Ako u poslednje vreme učestalo pomišljate da sa svetom ne ide baš sve kako treba, nova britanska serija Godine i godine (Years and Years) samo će podgrejati strepnje o onome što možda dolazi: vladavini desničarskih populista, nuklearnim bombama koje lete prema kineskim ostrvima, Ukrajini u ratu, kolapsu finansijskog sistema, kišama koje liju mesecima, sajber napadima ili robotima koji su seksualni partneri, dok se ono što nas čini ljudima, ako neko poželi, jednostavno može aploudovati na cloud, a telesno prepustiti sudbini rashodovanog hardvera i reciklirati. Da, tokom jedne od narednih petnaest godina koje obuhvata šestodelna serija u produkciji BBC i HBO, srušiće se toranj u Pizi, da znaju oni koji se i toga pribojavaju. Jedino nema razloga za strepnju da ste saznali više nego što ste hteli o Godinama, jer je ova fiktivna hronologija samo kulisa za intimnu priču o tri generacije mančesterske porodice Lajons, okupljene oko materfamiliasa Mjuriel.
Njenog autora, jednog od vodećih britanskih scenarista i producenata Rasela T. Dejvisa, već dobro znamo. Ne samo po trijumfalnoj reinkarnaciji Doctora Who koga je BBC već skoro bio otpisao davnih osamdesetih ili Vrlo engleskom skandalu gde je progovorio o strašnoj tajni jednog uglednog člana Liberalne stranke, već i razotkrivanju tabua u Queer as Folk. „Ne osećam da zaslužujemo Rasela Dejvisa“, piše kritičarka obično suzdržanog „Gardijana“, „ne zaslužujemo njegov talenat…“ Možda Dejvisa zaista ne zaslužuje britansko društvo u celini koje, kao u Godinama, juri vrtoglavom brzinom u haos, ali su oni koji upravo slušaju svog premijera dok najavljuje ukidanje sporazuma o slobodi kretanja dobili neku vrstu satisfakcije da u svojim strahovanjima nisu sami. Treba hrabrosti da se javno progovori o tome, čak i u jednom umetničkom delu, a hrabrosti Dejvisu očigledno ne nedostaje.
A sve je u Godinama i godinama počelo, kao što to obično biva i u životu, bezazlenom debatom u insceniranoj emisiji „Vreme za pitanja“ („Question Time“) i zahtevom iz publike da se pojasne izraelsko-palestinski odnosi, upućenim članici jednog tink-tenka Vivijen Rok. „Zabole me… za Palestinu i Izrael“, mogao je da čuje najširi auditorijum, uključujući zaprepašćene Lajonsove, odgovor ove poslovne žene koja od početka nije skrivala političke ambicije, stavljajući na tu istu „zabole me“ listu Kijev, Jemen i Katar, uz objašnjenje kako je jedino zanima da se smeće odvozi redovno, osnovne škole budu u blizini kuće i da se kola ne parkiraju na trotoarima pošto njena mama hoda uz pomoć štapa. Populistička ikona Godina rođena je na oduševljenje onih koji su priželjkivali da se i u Britaniji desi ono što je već postalo deo svakodnevice u Mađarskoj, Italiji ili Poljskoj.
Emisija „Vreme za pitanja“ nije se, naravno, tu našla slučajno, s obzirom na ogroman uticaj koji u britanskom društvu ima ovaj BBC-ijev program, u kome četvrtkom gostuje pet javnih ličnosti, obično iz vlasti, opozicije i medija, dok publika postavlja pitanja očekujući razjašnjenja, baš kao i kada su u Godinama u krupnom planu videli lice Vivijen Rok (igra je Ema Tompson) i, nakon njenog dubokog uzdaha, čuli tipično desničarski odgovor o problemima drugih: „I do not give a fuck“.
Time su Godine od samog početka dobile dozu verodostojnosti kao da se ono o čemu serija govori zaista i „događa“, što do poslednje epizode samo dodatno učvršćuju stalne breaking news uz dramatične najave voditelja o drugom Trampovom mandatu, nasilnom preuzimanju vlasti u Ukrajini, novom talasu migranata, smrti Angele Merkel, desničarskoj revoluciji u Španiji, obavezi glasanja u Britaniji, terorističkim napadima „prljavim bombama“, gubicima informacija na digitalnim medijima i, što će neke i obradovati, povratku štampanim izdanjima. Da, Majkl Pens će u jednom trenutku biti na mestu Donalda Trampa, a kraljica Elizabeta Druga neće dočekati da vidi kako ruske trupe ulaze u Ukrajinu.
Bilo bi zanimljivo da te 2034. godine, kada se završava serija, zaista neko uzme Dejvisov spisak poigravanja sa budućnošću i pogleda šta se od toga dogodilo. Da li će kafa koštati 12 funti, Rusija okupirati Ukrajinu, a Snepčet filteri biti na licima dece dok sede za stolom i razgovaraju sa roditeljima, mada se i bez Dejvisa već sada može reći da je digitalni prostor postao neraskidivi deo stare dobre realnosti, sviđalo nam se to ili ne.
Lajonsovi su, bez obzira da li je o reč o Mjurijel, unucima Stivenu, Edit, Danijelu, Rozi ili njihovoj deci, čvrsto povezani preko Sinjor, digitalnog srodnika Amazonove Alekse, Ejplove Siri, Guglovog Alo ili Majkrosoftove Kortane. Možda zbog globalnog zagrevanja kiše neće padati osamdeset dana bez prekida, ali porodica Lajons već delom živi u virtuelnoj realnosti koja je postala jedna od dimenzija stvarnosti, kao što se prethodno događalo i sa nekim drugim novotarijama, koliko god one na početku izgledale radikalno, neodrživo, strano i besmisleno.
Jednostavno, promene se ne mogu zaustaviti, tako da više nije stvar u tome da se bude transdžender ili transeksual, jer će bračni par Stiven i Selest sa razumevanjem i roditeljskom toplinom prihvatiti kada njihova ćerka pomene da je trans, već transhjuman, kada prestaje da bude važno ne samo pitanje pola, već tela kao takvog, koje postaje suvišno i opterećujuće, tako da se olakšanje traži u samom digitalnom „postojanju“ koje u ovom apokaliptičnom scenariju već nude neke klinike. Za mladu Betani to je večni život u formi informacije, postajući binarni kod bez emocija, želja i nada. Iz perspektive njene prabake Mjurijel, koja deli vrednosti nama dobro znanog sveta, to je smrt. Zbog toga su Godine porodična priča o intimnom skloništu, maloj oazi topline i ljubavi, koja omogućuje da se prežive udari istorije.
Porodična priča, naravno, ne podrazumeva i „analognu“ porodicu koja odgovara obrascima muškog oca, ženske majke i dece. Najstariji unuk ima ženu, ali kasnije dolazi na porodične proslave sa drugom partnerkom, jedna unuka živi sama, drugi unuk je u gej braku, dok mlađa unuka ima decu od dva različita oca koja niko od njih nikada nije video, ali su svi oni zajedno čvrsto povezani, putuju kroz vreme za koje se niko od njih nije spremao. „Sami smo odgovorni, ovo je svet koji smo stvorili“, reći će u jednom trenutku Mjuriel, otkrivajući da će se u rušenju globalnog poretka krhotine sručiti na pojedince.
Stoga Godine otvoreno govore o vremenu distopije, aktuelnom trenutku u kome svega jedan procenat svetskog stanovništva poseduje više nego svi ostali zajedno, i kojima jedino preostaje da posmatraju kako se političke i ekonomske elite bogate, zaklinjući se u jednakost, demokratiju, slobodu i pravdu. Osiromašeni, ranjivi, revoltirani i uplašeni građani, među kojima su neki članovi porodice Lajons, spremni su da poveruju kako spas leži u političkom lideru poput Vivijen Rok, koji će ih zaštititi od onih koji su radili isključivo za sebe, dok su se javno zalagali za političke, građanske, rasne ili seksualne slobode. Da nema Vivijen Rok, pojavio bi se neko drugi, jer vreme desničarskih populista iz „nacionalističke internacionale“ tek dolazi, mada Dejvis indirektno šalje i jednu drugu poruku. Možda će ona zazvučati kao jeftina utopistička demagogija, ali vrednosti građanskog društva, kakvo je bilo i britansko pre početka radnje Godina, neće biti trajno napuštene samo zbog onih koji su ih lažno zagovarali. Stoga je bilo neminovno da one budu privremeno odbačene, kako bi jednog dana bile ponovo prihvaćene, jer nikada ranije nije postojao toliki jaz između reči i stvari koji je stvorio otpor prema njima, kao u godinama kada prvi put srećemo Lajonsove.
Upravo zbog toga će krivi toranj u Pizi uvek ostati na svom mestu, više ili manje nakrivljen. To dobro zna i Rasel Dejvis, ali je upozorio šta bi moglo da se desi, da neko posle ne kaže da nije. Za svaki slučaj.
