Viša rasa i ostale gluposti

Posle kapitulacije Nemačke maja 1945. godine američka okupaciona vlast je zaplenila svu Hitlerovu imovinu. Pravni osnov za tu odluku bio je što se građanin Adolf Hitler 1. oktobra 1929. godine prijavio da stanuje na adresi Princregentenplac 16 u Minhenu. Kako se odande nikada zvanično nije odjavio, pa ni kada se preselio u Berlin, gde je za njega izgrađena posebna palata, a Bavarska čiji je glavni grad Minhen pripala američkoj okupacionoj zoni, u nadležnost SAD su pripala i autorska prava na njegove knjige. Postoji filmski zapis kako američki vojnici olovni slog Majn kampfa, koji je ostao sačuvan, pretapaju da bi se izlila slova za novopokrenuti dnevni list „Zidojče cajtung“, i danas jedne od najvažnijih novina na nemačkom jeziku.

Kuća na Princregentenplacu nikada nije postala kultno mesto za hadžiluk Hitlerovih pristalica, jer su tamo smeštene kancelarije policijske uprave. Jednako vešto Nemačka je sprečila značajnije širenje Hitlerovog kapitalnog dela: Kada su SAD njegovu imovinu predale u nadležnost Bavarskoj kao federalnoj jedinici Savezne Republike Nemačke, ona kao vlasnik autorskih prava pisca Adolfa Hitlera prosto nije izdavala dozvolu za štampanje Majn kampfa. Ta zabrana sada, sedamdeset godina posle smrti autora, na osnovu Univerzalne konvencije o autorskim pravima više nije na snazi.

Hitler je Majn kampf napisao 1924. godine u zatvoru u Landsbergu. Bio je osuđen posle neuspelog puča, ali je kaznu služio kao povlašćeni zatvorenik, imao urednu sobu, primao posetioce i pakete. Zanimljivo je, na primer, da mu je Vinifred Vagner, snaja velikog kompozitora Riharda Vagnera, poslala hartiju za pisaću mašinu baš za pisanje tog teksta. Prvi tom objavljen je 1925, a drugi je napisao na slobodi 1926. godine. Obe knjige su posle najčešće objavljivane kao jedan tom.

JEVREJSKO–BOLJŠEVIČKA ZAVERA: Teško je kratko prepričati sadržaj koji zauzima preko 500 stranica, a pogotovu proceniti njegov značaj za uspon Hitlerove Nacionalsocijalstičke nemačke radničke partije (NSDAP) i za izbijanje Drugog svetskog rata, koji je u svom pamfletu prizivao. Posmatrano iz tog ugla, malo je knjiga izazvalo tolike posledice. Reč je o političkom i ideološkom spisu sa autobiografskim elementima i programom za NSDAP. Na osnovu programa u toj knjizi Hitler je na legalnim izborima došao na vlast 1933. godine, donekle zahvaljujući i tome što su se komunisti i socijaldemokrate u Nemačkoj borili jedni protiv drugih, i pritom zanemarivali nacističku opasnost.

Majn kampf se, pre svega, okreće protiv marksizma, koji se opisuje kao jevrejsko-boljševička zavera. Klasna borba se zamenjuje međusobnom borbom rasa, radnički zahtevi se okreću protiv „plutokratije“, taj pojam zamenjuje „kapitalizam“, ali opet se prvenstveno prikazuje kao vlast jevrejskog kapitala. Sve to ima za cilj da radnicima i nezaposlenim ljudima potpuno osiromašenim posle velike inflacije koja je vrhunac dosegla 1923. godine, ukaže na prvi pogled prepoznatljivog krivca za njihovu bedu: trgovačke radnje, robne kuće i male banke, čiji su vlasnici u Nemačkoj često bili Jevreji. Tako se fokus narodnog besa skretao sa velikih banaka i industrijskog kapitala, zbog čega su njegovi predstavnici podržavali Hitlera i uspon njegove partije.

Hitler u svom programu zahteva i veći „životni prostor“ za više rase, u koje prvenstveno spada germanska. Niže rase, u knjizi identifikovane kao Jevreji, Cigani, Sloveni i crnci, „kvare“ „dobre narode“. Odbacuje se parlamentarna demokratija u korist „narodnosne zajednica“ koja ima svog vođu. Zanimljivo je da Hitler u svom delu kao veliku grešku koja je dovela do gubitka Prvog svetskog rata navodi borbu Nemačke na dva fronta – istočnom i zapadnom – a sam će ponoviti istu „grešku“.

HONORARI ZA BESTSELER: Posle dolaska Hitlera na vlast Majn kampf je doživeo ogroman tiraž, do 1944. godine u Nemačkoj je objavljen u 10,5 miliona primeraka, a preveden je na gotovo sve važnije jezike sveta, uključujući kineski, hebrejski, pa čak i tamilski jezik, kojim govori sedamdesetak miliona ljudi na jugu Indije. Matičari u nacističkoj Nemačkoj su svakom mladom bračnom paru kao poklon uručivali primerak Hitlerove Moje borbe. Autoru je uredno uplaćivano uobičajenih deset procenata od prodajne cene, ali „firer“ se nije libio ni da uzima autorske honorare za svoj lik na poštanskim markama. Nije mu bilo teško da otkupi celu kuću u Minhenu na Princregentenplacu, u kojoj je stanovao samo u jednom stanu, ali posle dolaska na vlast nije više tamo navraćao. Za svoju ljubavnicu Evu Braun kupio je vilu u otmenom delu Minhena Bogenhauzenu, u Delpštrase 12 u kojoj se posle rata nalazio generalni konzulat Jugoslavije.

Malo je poznato da je Hitler 1928. napisao poduži tekst kao nastavak svog bestselera Majn kampf, ali ga nije dao u štampu. Verovatno je smatrao da nije potrebno da nastavi pismeno sa razrađivanjem svojih ideja, kad je prosto mogao da ih sprovede u delo. Štampan je tek posle Drugog svetskog rata pod naslovom „Hitlerova druga knjiga“, kao „dokument iz 1928. godine“.

ZABRANE I TUŽBE: Posle Drugog svetskog rata Bavarska vlada se u pogledu tužbi zbog nedozvoljenih izdanja Hitlerove knjige ponašala kontroverzno. Zabranila je, na primer, izdanje u Poljskoj na poljskom jeziku, izdavač, koji je devedesetih godina prošlog veka prodao oko 20.000 primeraka, posle dužeg procesa osuđen je na novčanu kaznu od 70.000 evra; u Čehoslovačkoj, gde je isti izdavač štampao 100.000 primeraka na češkom jeziku, uprkos tužbi iz Bavarske, nije osuđen. Trgovinski sud u Hrvatskoj je 2008. godine na osnovu tužbe Bavarske doneo odluku da se unište neprodati primerci. U mnogim drugim zemljama Bavarska je progledala izdavačima kroz prste. Tako je u Srbiji Hitlerova knjiga štampana u celosti 1990. godine u prevodu Radomira Smiljanića sa njegovim polemičkim komentarima. Može i danas da se kupi po ceni od 1200 dinara u mnogim knjižarama, a, razume se, i preko interneta. Kad se pojavila u izlogu tadašnje knjižare „Stubova kulture“ na Trgu Republike, protestovao sam kod direktora mog izdavača iz onog vremena, Predraga Markovića, koji je bio neprijatno iznenađen. Povučena je iz izloga, ali ne iz prodaje. Doštampavana je nekoliko puta. List „Blic“ je pisao da je u Srbiji u prometu i nekoliko piratskih izdanja.

U Nemačkoj se proteklih meseci povela polemika da li nešto može da se učini protiv novih, visokotiražnih izdanja Hitlerove programske knjige, pošto na raspolaganju više neće stajati formalna mogućnost zabrane na osnovu odbijanja ustupanja autorskog prava. Opšte je mišljenje da bi poseban zakon radi zabrane jedne konkretne knjige bio protivustavan i lako bi se mogao oboriti. Razmatra se mogućnost pojedinačne zabrane svakog novog izdanja na osnovu paragrafa 130 krivičnog zakonika, koji predviđa zatvorske kazne za izazivanje nemira i huškanje protiv pojedinih manjina. Ako bi se druge zemlje ugledale na taj primer, u slučaju da imaju odgovarajuće zakonodavstvo, opet bi se samo pojedinačno moglo sprečavati svako novo izdanje.

U Nemačkoj se uz državne subvencije priprema kritičko izdanje, koje će biti gotovo četiri puta obimnije od originala: uz izvorni tekst će se objaviti 3700 primedbi, tumačenja, ukazivanja na netačnost autorovih tvrdnji i fusnota. Meni se to čini besmislenim, jer će takva knjiga biti preskupa, verovatno će je kupovati samo naučne ustanove, univerziteti i biblioteke.

Ja mislim da je uzbuđenje zbog prestanka zaštite potencijalnih čitalaca od Hitlerovih nebuloza pozivanjem na autorsko pravo besmisleno. Tako se samo pravi reklama, povećava interesovanje za štivo, koje ne samo da je prevaziđeno, nego je u današnje vreme prosto dosadno. Ono ne predstavlja nikakvo uputstvo za delovanje savremenih ultradesnih, fašistoidnih pokreta, prema tome ne predstavlja nikakvu opasnost. Hitler se u svojoj knjizi predstavlja kao nadriideolog, komičan je baš kao što danas deluju komični i njegovi javni nastupi i govori, koji su nekada toliko oduševljavali mase, ne samo u Nemačkoj.

Nije reč samo o principu: u vreme interneta izlišna je i diskusija da li u ime slobode uopšte treba i može da se zabranjuje bilo šta sa obrazloženjem da predstavlja opasnost po ljudska prava i demokratiju. Sve se može naći na internetu, borba nekih država da u svojoj zemlji ili na svom jeziku spreče širenje bilo kojih sadržaja dokazuje da je to nemoguće.

U VREME IZLASKA »MAJN KAMPFA«: Adolf Hitler 1926.foto: hajnrih hofman