Uzavrelo, monolitno remek-delo

Naša rok muzika je imala svoje momente.

Šarlo akrobata su objavili samo jedan album – Bistriji ili tuplji čovek biva kad… Ali on i nekoliko njihovih pesama sa kompilacije Paket aranžman nulta su tačka naše kulture. Od njih počinje nešto drugo, što pre toga nije postojalo.

„DAJ MI KRPU“

Album Šarla akrobate najbolji je jugoslovenski rok album svih vremena. Glavni razlog za to jeste činjenica da je on proširio mogućnosti ovog žanra do neslućenih granica, sve vreme ostajući klasična rokenrol ploča. Zato njihov debi, evo, već 4 decenije tako perfektno funkcioniše kao najbolji test ko stvarno razume šta je rokenrol, a ko se samo kačio na trend, nekad ili sad. Na slobodu se ne možete „prikačiti“, ili jeste ili niste.

Za početak – grupa kao što je Šarlo akrobata nije mogla da postoji. Oni su prvo bili supergrupa, pa su tek onda nastali bendovi od kojih je Šarlo bio sastavljen. Tek ako krenemo obrnutim istorijskim putem i pokušamo da ujedinimo iz njih iznikle Disciplinu Kičme i Ekatarinu Veliku, te dodamo dosta džezom inspirisanih improvizacija na bubnjevima, postaće nam jasno koliko je to bilo nemoguće postignuće.

Pa ipak je takva grupa postojala i to je sve promenilo.

Šarlo akrobata su ono definitivno anti-Bijelo Dugme u istoriji naše popularne muzike, oni određuju poziciju na potpuno suprotnom polu od „pastirskog roka“: ko voli Šarla, ne može da voli i „dugmiće“, a ko njih gotivi, ne može da izdrži ni dva takta Šarla. Oni su istovremeno početak savremenog rokenrola kod nas i njegov kraj, prva i poslednja pobuna. Omeđili su ga, prošli kroz sve njegove mogućnosti i videli krajnje domete. Posle njih mogao je da dođe samo Laibach.

Tek 40 godina kasnije jasno je da su Šarlo akrobata osvojili za našu muziku slobodu kakva ranije nije postojala. I potpuno je svejedno da li je ta muzika rok, džez, hip hop ili tehno. Sloboda muzike širom onoga što je nekada bila Jugoslavija, počiva na njihovoj ploči. Čak i da su svi akteri živi, a dvojica nisu (Milan Mladenović – gitara, glas i Ivica Vdović Vd – bubnjevi), dok treći leži oporavljajući se od moždanog udara u Londonu (Dušan Kojić Koja – bas, glas) – njihov reunion ne bi bio moguć, jer ne bi bilo moguće ponovo ujediniti toliku slobodu.

„MNOGI SE LJUDI NE LIBE DA KORISTE DRUGE“

Kad su nakon „Paket aranžmana“ dobili priliku da snime ploču (proleće 1981.), Šarlo akrobata već su za sobom imali nekoliko najpoznatijih new wave pesama na našem jeziku, omanju zaostavštinu vrednu svake pažnje: „Ona se budi“ je do danas ostala jedna od najboljih „ženskih“ pesama u našem rokenrolu, ironična „Niko kao ja“ postala je svuda rado puštana iz svih mogućih pogrešnih razloga, socijalni pank „Mali čovek“ nije puštan iz preventivnih razloga, mada je bio singl (!), dok je „Oko moje glave“, ona najmanje primećena, slutila neko nasilje o kome tad nismo hteli mnogo da znamo. Sve zajedno, nije bilo sasvim jasno šta se može očekivati od albuma, jer su prve pesme bile zapravo sasvim različite – ska, pank, rege i psihodelija – mada su dubinski bile povezane istom programskom porukom protiv socijalističke malograđanštine. Zato je iznenađenje bilo veće što na „Bistriji ili tuplji čovek biva kad…“ nije ponovljena nijedna od već poznatih i voljenih stvari, a ploča je svejedno delovala kao uzavrelo, monolitno remek-delo – orkestrirana eksplozija, kakvu smo se dugo nadali da ćemo jednom čuti na našem jeziku.

Šarlo akrobata je snimao album u Beogradu, čiji je jedan od novih simbola bio. U legendarnom Studiju 5 Radio Beograda odvijali su se sati sviranja i miksovanja, da bi u trenutku kad su završavali Ljubavnu pesmu, taj radikalni vrhunac ploče, mlade muzičare obišli urednici PGP RTB, kojima se ono čemu su prisustvovali nimalo nije dopalo, te su se namršteni vratili u kancelarije (izvor: intervju sa Kojom za „Popboks“, 2006. – prim. aut.). Naravno, u PGP RTB su brzo prešli sa reči na nedela i ostali bez još jednog ključnog albuma beogradskog novog talasa. Treba ovom prilikom zvanično prozvati ljude koji su odbili da objave Idole, Električni orgazam i Šarla akrobatu u Beogradu – na njima je odgovornost što su dopustili takav jedinstven kulturni blam i oterali naše najautentičnije rok grupe daleko (po današnjim merilima – u inostranstvo). Neprocenjiva glupost i uskogrudost skrivala se u lancu odlučivanja Debač – Pilipenko, čije su razmere otkrivene tek nedavno, kad je tokom pripreme vinilnog reizdanja isplivao podatak kako su ti neodgovorni činovnici faktički poklonili već gotove snimke Šarla akrobate Jugotonu. Ovakva sudbina umetnički najbolje i najslobodarskije jugoslovenske rok ploče svih vremena, najviše nam govori o tome sa čim su se Šarlo akrobata zapravo borili sve vreme.

Bio je to onaj isti kafanski rok milje i palanačko shvatanje rok muzike, što je držalo sve poluge odlučivanja i propagande u medijima i izdavačkim kućama. Ista matrica kontrole društvenih zbivanja, spremna da prizna samo rokenrol koji ne uznemirava, čiji akteri će uskoro učestvovati u raspadu zemlje i brzinskom nacionalnom osvešćivanju, da bi spretno grabili nova tržišta, ovaj put za privatne džepove.

za uvećanu sliku desni klik pa »open image...«

„SVET JE PUN ONIH KOJI ZNAJU ŠTA TREBA DA RADE“

Dok su drugi želeli ličnu slobodu, Šarlo akrobata su je uspešno osvojili kroz pristup stvaranju muzike – demokratski način rada, princip zajedničkog odlučivanja, improvizacije unutar pesama na sve strane. Ona se pravila na licu mestu od predložaka koje su donosili uglavnom Milan i Koja, Vd dopunjavao, doterivali ih zajedno, uz slobodno učešće drugih, trećih i četvrtih kreatora što su dolazili po pozivu: Kuzma Vitrosax, Toni Jurij, Đorđe Petrović, Mile Pile Miletić, Goran Vejvoda, Dejan Ilić, Gagi Mihajlović. Asketski crno-beli omot sa masivnim slovima jedan je od najboljih naših omota – rad članova grupe i Vejvode, koji je uradio nekoliko ključnih fotografija benda, plus jedna neobična, sa duplom ekspozicijom, Danka Đurića, dok su muzičari priložili svoje ilustracije. Dogovorno pravljenje pesama od strane tri različita karaktera, imalo je svoj vizuelni iskaz u artističkoj interpretaciji fanzinskog koncepta pakovanja – jedno je proizilazilo iz drugog.

Na to se nadovezao raspored pesama na albumu, koje su sasvim namerno od početka do kraja poređane tako da pričaju priču. Već prve tri govore sve o tome gde smo živeli: Šarlo je nežan, bas-valcer, na mestu numere broj 1 – predstavlja farsu, Pazite ne decu (I), totalna kolektivna improvizacija, na mestu numere broj 2 – predstavlja haos, Fenomen, eksplozivna novotalasna oda otpadniku rođenom sa falinkom, na mestu numere broj 3 – predstavlja agresiju, koju trpe svi drugačiji. Upravo to je unutrašnji osećaj Jugoslavije kakvog su kreirali oni na tadašnjem vrhu piramide vlasti: farsa odozgo, haos na površini, agresija koju trpe svi drugačiji, ispod svega toga. Važno je zapamtiti ovaj obrazac, jer se isti model vladanja upotrebljava i danas.

Veličanstvenost albumu daju tri pesme koje završavaju prvu stranu. U stanje opšte anksioznosti uvodi nas stakato ritam poeme o opravdanoj paranoji „Rano izjutra“, gde opšti osećaj direktne progonjenosti, kog smo svi delili, kao da fizički curi niz vrat slušaocu. Tour de force ploče je Ljubavna pesma, kompozicija na kojoj on izrasta u krik protiv besmisla, pokrenut bukom i besom koje smo do tad na njemu slušali. Bio je to rez kojim je raskinuto sa celokupnim impotentnim nasleđem jugoslovenske rok škole, te su zbog njega šutnuti iz PGP, a bar na jednom koncertu nisu dobili honorar, jer su je odsvirali. Ona zaseca u gnjilo tkivo društva opsednutog obožavanjem svog komfora, koliko god on smešan bio, oličen u liku automobila zastava 101, popularnog „stojadina“ – što je najgore, sve je bilo istorijski tačno: upravo je obožavanje svog komfora potom sahranilo državu u kojoj se sve ovo odvijalo. Tim je potresnije kad u „Samo ponekad“ odnekud probije neočekivano razumevanje za stereotipne sudbine ljudi oko nas, čime tek počinjemo da shvatamo tragičnost stvarnih socijalnih prilika u kojima oni zastrašeni nekako naslućuju kako život ipak može biti bolji. Središnji solo u obliku orijentalne teme, jedan je od bisernih momenata, unoseći psihodeličnu notu što besprekorno opisuje svakodnevnu poremećenost naizgled običnog čoveka, koji živi po svim pravilima.

Druga strana počinje sa dva najbeskompromisnija trenutka, brutalnim urlicima kao audio-verzijama uličnih grafita: Čovek i Bes – prvo ide pank koji se raspada u kakofoniji, kao neka vrsta komentara na ograničene domete samog panka, pa onda dolazi grčevit elektronski marševski zvuk, što nas lansira blizu drum&bass budućnosti, koja je tada i tu naslućena bar deceniju pre nego je do nje došlo. Promena raspoloženja u revolucionarnim dub–ska pesmama O,o,o i Problem, dovodi do toga da dimenzije problema mladog čoveka kome spoljnji svet razbija glavu – počinju da zvuče kosmički. Njihova čulnost menja doživljaj kuda ovo vodi i otvara ploču u neslućenom smeru neizbežnih univerzalnih istina. Za one kojima nikad ništa nije jasno, na „Sad se jasno vidi“ iznet je program grupe viknut slušaocu u tri reči, baš kao i na pretposlednjoj Ja želim jako.

Poslednji minuti rezervisani su za programsku poruku Pazite na decu (II), superiorno iznetu uz jednu od najboljih gitarskih new wave tema ikad kod nas odsviranih. Uokvirujući ploču sa početnom, namerno haotičnom „Pazite na decu (I)“, ona joj daje dodatnu poentu koja zauzima celu našu budućnost i sve ono što je usledilo. Koja je jednom rekao da su Bistriji ili tuplji čovek biva kad… snimili namerno tako kako su snimili da bi srušili sve stereotipe o rok muzici koji su postojali kod nas i sve dogme o tome kako ona treba da zvuči i kako se pravi album. Jedno od tih pravila bilo je da se na omotu vidi grupa spreda i milioni bendova su se tako slikali od kad je vinilnog sveta i veka, ali ne i Šarlo akrobata – oni su se fotografisali s leđa – na svojoj jedinoj ploči. Samo jedan dečko nas gleda preko njihovih glava, kao živo oličenje poslednje rečenice sa albuma, moralnog imperativa s kojim je Šarlo otišao u fade out i istoriju: „pazite na decu / deca paze na vas“.

A deca su ovde stvarno imala šta da vide, i tad i kasnije.

„SVE JE VIŠE STVARI KOJE DOLAZE“

Kad su svirali, Akrobate su bile u ravnoteži sa sobom i sa svemirom. Vd je prvi i jedini put snimljen u svoj svojoj muzičarskoj raskoši, za bubnjevima od kojih je napravio čitav prateći orkestar; zapanjujuće je ovde otkriti Koju kao klasičnog rokenrol pevača, snažnu zvezdu u nastajanju, kako vodi trio u par pesama; Milan, jasno je odmah, ima misiju na ovom svetu – on jedini put u karijeri pokazuje lice opasnog umetnika, spremnog da sruši ono što smeta, ali se skromno trudi da poruka bude važnija od njega. Njegovi vokalni ukrasi kao ukradeni iz „zabavne“ muzike raspadali su se dok je pevao, rugajući se tom spoljnom svetu koji je ozbiljno tako zapevao, dok je Koja dodatno razarao predvidljivost izvlačeći bas u prvi plan zvučne slike. To su samo neke od mogućnosti koje je bend otvorio za sva tri člana, pre nego što su se razvili u cenjene rok muzičare: oni su na ovom albumu našli apsolutnu slobodu izraza, koju su kasnije samo povremeno doticali, dajući nam priliku da naslutimo kakvi su stvarno mogli biti.

Jednako kao u muzici, poetika benda je namerno oslobađala slušaoca i u rečima, pozivajući našu maštu da dopuni opore reči pesama. Zato svako čuje nešto drugo na Bistriji ili tuplji čovek biva kad…, pa i sam naslov ostavlja stvari namerno otvorene i nezavršene. Izaziva da sami rešimo jednog dana šta ćemo. Taj dan izgleda još nije došao.

Izašao usred leta, avgusta 1981, Bistriji ili tuplji čovek biva kad… u suštini je apstraktan muzički opis slepog bola i farsične neizvesnosti življenja u lumpen-proleterskoj, lažnoj Jugoslaviji. Čak i reči na njemu nisu samo reči, nego su upotrebljene i kao zvučni materijal – eksplozivni izlivi osećanja – što ga čini jednim od onih retkih albuma na našem jeziku koga i sada možete pustiti bilo gde na planeti, a da bude razumljiv. Svojom uznemirujućom strašću i silovitim zvučnim udarcima kojima vaja svet kako ga Šarlo vidi, Bistriji ili tuplji čovek biva kad… i danas zbunjuje i plaši sve one nesigurne u sebe, one što traže svoje mišljenje kod drugih i kriju se pod sigurnim skutima pripadanja raznim grupama (od nacionalne, partijske i religiozne do fanovske, modne i navijačke). Takvi su uvek bili većina i uvek će biti većina. Njima, skrivenim iza maske „malog čoveka“, uvek spremnim na nasilje da bi se zaštitili, posvećeno je celokupno stvaralaštvo Šarla akrobate – na svom jedinom albumu oni su uhvatili i opisali začetak dolazeće moderne malograđanske slabosti za fašizmom, dok je još bila na početku u našim krajevima.

U prvoj godini posle Tita, kad je ovo snimljeno, izašli smo iz apatije kraja sedamdesetih, vremena u kome se svesno pričalo u pola glasa. Najsnažnije od svih novotalasnih ispada, Šarlo akrobata i njihov album bili su ono sutra koje je počelo da svanjuje. Dobra rok muzika, kažu, može da nam pomogne kao oslonac za snalaženje u vremenima u kojima živimo. Šarlo akrobata su nam svojim kapitalnim delom, međutim, dali večni oslonac – za snalaženje na prostorima na kojima živimo.

Bilo je jasno da njih niko ne može da natera da urade nešto što ne žele. Na kraju i nije. I zato je Šarlo primer svima, oduvek i za sva vremena.

„SVE ŠTO SAM DO SAD URADIO, SVE JE PAMETNO, AL’ ZALUDNO…“

Bio sam u vojsci te godine, u Puli, i pročitao prikaz u Poletu, koji nije bio prijateljski – recenzent je tvrdio da su promašili zvuk bas bubnja, i da verovatno mnogo drkaju kad tako uspešno okidaju žice na svojim instrumentima, umesto da na njima sviraju. Na osnovu onog što sam do tad čuo od njih preko radija, ovakav zaključak mi nije delovalo uverljivo. Prva stvar koju sam uradio onog časa kad sam izašao iz kasarne 1. septembra 1981, a pre odlaska na avion za Beograd, zato je bila da se višestruko častim – svratio sam u omiljenu poslastičarnicu, gde me je lokalni Albanac ispratio kući sa srećom, ne naplativši mi krempite, uz „zar se već skidaš?“, potom sam obišao knjižaru i kupio dve nasušno potrebne knjige naučne fantastike Ursule Legvin Leva ruka tame i Svet se kaže šuma, da bih konačno ušao u prodavnicu ploča i sa strahopoštovanjem pitao imaju li album Šarla akrobate Bistriji ili tuplji čovek biva kad… Imali su ga, mada je prodavac malo lutao prodavnicom, zamišljen nad činjenicom da neko traži ovu ploču. Kupio sam ga odmah tu, u Puli, i odatle doneo u Beograd. Skupio sam hrabrost da ga pustim tek sutra, kad nikog nije bilo kući.

Moj utisak je već negde na pola prve strane bio da je ovo toliko dobro i strašno u isti mah, da sam bio uveren kako će ljudi koji su ga napravili biti, nažalost, uhapšeni vrlo brzo, ako već nisu. Zaista sam se za trenutak iskreno uplašio za njih, pa i za sve nas što smo ploču imali u vlasništvu – za trenutak sam počeo da razmišljam gde da je sakrijem. Nikad me nijedna domaća ploča nije prepala i šokirala, pa čak ni Buldožer, još manje naši pankeri. Odmah sam znao da je Šarlo akrobata govorio nešto što uopšte nije smelo da se kaže.

Sledećih dana sam pomno proveravao novine očekujući neki odvratan potkazivački tekst o njima, znajući kako to već biva kod nas – počne opanjkavanjem i prozivanjem, završava zabranom rada ili zatvorom. Toliko sam već razumeo o tome u kakvoj smo kulturi živeli, koju će neko posle prozvati „zlatnim osamdesetim“. To što se ništa nije dogodilo, mene nije ubedilo da se nešto loše neće desiti, pa sam objavu raspada grupe te jeseni 1981, doživeo kao ispunjenje očekivanog scenarija rezervisanog za svakog ko je ovde istinski progovorio u ime slobode, rezultat nekih pritisaka iza scene o kojima mi nismo ništa znali.

I sad verujem da je neko poradio na tome da se bend Šarlo akrobata raspadne.

Baš kao Jugoslavija.