Uspon, panika, životni sok

Na stogodišnjicu premijere Posvećenja proleća, 29. maja 2013. godine, dve verzije baleta prikazane su u Pozorištu Šanzelize u Parizu. Prva je rekonstrukcija prvobitne predstave s originalnom koreografijom Vaclava Nižinskog. Druga je poslednja verzija Posvećenja, naručena Saši Valc, jednoj od najuspešnijih koreografa svoje generacije.

Od 1913. godine, kada je Posvećenje proleća izazvalo reakciju koja spada u najveće skandale u istoriji baleta, preko stotinu koreografa dalo je svoju viziju ovog čuvenog dela.

Ali šta je to u Posvećenju toliko privlačno modernim umetnicima koji s paganskom Rusijom nemaju nikakve veze? Nijedna od četiri različite verzije o kojima će ovde biti reči ne pruža isti odgovor. Odsustvo ograničavajućeg narativnog okvira u prvobitnoj verziji omogućilo je koreografima da u jednostavnu nit o žrtvenom ritualu unesu sopstvene interpretacije društvenih i umetničkih tenzija i previranja njihovog vremena.

VERZIJA PINE BAUŠ: Jedna od najpoznatijih verzija Posvećenja je ona koju Pina Bauš postavlja na scenu 1975. godine u Vupertalu. Ova predstava, koja će 1977. godine biti uvrštena u repertoar pariske Opere, i danas je toliko prisutna u svesti savremenih koreografa da je Saša Valc, koja je krajem maja 2013. godine u Parizu predstavila svoju verziju Posvećenja, rekla da je njen prvi korak u radu bio upravo pokušaj da se oslobodi slika iz baleta Pine Bauš. Pomoću koreografskog jezika klasičnijeg od onog koji koristi Nižinski, i koji je danas dostupan zahvaljujući dugogodišnjim istorijsko-plesnim istraživanjima Milisent Hodson i Keneta Arčera, Pina Bauš u svojoj verziji Posvećenja prikazuje zajednicu koja pod teretom krivice žrtvuje Izabranu. Balerine su obučene u haljine boje kože, dok Izabrana nosi crvenu providnu haljinu golih leđa; tanka bretela pada s njenog ramena i otkriva grudi – krivica je zajednička; unutrašnje podrhtavanje izbija na površinu kože i širi se kroz publiku. U ovom plesu, nosilac izraza nije mišić već koža; na znojavo telo lepi se gusta zemlja razasuta po podu. Bauš žrtvovanje prikazuje kao što ga opisuju antropolozi Godfri Linhart i Viktor Tarner, koje citira Rene Žirar u čuvenoj studiji Nasilje i sveto – prevazilazeći formalističku analizu Marsela Mosa, Linhart i Tarner uočavaju da žrtvovanje ima za cilj da čitavu zajednicu zaštiti od sopstvenog nasilja. Da ono ne bi eksplodiralo unutar zajednice, žrtva podnosi sav njegov teret. Konfliktni odnosi između muškaraca i žena, mizoginija, snošaji koji više liče na silovanje grehovi su koje žrtvovanje ipak ne uspeva da iskupi. Izabrana pada na zemlju, a preplašena zajednica gleda iz daljine, bez trunke samilosti.

VERZIJA ŽEROMA BELA: Muzika koju Stravinski komponuje za Posvećenje proleća nije podređena plesu niti je njegova puka ilustracija. Nezavisnost muzike u odnosu na pokret razlog je zbog kog je ova kompozicija odigrala izuzetno važnu ulogu za čitavu generaciju kompozitora poput Mesijana, Buleza, Ksenakisa, Štokhauzena, Kurtaga i mnogih drugih. Dok neki koreografi poput Morisa Bežara ostavljaju po strani motive žrtve, muzika Igora Stravinskog je u njihovim verzijama i dalje srž Posvećenja proleća. Tako se Žerom Bel, enfant terrible francuskog savremenog plesa, u svojoj predstavi Žerom Bel iz 1995. godine poigrava s fanatičnim divljenjem koreografa prema ovom velikom zalogaju. Posvećenje se kod njega ne izvodi već ga nesigurnim glasom plesačica peva, a capella. Muškarac i žena, jedini izvođači Belove koreografije, sasvim su goli. Bel pokušava da svede ples na njegova tri osnovna elementa – telo, muziku i svetlo. Žena sama nosi sijalicu koja je jedino osvetljenje na sceni. Belovo Posvećenje je pre svega kritika specijalnih efekata i glomaznih scenografija koji su tada bili česti na plesnoj sceni. Time što balet svodi na nesenzacionalni pokret, on osuđuje potrošačko društvo u kome je telo i dalje predmet koji treba estetizovati. Ali za razliku od performansa, telo u Belovoj koreografiji nije instrument provokacije već preispitivanja koreografskog jezika i svrhe plesa. Plesači pregledaju telo jedno drugom, po njemu ispisuju podatke poput visine, stanja bankovnog računa ili svog imena. Telo u Belovom Posvećenju nije ni ratoborno, ni seksualno, ono je pre svega blisko telu svakog gledaoca, uhvaćeno u zamku potrošačkog društva i njegovih estetskih kanona.

VERZIJA ANŽELINA PRELJOKAŽA: U svojoj verziji Posvećenja iz 2001. godine, francuski koreograf Anželin Preljokaž, s čijim radom je srpska publika imala priliku da se upozna na prošlom Beogradskom festivalu igre (Ono što zovem zaborav), dovodi do izražaja povezanost žrtvovanja sa seksualnošću. I sam Stravinski je o baletu rekao: „Posvećenjem proleća želeo sam da izrazim uspon prirode koja se ponovo rađa: potpuni uspon, paniku, univerzalni sok.“ Kod Preljokaža priroda služi kao okvir za zločin, kao tanjir na kome je Izabrana poslužena nasilnoj zajednici. Zakoni prirode su ovde metafora za balkansku tradiciju ugovorenih brakova kojom se Preljokaž inspirisao. U „ugovorenoj otmici“, članovi zajednice s nje trgaju odeću, i ona ostaje da se gola bori protiv tela koja pokušavaju da iz polutame dopru do nje. Osim talasastog uzvišenja prekrivenog zelenom travom na kome se Izabrana batrga, cela scena je uronjena u tamu. Dobro poznati tempo na taj način se pretvara u neku bezobličnu silu koja iz mraka podstiče zajednicu na zločin. Ali je Izabrana ta koja u Preljokažovoj koreografiji pobeđuje – časak pred kraj zajednicu guta mrak, ona prestaje da igra, gleda u publiku, leže na travu i najzad zatvara oči.

foto: vincent pontet/wikispectacle

VERZIJA SAŠE VALC: Svesna specifičnog okvira u koji je trebalo da smesti svoju koreografiju, to jest u veče posvećeno obeležavanju stogodišnjice prvobitnog baleta, Saša Valc je pružila prilično klasičnu verziju bez ikakvih efekata zbog kojih bi publika mogla da zaboravi ono što joj je prethodilo. Jer i sto godina kasnije, iako više ne izaziva skandal, aktuelnost same koreografije Posvećenje proleća je fascinantna. Povijena tela, iskrivljena stopala, nadrealnost šarenih figura koje se poput marioneta kreću po sceni nemaju na čemu da zavide dekonstruisanom telu savremenog baleta. Ipak, mora se priznati da je postepenim oslobađanjem od prvobitne dramaturgije balet dobio na emotivnoj snazi. Nedostatak očiglednih narativnih orijentira, zbog kog savremeni ples često dobija etiketu hermetičnog umetničkog izraza, osvežavajući je nakon pojave starice s prućem i sedobradog dede koji su prepuni značenja. Saša Valc svoje izvođače odeva u haljine boje modre kože, sijene, u pastelne nijanse zelene i bež. Na sredini scene se nalazi hrpica suve, peskovite zemlje. Dok hodaju i padaju preko nje, plesači dižu prašinu i stvaraju sfumato u kome se muškarci i žene mešaju u drhtavom uzbuđenju traženja Izabrane. Jer velika originalnost ove koreografije je neizvesnost – u samom procesu stvaranja koreografije, Valcova nije predodredila ko će biti Izabrana, već se plesačica nametnula tokom proba. Tako se ni u predstavi od samog početka ne zna ko će to biti. Zamagljena scena na kojoj gledalac ne može najbolje da razabere konture tela i pokreta možda su jedan od najtačnijih odgovora na muziku Stravinskog napravljenu, kao što je to primetio Mesijan, od ritmičkih figura koje se razvijaju, rastu, grče poput živih bića. Tako se prva i poslednja verzija Posvećenja proleća dopunjavaju; u prvoj koreografija previše odvlači pažnju od kompozicije, a u drugoj se pak previše pred njom sklanja.

ZAKLJUČAK: Možda odgovor na pitanje zašto se koreografi stalno vraćaju Posvećenju čineći od ovog baleta nekakvog plesnog Šekspira, za koga svaki reditelj, reklo bi se, smatra da ga mora dodati listi svojih ostvarenja, leži u kompleksnosti emotivne reakcije na muzičku kompoziciju. Svaki slušalac Posvećenja proleća ima mišljenje o tome kako bi koreografija trebalo da izgleda. Neki od tih slušalaca imaju i dar da to mišljenje pretoče u pokret. A onda ovi prvi opet mogu da se žale kako nije loše, ali da nije to to.