Već u poodmaklim godinama, sa svim glavnim delima iza sebe, Lešek Kolakovski će reći u razgovoru sa Zbignjevom Mencelom kako misli da ne ostavlja iza sebe prave učenike i sledbenike, jer za sobom ne ostavlja nikakvu doktrinu koju bi ovi imali slediti i razvijati. Pa, ako je jedna takva doktrina iliti sveobuhvatan Sistem uslov da se bude Veliki Filozof, onda Lešek Kolakovski to svakako nije bio. Naime, njegove pretenzije, naročito u poznim godinama, nisu bile ni da protumači ni da izmeni svet. Možda pre da se nekako razabere u njemu, u njegovim bezbrojnim protivrečjima kojima današnji filozof i pisac može pre da pridoda još koju nedoumicu, nego da autoritativno razreši neku od postojećih.
Dvotomna knjiga razgovora sa Lešekom Kolakovskim Zbignjeva Mencela, poljskog prozaiste i kritičara, priređivača nekoliko bitnih naslova pisca Glavnih tokova marksizma, čoveka koji je bio izvanredan saputnik jedne velike intelektualne avanture, zove se, s mnogo razloga Zanimljiva vremena, nemirna vremena (prevela Biserka Rajčić; Službeni glasnik, Beograd 2009). A da je Kolakovski živeo u zanimljivim vremenima, štaviše, da ih je delom i kreirao, to je bar jasno kao dan…
Kao izvanredno upućen sagovornik, Mencel ove dugačke divan-sesije vodi besprekorno kombinujući do u niz vrlo živopisnih i znakovitih detalja produbljenu biografsku potku sa navođenjem visprenog, duhovitog, ali ponekad jogunastog ili zaboravnog sagovornika na ozbiljno, ma koliko lapidarno, promišljanje političkih i intelektualnih strujanja, sudbine ključnih „izama“, odnosa religijskog i agnostičkog, dela velikih filozofa… Što će reći da se ovaj mnogočasovni razgovor zapravo čita kao ona srećno iznađena mera za utoljavanje čitalačke gladi i intelektualne radoznalosti: elem, ni neobavezno ćeretanje u kojem se od silne „opuštencije“ na kraju ništa bitno ni ne kaže, ni mrgodni filozofstvujušči duet ogrezao u vejanju ovejanih suština. A ako to nisu, šta ovi razgovori jesu? Raskošna gozba u kojoj Mencel svojim pitanjima kreira menu sa sigurnošću poznavaoca svih đakonija iz kuhinje Kolakovski; brižno istraživanje i dopunjavanje svih bezbrojnih puteva, pa i stranputica jedne fascinantne poljske, evropske i svetske bi(bli)ografije. Kolakovski se spočetka kao malo nećka, ali razgovor ga brzo usisava, mada epohalni filozof, dakako, nikada ne gubi kontrolu nad sobom, i s posebnim šarmom ostaje autoironičan čak i u opisima najtežih egzistencijalnih situacija. Pred takvim sagovornikom nema vrdanja, jer taj zna o tebi i tvom okruženju i ono što si ti zaboravio, ili nikada nisi ni hteo da zapamtiš; zato Kolakovski još na početku predostrožno kaže da neće da govori o svojim roditeljima, i o tome „ko je s kim spavao“, a da je sve ostalo, hm, slobodno.
U istraživanju ranih jada Kolakovskog, predratnog i ratnog doba, sagovornici iznose niz „uzgrednih“ detalja koji ne samo da primereno kontekstualizuju sam burni razvoj budućeg izuzetnog mislioca, nego i portretiraju jedno društvo i jednu epohu, ceo jedan jučerašnji svet, na način dostojan velikih romanopisaca, onih koji od beskrajnog niza „sporednih“ detalja sastavljaju najverniju sliku vremena. Živahna, evropejska poljska inteligencija, uvek makar latentno tendirajuća ka liberalnim vrednostima na jednoj strani, fanatično katoličanstvo, provincijalni šovinizam i monstruozno bešćutni antisemitizam na drugoj; zapanjujuće organizovano i brutalno varvarstvoTrećeg rajha na jednoj strani, i dronjava Utopija sa Istoka, uglavnom u posedu nedoučenih, ako ne i nepismenih, ali utoliko sigurnijih u svoje Poslanje, na drugoj…
Naravno, kada su to tvoje opcije, a mlad si i željan vere nakon mrcvareće agonije Drugog rata, nije teško oduševiti se za komunizam, tu nadu mnogih najboljih i praksu većine najgorih ljudi dvadesetog veka… Kolakovski se Menclu otvara, reklo bi se, bez preteranog otpora, ispovedajući mu ne samo svoje ogromne mladenačke ideološke zablude – kao posledicu preogromnog neznanja, ne onog „knjiškog“, nego prevashodno onog praktičnog, bez kojeg je tako prokleto lako zalutati u poslu razlučivanja dobra i zla – nego i različite forme svojih ogrešenja o sasvim konkretne ljude, koji su se našli na putu ideološki vreloj a ljudski ledenoj revnosti mladih poljskih boljševika.
Potom, kako to već biva, na red dolaze sumnje. Mencel i Kolakovski čine da se njihovo razmatranje političkih i akademskih krugova rane poststaljinske Poljske čitaju bez daha, mada o većini spominjanih aktera zapravo ne znate ništa (uzgred, knjiga je odlično opremljena neophodnim who is who i ostalim fusnotama). Zajedno prolaze kroz glavne lektire Kolakovskog, ali i kroz njegova mladenačka dela, od ideoloških pamfleta za koje posle neće moći da poveruje da je ikada mogao biti tako glup da ih piše, pa do „ozbiljnih“ tekstova koji nagoveštavaju budućeg Velikog filozofa. Kolakovski se, tokom „revizionističkih“ godina sve više udaljava od komunizma i od kompartijski shvaćene levice, a totalni će raskol doći tek potkraj šezdesetih, kada i Kolakovski odlazi u emigraciju, uvidevši da u PURP-ovoj Poljskoj više nema šta da traži.
Drugi tom ove knjige posvećen je upravo emigrantskim godinama, vremenu otvorenog disidentstva u kojem Kolakovski – čini se, nekako mimo svoje volje i bez uverenosti u nekakvo osobito sopstveno „poslanje“ – postaje jedna od ikona celokupne istočnoevropske disidenterije, ali i vremenu nakon stropoštavanja komunizma, i trijumfa… Čega, zapravo? Kapitalizma, demokratije, otvorenog društva… Ili crkve, šovinista, desnice? Uvidi Kolakovskog, koje Mencel izvanredno iznuđuje, najčešće su ironični, šarmantni, ponekad naizgled i previše olaki, a opet, kada mu se jezik razveže, poljski filozof je nesmiljeni analitičar duha vremena, pri tome dodatno animiran zavodljivom lakoćom razgovornog tona. Pri tome, sagovornici sve vreme „prečešljavaju“ iole bitnije Filozofove spise, razjašnjavaju načine, okolnosti i povode njihovog nastanka ili možda nedovoljno jasne autorske namere.
Prefrigani, ironični filozof upravo briljira malo zabavljeno, a malo zastrašeno opisujući povremeno zapanjujuće tupilo i moralni nihilizam naizgled tako „pravedničke“ zapadnoevropske i severnoameričke levice, koja ga je sumnjičavo dočekala u pobunjenim univerzitetskim kampusima, tek što je utekao iz totalitarnog sveta, onog kojem su – svesno ili ne – i staromodni lenjinisti, ali i kojekakvi „markuzijanci“ težili… Takođe, protivurečan i složen odnos Kolakovskog sa katolicizmom tj. hrišćanstvom, možda nikada nije bio tako pregledno (samo)objašnjen kao u ovoj knjizi. Izazovnih aspekata jedne impresivne životne priče ima još koliko hoćete, ali negde se mora stati. Zanimljiva vremena, nemirna vremena knjiga je za one kojima izostanak Velike doktrine kod velikog filozofa i pisca pre izgleda kao dostignuće nego kao nedostatak: njegov život, kao i život mnogih znanih i neznanih ljudi dvadesetog veka, jeste put emancipacije od Velikih Doktrina. Na tom putu, Kolakovski – i sam vernik, grešnik i otpadnik – bio je veliki, svakog poštovanja dostojni učitelj.
