Vidljivo načiniti vidljivim

Pametno, duhovito, bitno. Briljantno. Ovih nekoliko reči sažima dve sezone sa po deset polusatnih epizoda serije Rami, koju je osmislio, dobrim delom napisao, a neke od epizoda i režirao američki glumac i scenarista Rami Jusef (Ramy Youssef).

Rami još nema trideset godina, živi s roditeljima i mlađom sestrom u Nju Džerziju, poreklom su Egipćani, a njihova religioznost više je obrednog nego suštinskog karaktera. Rami i njegovu sestra rođeni su u Americi i oblikovani američkom kulturom, a generacijski sukob nižeg intenziteta tinja po patrijarhalnim šavovima, te se, utoliko, Ramijeva porodica ni po čemu ne razlikuje od bilo koje nemuslimanske porodice niže srednje klase. Sve dok Rami ne otkrije religiju. U prvim trenucima ne događa se ništa spektakularno. Najbliži Ramijevi prijatelji veći su vernici od njega: Ahmed je lekar koji redovno ide u džamiju i živi u skladnom braku sa ženom što u javnosti ne skida maramu, Mo je vlasnik kafane i opušten kada su religijska pravila u pitanju, dok je sam Rami prilično neporočan osim kada je reč o seksu, računajući i pornografiju. Tačke dodira sekularnog i religijskog sveta prilika su za urnebesne epizode u kojima se rabe, spliću i razvaljuju svi zamislivi stereotipi, a neodoljiva inteligencija tvoraca serije možda je i najprodornija u prikazivanju protivrečnosti svake religijske pozicije u slobodnom svetu (u Iranu, recimo, protivrečnosti nema, tamo je sve jasno). No, ako su tvrdi, ili odveć ozbiljni vernici dušu dali za zajebanciju, stvar postaje složenija i zanimljivija, premda ne i manje smešna, sa vernicima koji su svesni ambivalentnosti i protivrečnosti s kojima ih njihova vera suočava. Genijalna je scena u kojoj iznervirani hodža objašnjava traljavom Ramiju na koji se način peru noge pre molitve: potrebno je savesno, a ne reda radi, da istrlja i delove između prstiju jer najviše prljavštine nalazi se upravo tu, prljavština tela znači i prljavštinu duše, što, dalje, znači da se šejtan krije između nožnih prstiju. Isti taj hodža će, međutim, nešto kasnije da objasni Ramiju kako stvari stoje s preteranim masturbiranjem kao posledicom intenzivnog gledanja pornića. U čitavoj seriji, zapravo, (muško) masturbiranje jedan je od najupornijih motiva, pa iako se o tome govori opušteno – naravno da je masturbiranje greh, ali ipak niko ne kaže da će momak oslepeti ako to radi (u cilju suzbijanja masturbiranja dobro je, doduše, da se vrata dečje sobe stalno drže otvorenim) – iako je sve prožeto odličnim humorom koji nijednog, zaista nijednog trenutka ne upada u banalnost i vulgarnost, u dvema antologijskim epizodama masturbiranje će se pokazati kao politički problem. Teško je uopšte zamisliti šta to znači, naravno da nećemo otkriti o čemu je reč, ali možemo reći da se svaki trenutak proveden u gledanju tih epizoda višestruko isplati. Ničeg nema u ovoj seriji što nam i inače nije pred očima, jedino je pitanje da li smo to, uopšte, videli. Rami nam vidljivim čini ono što se vidi. U tome je njegova genijalnost.

Likovi su tako dobro postavljeni i toliko umešno ispraćeni, da stičemo utisak kako je čitava priča ispričana iz najdubljeg iskustva. Ramijev drugar iz ranog detinjstva, Stiv, momak je čije se telo nije razvilo, te on ne može da koristi ni noge ni ruke, kreće se u kolicima koje neko mora da gura, a rade mu samo digestivni i probavni trakt, polni organ i glava. Količina političke nekorektnosti koju Stiv svojim britkim jezikom proizvodi upravo je impresivna (i, time, osvežavajuća), način na koji mu se, kao inteligentnom biću, obraćaju njegovi prijatelji toliko je normalan da nam se čini grubim („ko će sada da nosi ovu vreću kostiju, teži je nego što izgleda“), ali najvažnija funkcija njegovog lika u tome je što brutalno skida šminku sa zamazane stvarnosti: na primer, kako telo bez upotrebljivih ruku i nogu ide u klozet, odnosno kako briše dupe? Odgovor svi znamo: ne ide u ve-ce nego ga u ve-ce vode i ne briše on dupe sebi nego mu neko drugi briše dupe. U redu. Ali ko? Kako? A kako masturbira? Pa, ne masturbira. Nema čime to da radi. Dakle, neko to radi njemu umesto njega. U redu. Ali ko? Kako? (Radoznali će čitalac ovoga teksta odgovore morati da potraži u seriji.) Uz to, Stivova majka je hrišćanski fanatik. Čista poslastica, dakle. Tu je i lik ujaka Nasima, sirove cepanice koja, prirodno, najviše na svetu mrzi Jevreje, ali radnju dijamanata drži, logično, u jevrejskom kraju. Žene su za njega drugorazredna bića, ali je spreman da pritekne u pomoć nepoznatoj ženi koju, na ulici, maltretira muškarac. Prema crncima je podozriv zato što su crni, ali se ume zamisliti kada mu se kaže da je njegova beloputost, iz perspektive „pravih“ belaca, takođe upitna. Lik majke igra čarobna Hijam Abas, a najmanje humora ima u jednoj od epizoda posvećenoj njoj, kao svojevrsna posveta svim majkama zarobljenim u svojoj ulozi u patrijarhalnom paklu. U drugoj epizodi, pak, majka se ističe dobrohotnom ali brutalnom iskrenošću, što će da joj navuče policiju na vrat, ali će u istom da se pokaže kao suprotnost svome sinu Ramiju koji kuburi s istinom. Ne susrećemo previše često ovako iznijansiran odnos prema istini i laži, prema bezuslovnoj istini koja slabi imuni sistem (laž nas čuva) i prema neprestanom laganju koje nas, nepogrešivo, vodi katastrofi.

Svaka epizoda (doslovno svaka) mala je ili velika majstorija, ali jedno od najistaknutijih mesta nesumnjivo je kada Rami odlazi u Kairo da bi se sreo s rođacima. Količina stereotipa koja će da pokulja s obe strane ne može da se smesti u jedan tekst, ali kako ne pomenuti Ramijeve stričeve koji, prirodno, znaju sve o politici i koji će jednako prirodno da utvrde kako je Tramp super tip. „Pa on mrzi muslimane“, promucaće zaprepašćeni Rami. „Pa šta“, odgovoriće nepokolebani stric i, između dva zalogaja, pružiti objašnjenje koje se po imbecilnosti može uporediti s bilo kojim objašnjenjem što su nam ga podastirali stričevi nekoć braneći Miloševića, a danas Putina ili Vučića. S druge strane Rami će u susretu s Egipćanima da demonstrira raskošan repertoar zapadnjačkih predrasuda, te će njegova potraga za autentičnim oblicima života, kao i za religijskom utehom, da se pretoči u ozbiljne blamaže, ali i male, malo veće, a, bogme, i ozbiljne katastrofe s gadnim posledicama.

Nije tvorcima serije ni u jednom trenutku pala koncentracija, te im se nije omakla banalnost da religijske budalaštine pokušaju opravdati kroz likove dobrih ljudi i plemenitih vernika – ti ljudi nisu dobri zato što su vernici, nego zato što su dobri ljudi – niti su, s druge strane, bili spremni olako osuditi one koji su nekakav smisao probali potražiti u religiji. Rami se odistinski muči. Njega zaista progone raznorazni demoni, a to što ih nastoji egzorcirati religijom samo ga dublje uvaljuje u nevolje. Rami, naprosto, beži od sebe kao slobodnog bića. On ne preuzima odgovornost, već je hoće uvaliti Alahu. A to ne ide (nije ni Alah blesav). Zbog toga će susret sa harizmatičnim hodžom i njegovom privlačnom kćeri, susret sačinjen od dobre volje i još boljih namera, da se pretvori u niz nepatvorenih katastrofa.

U ovome se tekstu, verovatno, prepoznaje teško suspregnuto oduševljenje. Zamislimo, zbog toga, nešto nemoguće. Zamislimo da se, umesto verske nastave (ili na časovima veronauke), deci prikazuje ova serija. Kod nas, u Americi, bilo gde u svetu, uostalom. A onda se o tome razgovara. Takav bi gest više vredeo od svih (nepromišljenih) časova građanskog vaspitanja, od sve verske nastave, od ogromnog dela istorije (barem one koja se predaje u ovdašnjim školama), od onih hrbatnih planina i svih onih potočića po Srbiji koje deca moraju da uče napamet i pokazuju na slepoj karti (ne bi li tako zavolela svoju opustošenu zemlju), od svih popova Ćira i popova Spira, jer ova majstorija Ramija Jusefa, naprosto, nagoni na mišljenje.