Večnost je nepotkupljiva

Sve do minule nedelje zanimanje za pretprošlogodišnju, trinaestu (ili preciznije dvanaestu) pesničku knjigu Radmile Lazić bilo je uobičajeno za pesnikinje njenog opusa i značaja: dakle relativno skromno. Čak ni činjenica da je knjiga Život posle života ovenčana nagradom “Branko Miljković”, verovatno najuglednijim pesničkim priznanjem kod nas, nije mnogo promenila stvar: Lazić je odavno deo najužeg pesničkog kanona, nagrađivana, prevođena, sa ugledom koji prevazilazi granice našeg jezika, a njeno delo i lik bili su obrazac nizu kasnijih generacija pesnikinja, od Danice Vukićević i Ane Ristović, do Dragane Mladenović i Monike Herceg.

foto: promo

Dan pred samo uručenje – a treba znati da je prvi put u istoriji ovog priznanja dodela pomerena za narednu kalendarsku godinu, dakle, da se za najbolju pesničku knjigu iz 2024. uruči 2026, na Miljkovićev rođendan – pesnikinja je odbila da primi nagradu iz ruku naprednjačkog gradonačelnika Niša Dragoslava Pavlovića, rekavši tom prilikom da nema ništa protiv njega lično, već “da tim činom hoće da iskaže protivljenje represiji i brutalnosti vlasti prema studentima i pobunjenim građanima”, kao i “diskriminatorskom odnosu vlasti prema kulturi i umetnicima u Srbiji”. Takođe, naglasila je da nagradu ne samo da ne odbija “već da se ponosi njome”. Nakon ovog, u prvom redu političkog, a potom i kulturnopolitičkog čina, Lazić je postala junakinja dana u očima opozicione javnosti, uz očekivane malograđansko-ćacijevske komentare da treba da vrati novac ako ne želi nagradu.

DEBELI ZAREZ

Sve to, međutim, nikako ne znači da je nagrađena knjiga – osim u višem, metafizičkom smislu, po kome su sve prave knjige neka vrsta borbe za slobodu – bilo u kakvom dosluhu sa aktuelnim političkim događajima kod nas. Naprotiv, prva u celini potpuno nova knjiga Radmile Lazić nakon tačno deset godina – budući da prethodna Hulim i potpisujem (2022), bez obzira na klasičnu ciklusnu organizaciju, zapravo mnogo više spada u odeljak izabranih i novih pesama – predstavlja važan, donekle neočekivan iskorak u pesnikinjinom opusu, a otvaranje ka temama boga i vere, koje, ukoliko su plod autentičnog iskustva, podrazumevaju isključivo ličnu, unutrašnju (r)evoluciju, u konačnici ne može imati nikakve veze ni sa kakvim tekućim političkim procesima. Knjige kakva je Život posle života, što i sam naslov nagoveštava, uvek su izuzetak, debeli zarez i čin otpora, ali otpora vremenu i ljudskoj prolaznosti.

I to je vidljivo već od uvodnih stihova u pesmi “Prolog”, u uzvišenom, kostićevskom tonu: “O, tamo!/ O, svete potonuća/ Vihora i bura/ Bez sidra i kormila.// O, svete zaspalog Boga,/ Svete popločanih umova/ I potopljenih duša. (…) Oplakujem te/ I molim se za tebe/ Vasceli svete,// Pruži korak/ Preko ponora/ Preko bola.// Daj nam ushit,/ Daj nam krila./ Pod oblakom/ Užas sreće.”

Knjiga je podeljena na dve formalno različite celine: “Gnezda na vetru” i “Litanije”. Prva je sastavljena od pesama koje su karakteristične za stvaralaštvo Radmile Lazić: usredsređene na jedan, naslovni motiv, po pravilu vezane za nekoliko tematskih polja kojima se bavila – poput promišljanja pesničkog stvaranja i njegovog mesta u svetu, pa s tim u vezi pozicijom pesnika i njegovim odnosom prema zajednici, potom ljubavlju i ostalim duševnim brodolomima, sve do teme prolaznosti koja, još od slavne pesme “Autoportret”, koja otvara knjigu Noćni razgovori (1986), gradi možda i najupečatljiviju liniju u opusu ove pesnikinje – ove pesme zaokružuju sve navedene opsesivne motive, ali sa neuhvatljive distance, kao da lirska junakinja posmatra svoj život pomalo izdaleka, svesna ne samo sopstvene neuklopivosti u očekivane standarde življenja već i sopstvene banalnosti: “Učila i nisam naučila/ Lekciju prilagođavanja,/ Veštinu zavođenja./ Ostala slepa/ Za banalnu izvesnost/ Koja stiže bez zvona i praporaca.”

ISKONSKA ČISTOTA SVETA

Triptih koji obuhvata pesme “Stešnjen život”, “Bezukusne reči” i “Dance macabre”, pandemijska je apokaliptična varijacija na srednjovekovnu temu plesa mrtvaca, dok pesme “Smrt ne boli” i “Pojam strepnje”, stilsko-ritmički drugačije oblikovane u odnosu na ostatak ciklusa, svojim tokom (pod)svesti izuzetno sugestivno dočaravaju strahove i strepnje poznog životnog doba i idu u sam vrh ove knjige: “boli ćutanje sećanje žudnja daleko je more i sneg što ne pada/ da zabeli misli crne noć i jutro da rane zarastaju i vrane/ da padaju”. Pesma “Epilog”, koja zatvara prvi ciklus, pohvala je iskonskoj čistoti sveta: “Rumenih obraza stide/ Nemušti, mucavi svete/ Izvore čiste radosti/ Koji jesi (…) U svemu onom što videh/ Detinjim očima,/ I svako drugi od iskoni/ Što gledaše.”

Ciklus “Litanije”, posvećen mrtvim prijateljima, u 64 kratke, eliptične pesme zaokružuje ne samo ovu knjigu nego i celokupno pesničko, ali i životno iskustvo Radmile Lazić. Sa istom merom hrabrosti sa kojom se suočavala sa hipokrizijom i svim etičkim iskliznućima svoje epohe, Lazić se suočavala i sa sobom: “Pesma mi je život ukrala/ Dok sam ga odlagala/ Za posle” ili “Moje pesme/ Moje tkanje/ Ostaćete međ svetom/ Od mene samlje”. Tako je i njena vera autentična upravo zato što počiva na sumnji: “Gospode,// Velik si i snažan/ Kao stari hrast.// Pa ipak, pod tvojom krošnjom/ Kisnemo.”, ali je istovremeno i obeležena samilošću: “Plače li Bog?/ Ili su mu suze presušile/ Prosipajući ih po nama?!”

A samilošću se stiže i do patetike, bez koje zapravo i nema velike poezije. Radmila Lazić, u jednoj od najboljih knjiga u svom bogatom, oslobodilačkom opusu, čuvajući sav ironično-kritički zemni prtljag, došla je do one tačke koja, nakon radosne i bolne životne i umetničke avanture, zrači čistom milošću i blago osenčenom vedrinom.