mesto“, na novozelandski Kraj Sveta doima se samo kao prinudno/lažno razrešenje jednog egzistencijalnog ćorsokaka koji je mnogo više emocionalne negoli „egzistencijalne“ ili „političke“ naravi.
Svojim kvalitetima, pa i „inspirativnim“ nedostacima unatoč, ova knjiga, nažalost, do sada (po mom uvidu) još nije doživela relevantniju kritičku recepciju; u relevantnu književnokritičku tekstualnost, dakako, nećemo ubrojati neubrojiv parakritički tekstuljak koji se pojavio u najtiražnijem latiničnom dnevniku, i čija autorka – osoba književno i medijski apsolutno anonimna i ganutljivo, upravo melodramatski nepronicljiva – ilustracije radi, zamera mlađanoj spisateljici da propoveda „predubeđenje da mladi moraju da beže iz Srbije“ (hmmm, a možda je to zaista baš tako u njenom primerku knjige?!) i da preko svoje (božemeprosti & pu, pu, pu!) narkomansko-promiskuitetno-histerične junakinje (i dalje primerak s greškom, van sumnje), izražava „hedonističku neiživljenost i nacionalnu apatiju“… Podozrevam da se radi o nekom ubogom, ali entuzijastičnom Božjem čeljadetu, časnoj seki-iskušenici na undercover zadatku u „civilstvu“, main task: uprepodobljavanije književnosti raspusne i bezbožne mladeži beogradske i srpske? Oh, Bože, blagi Bože, treba li ipak nekako merodavno meriti IQ nadobudno-potencijalnih Književnih Kritičara ili je dovoljno što si Ti određenoj njihovoj sorti – a glede stanja njihovog duha – obećao lak i siguran prolaz u Carstvo Nebesko? Anyway, ova se neopisiva tvorevina već sada kandiduje za parakritički shoder godine (i takvo bi veselo takmičenje trebalo uvesti!), gotovo ravnopravno sa u najtiražnijem ćiriličnom dnevniku upravo objavljenom prikazoidnom abulozom čijom je žrtvom imao biti Ćirićev Hobo. Uz ovu bezbeli neverovatnu, baš onako zabezek–zevzekoidnu, spontano dadaističku nakupinu slova ide – kao attachment – i fotka-portret njezinoga odvažnog autora: živopisan čičica, cenim da (im) je hausmajstor? Možda nemaju keša da ga isplate, pa mu kao kompenzaciju ustupaju prostor za (pronicljivošću necenzurisano) Izražavanje Mišljenja? Svako drugo objašnjenje bilo bi, avaj, manje suvislo. No, priča o čudesnom svetu lokalne – što medijske, što „akademske“ – parakritike tema je za sebe, i Hajdane se Baletić ona i ne mora mnogo (do)ticati.
Ona je, naime, uradila svoje: ovo fino parčence romaneskne proze, primetnim nesavršenostima uprkos, napravljeno je od solidnog štofa; pozamašan krojačicin potencijal vidljiv je „iz aviona“, pa ima smisla nadati se da je Vodi me na drugo mesto samo vrlo podsticajan uvod u jedan zanimljiv ženski ruk–opus, što više po strani i od kaluđeričke i(li) velmar-jankovićevske „duhovnosti“, i od kanonizovanog i samozaglupljuće ideologizovanog „ženskog Sestro-Moja-Slatka pisma“, i od besmislenog oponašanja „mužjačkih“ obrazaca. Ovaj je romančić, dakle, izazovna, obećavajuća objava jedne prisutnosti: samo da Hajdani B. neko sada ne ponudi da napiše TV-seriju!
