Na proteklom Festu desilo se da me je puki slučaj, pouzdanije nego božja ruka, odveo da vidim Zvučni film (Talking movie, portugalsko-francuska koprodukcija, čini mi se) o kojem ne prestajem da mislim evo već treći dan. Naime, količina gluposti koja je učestvovala u izradi svih elemenata ovog dela, od imbecilnog početka do savršeno idiotskog kraja, predstavlja prvoklasnu misteriju. Uveren sam da niko od autora ni pred sudom (a za ovakvo nešto neko bi morao i krivično da odgovara) ne bi umeo da objasni kako je sve to baš tako ispalo.
Nemojte pomisliti da je ovo kritika Festa, ne, meni je Fest uvek dovoljno dobar, a u ovom slučaju najmanje je čudo kako se ovaj film našao u selekciji. Kako je, pre svega, napravljen? Otkud u njemu Džon Malkovič, Katrin Danev, Stefania Sandreli i Irena Papas? Zatim, kako je to dospelo u bilo koji bioskop na svetu? Ali, evo o čemu se radi.
Mlada majka i ćerka predškolskog uzrasta ukrcavaju se u Lisabonu na brod, koji pristaje u Marselju, Napulju, Atini, Istanbulu i još negde na Bliskom istoku. Treba da stignu u Bombaj gde će se naći s mužem i ocem pilotom. Pomenuta mesta snimljena su ovlaš, uglavnom vidite nekoliko lučkih kadrova, neuporedivo manje nego u kakvom turističkom filmu, ali to, recimo nije važno, pošto smo naslovom upozoreni da je ovde stvar u pričanju.
Pa, to pričanje sastoji se u objašnjenjima koje mama, u ulozi turističkog vodiča, daje detetu, i koja su sasvim primerena tom uzrastu. E na taj uzrast već niste upozoreni. To traje oko sat vremena i vi ne čujete ništa o Mediteranu što ne znate još od osnovne škole. Pritom ne saznate ništa ni o toj mami, ni o ćerki, nema ni reči o njihovom odnosu, prosto ničega ličnog, čak ni njihove likove ne možete da upamtite.
Zatim, u nekom trenutku, sasvim iznenada, pojavljuje se kapetan (Malkovič) koji seda za sto i večera sa odabranim putnicama, gorepomenutim glumicama koje su u ulogama opet potpuno bezličnih uspešnih žena. Ona mama i ćerka nestanu, a društvo za stolom nekih dvadesetak minuta vodi razgovor, to jest ne, oni ne razgovaraju, nego redom izgovaraju nešto na temu žena, muškaraca, ljubavi, karijere, Evrope itd.
Scena je snimljena tako da sam ja mogao da budem i kamerman i montažer. A to je još sjajno prema onome što su izgovorili. Nema tog stola ni u jednom beogradskom kafiću za kojim srednjoškolci ne vode zabavniji, inteligentniji i duhovitiji razgovor. Jedino što se onamo govorio engleski, francuski, italijanski, grčki i portugalski (kad se u jednom trenutku reditelj setio one mame i ćerke pa ih doveo za sto ovih vedeta), a svi su se, kao, razumeli, ili možda nisu, ali to je bilo toliko svejedno.
I onda, pet minuta pre kraja, kapetanu neko nešto šapne na uvo i ispostavi se da je na brodu bomba, da svi moraju u čamce, što i urade, ali ono dete se vrati po neku lutku u kabinu, a mama za njom, pa čamci odu bez njih. Sa poslednjeg čamca kapetan Malkovič ih primeti na palubi i krene da skida košulju i cipele, ali utom brod eksplodira, što se naravno ne vidi nego samo čuje, i to je kraj. Nekako se moralo završiti, a i da niko nije preživeo, gledaoci bi bili jednako ravnodušni.
Sad, ako je sve ovo svesno i namerno budalasto, ako je u pitanju neka nova poetika gluposti, vreme mi je da prestanem da idem u bioskop. Ali, pre će biti da se tamo u Evropi događa nešto što se odavde ne primećuje baš najbolje, to jest da proces integracije nužno prati izvesna debilizacija, kao posledica potrebe da se ustanovi najmanji zajednički imenitelj (lowest common denominator), jer to samo po sebi spušta nivo i obeshrabruje misao.
Neću da insistiram na ovoj instant-teoriji a pogotovu ne predlažem bilo kakvo političko naravoučenije, u smislu „šta će nam Evropa, zar nije jasno da smo mi pametniji“. Ovaj film bi bio očito sićušan povod za tako krupan zaključak, ali nekako sam morao da objasnim to što sam video. A, na kraju, sve i kad bi se pokazalo da u Evropsku uniju ne sme da se unosi nikakva lokalna pamet, inventivnost i preterano sočan humor, to bi samo značilo da je sva ta dosetljivost civilizacijski prevaziđena i napuštena kao štetna ili izlišna.
U mom slučaju, sažaljenje spram tužne sudbine Evrope trajalo je dok nisam izašao iz bioskopa i došao do svog, to jest redakcijskog auta i pokušao da ga upalim.
