Satkan je Jens Bjernebue (Bjørneboe) od čiste volje za
slobodom, od ludila, divlje strasti, tananih intelektualnih nijansi, razornih opsesija, uz to obdaren neuporedivim talentom i osećajem za humor. A to je previše za jednog čoveka. Da bi sebe koliko-toliko održao na okupu, morao je da piše, putuje i pije. Kada se 1976. godine ubio, jedan od najvećih norveških pisaca imao je 56 godina. Njegova fascinantna, trotomna Istorija bestijalnosti sada je, u izuzetnim prevodima i jako lepom izdanju, dostupna i na srpskom.
ISTORIJA NASILJA
Pripovedač govori u prvom licu jednine pa bi ga se, naročito ako poznajemo Bjernebueovu biografiju, lako moglo poistovetiti s piscem, ali takvo poistovećivanje samo bi skrenulo pažnju sa onoga što Istoriju bestijalnosti čini izuzetnim delom evropske književnosti: nijedna kritika Evrope ne može biti u tolikoj meri surova prema Evropi koliko to može biti, kroz pero Jensa Bjernebuea, Evropa prema sebi samoj. Nijedan neevropski kritičar Evrope – kolikogod, u međuvremenu, mrzeo Evropu, naročito ako je osetio kolonijalno nasilje na svojoj koži, poput obrazovanog severnoafrikanca Alija iz trećeg toma, „Tišina“ – nije u stanju da o evropskoj istoriji beščašća govori s tako dubokom nepotkupljivošću, preciznošću i gađenjem poput Bjernebueovog pripovedača. Neimenovani pripovedač koji će se predstaviti kao sredovečni sudski poslužitelj i nekadašnji putnik, opsednut je raznovrsnošću i maštovitošću zverstava koje su ljudi, naročito ako su saterani u kolektivističke torove, u stanju da počine jedni drugima, te zato pravi svojevrsne zapisnike – naziva ih protokolima – u koje uredno zavodi probrane evropske gadosti, počev od onih koje su počinili, kako protokolista kaže, Germani, Tevtonci. Taj početak nije ni proizvoljan niti slučajan. Prvi tom Istorije bestijalnosti, „Trenutak slobode“, Bjernebue objavljuje 1966. godine, u vreme, dakle, kada Evropa, a naročito Nemačka, počinju ozbiljnije da se suočavaju sa nasleđem fašizma. Suočavanje s fašizmom, pak, isto je što i suočavanje s evropskom istorijom: „Pitanje je, naravno, kako se moj mali ekskrement od života odnosi prema istoriji – dakle, to je pitanje relacije: da li pojedinačni život funkcioniše unutar savremene istorije?“ (Tišina, str. 42) Odgovor bi, posle čitanja ovih protokola, mogao da glasi, otprilike, ovako: pojedinačni život može da funkcioniše samo ako se oslobodi istorije; ali da bi je se oslobodio mora je, kao da rije po smeću, kao da kopa po sopstvenom izmetu, izložiti pogledu bez ikakvog pardona, bez ikakvog prethodnog uslova, bez prenemaganja i bez izgovora. Ako je nešto značilo biti Evropljanin u vreme kada Bjernebue piše Istoriju bestijalnosti, onda je to bilo upravo to: suočiti se sa istorijom sopstvenog nasilja.
PROTOKOLI
Protokoli su, dakle, spisak bestijalnosti o kojima svi znamo ponešto – učili u školi, gledali dokumentarne emisije, pročitali po nešto – ali kada ih Bjernebue poređa na način kako to niko pre njega nije radio (osim, možda, Ničea), kada, recimo, u drugom tomu, „Barutana“, bivši dželat Lakroa održi predavanje o istoriji izvršavanja smrtne kazne iz ugla dželata, uz precizne i detaljne opise načina na koji su se ljudi u evropskoj istoriji legalno usmrćivali, tada se menja perspektiva, tada sve postaje živo i prisutno, iza sofisticiranih obrazloženja i brige za što efikasnijim i bezbolnijim usmrćivanjem probijaju sirovost i brutalnost, a čitanje, na mahove, biva mučno, te bi postalo nepodnošljivo kada ne bi bilo humora od kojeg Bjernebue ne odustaje, doslovno, nijednog trenutka. Opisujući long drop tehniku vešanja, recimo – kada se osuđenik postavi na podijum za vešanje, navuče mu se kukuljica, preko nje stavi omča, a onda se vratanca ispod njegovih nogu otvore – dželat Lakroa će radoznalim slušaocima skrenuti pažnju na nekoliko slabosti ove metode u koju su, inače, zakonodavci polagali velike nade kao u brz i bezbolan način oduzimanja života: „Druga slabost long drop metode jeste što se, ako je visina pada prevelika, može desiti da se prestupniku otkine glava, što možda nije toliko loše za njega samog, ali predstavlja šok za sve pozvane svedoke, pravnike, sveštenike i tako dalje, a naravno i da je krajnje neestetski prizor.“ (Barutana, str. 162) Lakroa će, razume se, primetiti kako su pod najvećim stresom, ipak, sami dželati, te apeluje na slušaoce da pokažu razumevanje za njihovu situaciju. „Barutana“, inače, u kojoj se održava predavanje, naziv je luksuzne ludnice na severoistoku Francuske u koju su smeštene bogate i psihički nestabilne ubice iz raznih krajeva sveta, a pripovedač, ovoga puta, nije korisnik ludnice, već u njoj radi kao neka vrsta pomoćnog osoblja. Tu se druži sa glavnim lekarom Lefvrom koji je u mnogo čemu luđi od svojih pacijenata. Njih dvojica se opijaju do besvesti, koriste razne psihoaktivne supstancije i, kada su pri sebi, vode lucidne razgovore. Drugi lik je mlađi psihijatar, Arapin El Asadun, bivši lekarev ljubavnik, dovoljno obrazovan, dovoljno ciničan i dovoljno duhovit da bi se nosio s pripovedačem. U tim razgovorima koji, možda, nisu uglađeni na onaj način na koji su to rasprave između Lodovika Setembrinija i Lea Nafte iz Čarobnog brega (barem dok im se ne pridruži Mener Peperhorn), količina političke nekorektnosti upravo je zadivljujuća, kao, uostalom, i lucidnost. Uza sve ludake i ubice koji su krajnje živopisne ličnosti, tu je i mlada medicinska sestra Kristin, s kojom će sredovečni pripovedač da proizvede nekoliko vrhunskih erotskih scena (valja na ovom mestu notirati da
pripovedač nije gadljiv ni prema muškarcima, pa bi valjalo izdvojiti upečatljivu epizodu s momkom neugasive seksualne energije). Zaljubljen u život, životnu energiju, seks, hranu, piće, čulnost svake vrste, pripovedač je, istovremeno, rafinirani poznavalac umetnosti, idealista-anarhista u politici, obrazovani apatrid kojeg više određuje ono što nije nego ono što jeste – jer on ne zna šta jeste – ali, uza sve to, on je i psihotičar koji u redovnim intervalima upada u prestrašne depresije. Utoliko je njegov boravak u ludnici obojen dvosmislenošću: „Naravno: sudnice, zatvori, ludnice jesu i ostaće moj svet.“ (Barutana, str. 54)
LUDILO I ALKOHOL
U prvom tomu „Trenutak slobode“, gonjen neodoljivim porivom za putovanjem, pripovedač krstari Italijom, boravi u malim mestima na obali, uživa u hrani i vinima, opisuje susrete sa živopisnim likovima, priseća se putovanja po raznim delovima sveta, divi se italijanskim renesansnim slikarima, ali sve to kombinuje sa upravo razornim napadima ludila kada nema drugog leka, ili barem on veruje da ga nema, osim pilula za smirenje i impresivnih količina alkohola. U iznajmljenim kućama, s prozorima zastrtim debelim zavesama koje ne propuštaju svetlost, okružen desetinama boca alkohola, pripovedač se, gubeći osećaj za vreme, nosi sa svojim demonima. Borba s demonima motiv je koji se provlači kroz čitavu Istoriju bestijalnosti, a opis delirijum tremensa u trećem tomu, kada se suočava s raznim gadnim životinjama koje izlaze iz zidova, ali i Satanom lično – iako će se unerediti od straha, neće mu se predati bez borbe, pa će uspeti čak da mu zavrne rep – ne bi se postideo ni Malkolm Lauri. Ume, međutim, ponekad, u naročito kriznim trenucima posle samoubistvenih alkoholnih deonica, da pije i čaj: „Telo mi se sasvim opustilo i zagrejalo, osećao sam se ugodno uprkos tome što sam bio trezan.“ (Barutana, str. 32) U drugom tomu će, pak, brod na kojem radi morati da pristane u Lenjigrad gde će ga, otrovanog alkoholom i jedva živog, prebaciti u sovjetsku bolnicu. Iz te epizode ispiliće se veličanstvena priča o susretu s ruskim lekarom i jednim od pacijenata, priča koja ne počiva na događaju, već koja događaj stvara. Možda se nigde Bjernebueov pripovedački nerv ne vidi tako jasno kao u tim usputnim pričama, u opisima likova koje je sreo samo jednom, negde u svetu, ili u gotovo nadrealnim epizodama kao kada vodi ljubav s prostitutkom u malom italijanskom mestu, iza nekog zidića, na otvorenom, okružen izmetom i pod budnim okom njene mlađe sestre. Te priče su toliko neverovatne da ih je, naprosto, nemoguće izmisliti. Zbog toga se njegovi susreti i razgovori sa Kristoforom Kolumbom, recimo, ili Maksimilijanom Robespjerom, ili Satanom lično – opisani kroz urnebesne dijaloge – mogu i moraju čitati kao realistički, a ne, recimo, fantastični motivi. Uostalom, u nastupima ludila stvarnost je tek jedna, i to ne najjača, mogućnost: „ludilo, kao što je poznato, ne ispoljava se uvek kao nedostatak logike, već jednako često i kao nestanak svih aspekata razuma izuzev logike; brojenje i sređivanje jedino je što ostane u svesti duševnog bolesnika. Besmisao vrišti, ali pedantnost je savršena. Sve je stvorio duševno oboleli učitelj.“ (Barutana, str. 17-18) Da ne bude zabune: duševno oboleli učitelj bog je lično. Ništa pripovedač ne mrzi toliko kao hrišćanstvo i sveštenike – jedan protokol posvećen je istoriji ispitivanja, spaljivanja i ubijanja veštica – pri čemu, valja dodati, pravnici i lekari nalaze se vrlo visoko na njegovoj listi zločinaca. Omiljeni lik mu je, tome nasuprot, Satana, a epizoda iz trećeg toma, u kojoj se nesrećni pali anđeo ženi firentinskom preciozom koja ga, potom, dovodi do prosjačkog štapa, te Đavo nema izbora do da se obrati lično Bogu s molbom da ga matori izbavi iz sveta i vrati ga u pakao – upravo je maestralna. I ništa ne smeta to što će, u jednoj deonici, pripovedač da se divi Firenci, njenoj arhitekturi i njenoj umetnosti, da bi u drugoj deonici sav svoj bes sručio na istu tu Firencu kao mesto razvrata, dekadencije, bankarskih malverzacija i, uopšte, svega onoga što isisava životnu energiju i revolucionarno nadahnuće. Još manji je problem, naravno, sam razvrat. Kako je pokušavao da utekne od ratnih igara i dejstava, pripovedač će, poslednjih meseci Drugog svetskog rata, utočište pronaći u jednom bordelu u Stokholmu, družeći se usput s nacistima koji pokušavaju da pobegnu od saveznika, komunistima koji pokušavaju da pobegnu od svojih, te živopisnim svetom koji bezuspešno pokušava da gleda svoja posla.
POLITIKA I POSLEDICE
Najzad, Bjernebeuovi romani su politički bez ostatka. U prvom se tomu obrušava na fašiste, u drugom na komuniste (iako sebe razume kao anarho-revolucionara, Lenjina ne može da smisli), dok se u trećem usredsređuje na kolonijalno nasilje. Ameriku – za koju ga vežu lepa sećanja na njujorške pijanke s mornarima – ne može da podnese. Na jednoj ravni njegovi su politički stavovi naivni i, svoj brutalnosti uprkos, gotovo idealistički. Očekivanje svetske revolucije, na primer, čak je sedamdesetih godina prošloga veka bilo naivno. Bjernebue je, međutim, isuviše veliki pisac, isuviše je, uprkos ludilu, pametan, da bi svoju naivnost ostavio bez kontrasta. Zagovornik svetske revolucije bez greške će uočiti prateće pojave revolucije poput jakobinskog ili boljševičkog terora, pa ćemo u razgovoru s Robespjerom, recimo, da dobijemo sve ono što bi svaki, manje revolucionarni čitalac, mogao da priupita Bjernebueovog pripovedača. Nikada, zapravo, norveški pisac ne zatvara krugove i nikada se, čak ni u najrazornijim susretima s ljudima ili samim sobom, ne odriče svoje Evrope jer zna da je ta i takva Evropa, sa svim nasleđem svoje prošlosti, ista ona Evropa koju divlje šiba svojim rečenicama, ona koja mu daruje retke trenutke slobode.
