Posmatram njeno lice koje se grči u pokušaju da mi zadrži pogled. Ne razmišljam o njoj. Tako prolazi nekoliko sati. Onda mora da pođe, u svoj stvarni život kome ja ne pripadam, izvan ove kuhinje. Iz njega mi šalje sms–ove. Ne znam ništa o njenoj stvarnosti ni o njenim unutrašnjim seljenjima. Ostajem da sedim, sa pogledom uperenim u dva prazna mesta za stolom. Nišanim ih, stolicu bez naslona na kojoj je sedela do malopre i prazno mesto našeg razgovora. Praznina guta i stvari sa kojima nemam kud.
Mada ne verujem u tzv. generacije – kolektivizam kao i bilo koji drugi, odbojan i zasnovan na lažnoj bliskosti po nevažnim kriterijumima – možda ću morati bar na trenutak da reteriram, iz puke nužde: toliko je ono što nazivamo savremenom srpskom prozom, čast izuzecima, ustajalo i ukiseljeno, da ne mogu odoleti iskušenju da ne investiram neku pomalo očajničku nadu u naraštaj koji tek hvata pravi zalet na sceni, recimo, one koji sada imaju oko trideset, najviše trideset i pet godina. Dobro, u tim je godinama Tomas Man već bio napisao neke od svojih ključnih knjiga, ali manimo se mi takvih poređenja… Jer, ako „nas“ oni i one ne izvuku iz jalovog koegzistiranja izanđalih paradigmi, recimo odlikaško-postmodernističke na jednoj, a „tradicionalističke“ (zapravo jalovo provincijalne) na drugoj, onda piši propalo… A ponekog znaka da se stvari pokreću u dobrom ili bar nadežnom pravcu ima. Jedan od njih je i nešto što bih, sada, kad već imamo posla s trećim romanom koji dubi tu brazdu, priručno nazvao „Red box poetika“. Šta je sad pa to?
Romane Lejle Kalamujić Zovite me Esteban, Bojana Krivokapića Proleće se na put sprema i evo sad, Dragoslave Barzut Papirne disko kugle povezuje isti izdavač (Red box, Beograd), a autor(k)e i to da su otprilike istih godina – rođeni/e početkom ili sredinom osamdesetih. Je li to sve? Da jeste, mogli bismo odmah zaboraviti na to. Ima tu, međutim, i još nešto, svakako važnije. U pitanju su relativno kratki romani, fragmentarnog proznog izričaja, lirski, ali i (auto)ironijski intoniranog, duboko i neskriveno autobiografski zasnovani; dalje, sva su tri (Krivokapićev za nijansu diskretnije) izgrađena na radosti i muci samospoznaje, potrage za identitetom, onim (homo)seksualnim, ali i drugima, a potom i radosti i muci njegovog pronalaženja, prepoznavanja, intimne i društvene validacije, ne naposletku i sopstvene lociranosti u jedan možda diskretni i podzemni ali i te kako stvarni i živi kontinuitet. Dobro, je li to sve? Opet, nije. Da jeste, bila bi to zgodna (para)tržišna niša – kakva kod nas, ako ćemo pravo, ni ne postoji – recimo gay literature, što je u redu, ali ne bi trebalo da impresionira: dobro je kao deo šireg emancipatorskog napora, ali samo po sebi ne čini pažnje vrednu književnost. Stoga idemo dalje: sva su tri romana – e, tu srodna generacijska optika ima smisla – veoma duboko prožeta uspomenama na odrastanje u vremenu raspada nekadašnje zajedničke države, na vreme u kojem se svet naherio na neki detetu neshvatljiv, ali dovoljno jasno traumatičan način; „rat“ je, doduše, nešto što je fizički daleko (od Lejle baš i ne uvek), ali zapravo prožima svaki atom stvarnosti. Kao i promena egzistencijalnih paradigmi, gubici posla i zdravlja u porodici, pucanje naizgled neraskidivih bračnih, rodbinskih i prijateljskih veza, susreti s nekim drugačijim ljudima iz nepoznatih daljina, nastanak novih, naizgled šljaštećih i izazovnih ali zapravo surovih i vučjih vremena. I pogled, naratorski, na sve to što donosi gurava stvarnost, iskombinovana s burnim unutrašnjim procesima u osetljivom biću: pogled nekoga kome je unutar te poludele stvarnosti utemeljiti nekakvu smislenu egzistenciju, istovremeno raščišćavajući sa sobom što se uopšte želi, kuda se stremi.
Mogao bih da nastavim s variranjem poetičkih i tematsko-motivskih srodnosti ovih triju (vrlo preporučljivih) romana, ali Dragoslavi Barzut sam time možda već naneo dovoljno nepravde… Naime, ništa od napred izrečenog ne treba nipošto čitati kao odricanje ovom romanu samosvojnosti i zrelosti. Dragoslava Barzut (Crvenka 1984) pažljivijim je pratiocima ovdašnje scene desetak godina poznata kao darovita pripovedačica, te je utoliko ovaj roman sasvim prirodan korak više i dalje u njenom autorskom sazrevanju. Papirne disko kugle su književno visoko pismen i poetički samosvojan, bez „strateške“ greške promišljen i ostvaren romaneskni tekst, u kojem je na jedva preko 120 strana omanjeg formata komprimovano nekoliko ravnopravnih – i ravnopravno dobrih – narativnih tokova, od onog smeštenog u „sadašnjosti“ podstanarskog potucanja po Beogradu, preko (ovom čitaocu najupečatljivijih) flešbekova u kojima pripovedačica dobija svoj „fikcijski“ avatar Elodi, posvećenih odrastanju u malom vojvođanskom gradu, pa do intrigantne priče o ženskom fudbalskom klubu kao mestu specifične rodne emancipacije; sve ih, pak, natkriljuje priča o nasilnom incidentu u jednom beogradskom baru, gde je nekoliko žena dobilo batine kao „proklete lezbejke“. Ovde autorka grize u najneposredniju, „žurnalističku“ – a bogme i autobiografsku – stvarnost, jer jedna od građanki koja je bila žrtva tog napada (koji se odigrao u našoj zajedničkoj stvarnosti) zove se upravo Barzut Dragoslava… Papirne disko kugle bez ostatka potvrđuju da ova spisateljica nije slučajna i uzgredna pojava u ovdašnjoj prozi. Prag očekivanja je (najzad!) podignut visoko, sad nema nazad.
