Vidok

Velika je razlika između lošeg filma u kom se prljavo komšijsko dete u privatnoj odeći valja razrovanim ulicama velegrada sve pateći pri tom, i lošeg filma u kom lažna orijentalna plesačica podmeće neverovatne male češljeve ljudima u cilindre, drvene mehaničke lutkice u bezobraznim pozama naslućuju nam misli zlikovca sa ogledalom umesto lica, a iznad manijački osvetljenih ulica igra nacrtano nebo. U drugom, ovde nam relevantnom slučaju, neko se pristojno pomučio. Ozbiljnošću namere i uloženog truda isti se tako svrstao u malu grupu fanatičnih utopista čiji filmovi žudno lupaju na vrata otkrovenja i istorije filma. Što se praktičnog rezultata tiče, Vidok nažalost može da lupa do prekosutra, no otvoriti mu se neće. Tragedija ovog neuspeha direktno je proporcionalna uloženom naporu. Ali iz poštovanja tog napora možete se prevariti da ostanete do kraja.

Reditelj, pseudonimom Pitof, za sobom ima bezbroj reklama i spotova, a u svojstvu dizajnera specijalnih efekata i većinu komercijalno ili umetnički bitnih francuskih filmova iz protekle dekade. Kakav je bio njegov rezultat u ovoj oblasti, zavisilo je uvek od kompetencije reditelja koji ga upošljava, te je Pitof ujedno ispao zaslužan za vrhunske domete efekata u Gradu izgubljene dece, Alien:Ressurection, ili Jovanki Orleanki, kao i odgovoran za najužasniju animaciju u istoriji filma, viđenu u Posetiocima, ili, radikalnije, Asteriksu i Obeliksu protiv Cezara. Ni samom mu, dakle, nikako nije moglo promaći zapažanje kako mu posao nekako čudno uspeva kad su u blizini Žene i Karo, ili bar jedan od dvojice. Tako je ovom prilikom Karo postao nosilac neke, na špici nedotupavno jezički uobličene funkcije, koja sadrži u sebi reč „umetnički“ ili „vizuelni“, i dopušta svim sumnjičavima i malicioznima da mu pripišu sve što je u Vidoku na kraju ispalo dobro. A to je pre svega nezaboravna scenografska rekvizita: minuciozno i uzbudljivo dizajnirane mape, mehaničke lutke i raznorazne mrdalice, knjige, češljići, flašice, satići. To je i mirišljavo atmosferična špica, na čudan način moderna koliko i starinska. To su smelo smišljeni prostori, nažalost do besmisla degradirani potpuno nesposobnim kadriranjem.

Već uvodna scena borbe ekspresno nas upoznaje sa razmerama problema koji slede. Brojni kratki kadrovi spojeni su savršeno proizvoljno. Svaki ponaosob je nasumice razmuljan, a svaki treći provučen kroz neki filter, trenda radi. Svaki drugi je neprimeren širinom plana. Svaki gornji rakurs je motivisan samo nedovoljnom širinom prostora. Koreografija je dosadnija od najbližeg džezersajz programa u vašem komšiluku. A svaki drugi detalj na platnu ima zrno veličine bebine glave. Ovo poslednje treba inače zahvaliti smelosti koja je autore nagnala da snime prvi dugometražni igrani, još i kostimirani, spektakl – digitalnom tehnikom. Bajke su doduše u tom smislu dugo raspredane, Lukasova druga epizoda Zvezdanih ratova očekuje se s nestrpljenjem, tehnomani svih zemalja jednako se zaklinju da će filmska traka uskoro moći na đubre. Sve je to lepo, ali jedno je pričati, a drugo snimiti film. Sve što se u tom smislu od uvaženog vizualiste s najvišim preporukama, Pitofa, očekivalo, jeste da, kad slep nije, svoj očinji vid i upotrebi: da je tako bilo, na probi pred odlukom o tehnici više bi ga zabrinuo problem kontrasta ili ružnog video-sjaja, nego što bi ga uzbudio slućeni publicitet povodom Prvog Korišćenja Već Bilo Čega. Svim ovim omaškama valja dodati zastarelu MTV animaciju i davno prevaziđene efekte. I neusklađenost kadrova na kojima je rađena animacija i onih na kojima nije. Da ostanemo pri osnovnim pitanjima.

Ukoliko se neko pak brine šta bi sa zapletom, gde je ne daj bože priča, kamo likovi,… analizirati se može samo ono čega ima bar u naznakama. Dakle, pomenuto nije u konkurenciji. A kako se ni sam Pitof povodom svega toga očito nije mnogo potresao, svi mi ostali imamo odličan alibi. A neki od nas, da se ne lažemo, i slab želudac.