Otkad je Mira Furlan, po uzoru na Boru Ćosića („Rođen u Zagrebu, umro u Beogradu, živi u Berlinu“) umrla u Zagrebu 1991-92, život ju je naterao da ode čak na drugi kraj sveta ne bi li tamo negde odživela još jednom i umrla po drugi put, stekavši najzad večni život. Tako vam je to, u nesrećnim zemljama nije dovoljno da se umre jednom pa da se stekne stanarsko pravo na rajsko naselje. Štaviše, kad prvi put umreš, oduzmu ti i ono obično stanarsko pravo, a i to su Miri učinili. Jer su imali kako, a nemali stida.
Ovu drugu smrt, kažu, pokrenuo je ubod zaraženog komarca; insekt je delovao kao slepa i neselektivna sila haotične prirode, nije imao ništa lično protiv nje. Prva smrt morala joj je pasti mnogo teže: uboda je bilo bezbroj, mnogi su bili u leđa i u mraku, a mnoge od tih insekata lično je poznavala, nemajući, štaviše, pojma da su insekti, iliti kukci. Kada je saznala, dobre zaštite od njih više nije bilo.
Pre, davno pre te Mirine prve smrti, bilo je nekog života, opojno lepog, a u tom je životu Mira F. bila najopojnije lepa, krhka ali ne i lomna glumačka princeza jedne zemlje, zvala se Jugoslavija, i jednog grada, zvao se Zagreb. Nikada nije učinila ništa da ta čarolija prestane, ništa nije skrivila, samo je svet oko nje naglo promenio žanr, a rugobe, zlice i hulje dobile priliku da joj se osvete za sve zlo koje im nije učinila. Sada se, kada je za sve uveliko prekasno – a odmah je bilo prekasno – poneko i izvinio, obično neko ko lično ništa nije kriv, kao sadašnji ravnatelj drame HNK ili urednik „Globusa“, ali od toga Mira ni pre druge smrti ne bi imala mnogo, a sada nema baš ništa. I isplivavaju danas o tome i poneki osobito mučni detalji, čak i to da joj je otkaz napisao neki glumac „srpskog“ imena, njime, tim imenom, valjda i ucenjen da počini taj sitnodušni zločin protiv čovečnosti. Dumam o tom imenu ali mi ono ništa ne govori, nikada nisam čuo za njega, mada sam u kazalištu i tamo i tada bio redovit; a ako sam nekada tih godina i čuo to ime, brzo sam ga zaboravio, kako se već zaboravljaju glumci koji se ne pamte, jer imena zapravo i nemaju.
Kako se, pitam se, posle živi s tim, s tom po tako neprihvatljivoj ceni otkupljenom egzistencijom? Kako se živi nakon što se u sebi ubije glas koji kaže: „Čekaj, ko sam ja uopšte da dajem otkaz Miri Furlan?!“ Bože, svašta i od mene: kad bi ljudi tako razmišljali, nikada ne bi ni bilo prilike da neko kao Mira Furlan umre usred vlastitog života. Tako divnog, tako punog darova za sve koji umeju da ih prime.
A smešno je i jadno i tiho likovanje nekih Odavde kako je Beograd „primio“ Miru koju je Zagreb „oterao“, i kako je, dakle, Beograd feš fajn dok je Zagreb fuj bljak; smešno je, i bijedno, onoliko koliko je bilo i kadgodašnje licemerno zgražavanje nekih Agramera nad fotoaparatom bačenim u glavu Mirka Kovača, nad šaranjem ustaških znamenja po vračarskim vratima Bogdana Bogdanovića, uostalom, nad fijukom metka oko prognaničke glave Šerbedžijine. Ili nad progonima u Beogradskom dramskom o kojima je svedočila Borka Pavićević, ili nad tihim odlaskom Daše Drndić i glasnim progonom Anice Nonveje, ili o ravnodušnoj tišini nad neslučajnim ćutnjama Bekima Fehmiua i tako dalje, i tako dalje, lista je mnogo duža nego što se ležernoj ovdašnjoj samodopadnosti čini. Ista je bagra iste stvari radila i Ovde i Tamo, samo je Tamo mrak bio onoliko gušći koliko je rat bio fizički bliži, i guzice lakše dolazile na mesto glave. A Tamo je rat bio odmah iza okretnice najduže ZET-ove prigradske linije. I osećao se neposredno, svim čulima, onako kako se oseća vonj raspadnutog leša, ljudskog ili životinjskog. Što nikome, naravno, nije opravdanje ni za šta.
Previše je dara, lepote, pameti i dobrote nakupila u sebi Mira Furlan da za to ne bi bila kažnjena prvom pogodnom prilikom, a kud ćeš bolje prilike od smutnje ratne i raspadne, kad se sve iznova menja i kroji i neki se bajagi novi poredak vrednosti stvara, pa se fukara – ne bez dobrih povoda – ponada da je došla na svoje. Egzekucija je, dakle, obavljena brzo i besprizivno, a to što je nakon svega ipak ostalo još dovoljno Mire, u svoj njenoj darovitosti, lepoti i dobroti, da odživi još jedan život dostojan sebe, to je zato što dvonožni bednici nemaju visinu za nekoga kao što je bila Mira Furlan. Komarac bar leti, a ovi su, u tom svetu insekata, više one gamižuće pojave, čovek ih naposletku pregazi ne videći i ne hoteći, i ide dalje.
