Uputstvo za upotrebu

Teško je preceniti značaj FEST-a u našoj filmskoj kulturi. Za sve koji vole i prate film FEST je nešto kao peto godišnje doba. Postalo je opšte mesto da FEST nalikuje na državu u kojoj se zatekao, odnosno da deli njenu sudbinu i imidž. Na njegovim počecima, kada je naša tadašnja država, gledano sa Zapada, bila poslednji vidikovac s koga se mogla videti pa i omirisati „gvozdena zavesa“, u goste su nam dolazila velika imena svetske kinematografije – Kirk Daglas, De Sika, Antonioni, De Niro, Džek Nikolson… Svi oni dolazili su na lovačku ekspediciju političke korektnosti. Za to se danas ide na sarajevski Festival. Ove godine po rečima Milutina Petrovića, zamenika predsednika Saveta FEST-a, pozivi su upućeni svima od 72 reditelja čiji su filmovi na programu ovogodišnjeg FEST-a, a doći će, sudeći po najavama, tek par njih. No, ukupan napor organizatora da se ove godine Festival podigne na jedan viši organizacioni, ali i promotivni nivo, vidljiv je, zapravo, kroz sva ona najavljena imena koja nisu došla. Prethodnih godina najavljivani su beznačajni gosti, a dolazili još beznačajniji. Ove godine su nas bar ispalile veličine kao što su Šon Pen i Gas van Sant. Valjda se i to računa.

Za potencijalne posetioce Festivala evo jednog mogućeg izbora, vođenog pre svega kvalitetom filma ali i raznovrsnošću tema i zemalja porekla. Kako je kupovina karata na FEST-u uvek lutrija, gledaoci pomalo liče na kladioničare. Bulje u svoje papire, nešto zaokružuju, premišljaju se. Zatim daju pare na blagajni. „Vreme“ će pokušati da vam pomogne da tipujete na favorite. Zbog ograničenog prostora dosta filmova nije ušlo u ovaj izbor. Pored ponuđenih, nećete pogrešiti ako pogledate i Moj život bez mene, Krupna riba, Najtužnija muzika na svetu, Zalutali, Ana i ostali, Seksualna zavisnost, Kuhinjske priče, Čarobne rukavice, Sansa, Monstrum, Marija, Zvučni film, Zloćudne ćelije, Proleće, leto, jesen, zima… i proleće, Bu san, Emigranti. Preporučujemo da svakako izbegnete sledeće filmove: Lutanje, Samo ne ti i Mambo italijano.

SLON (ELEPHANT – SAD, 2003. 81 min.)
Scenario i režija: Gas van Sant

Na otvaranju FEST-a, kako i priliči, videćemo aktuelnog kanskog pobednika. Posle prošlogodišnjeg dokumentarca Majkla Mura Žeđ za nasiljem, koji se bavio pucnjavom u srednjoj školi u Kolumbini, Gas van Sant je snimio igrani film na istu temu, čime je ovaj događaj postao svojevrsni pop-kulturni fenomen u Americi. Pomoću jako moderne, nelinearne, naracije film prati aktivnosti grupe đaka tog dana kada se nesreća dogodila. Najzanimljivije od svega je potpuno odsustvo bilo kakvog moralnog stava autora prema događaju. On ne objašnjava uzroke tragedije, nema moralnu pouku, ne izaziva empatiju. Sve što nam pokazuje jeste kako se to desilo. Ovakvo odsustvo moralnog komentara potpuno je netipično za američku kinematografiju. Film je producirala televizijska kuća HBO poznata po serijama „Sopranos“ i „Seks i grad“.

21 GRAM (21 GRAMS – SAD, 2003. 125 min.)
Scenario: Giljermo Arijaga Režija: Alehandro Gonsales Inaritu

Ovo ostvarenje bi se moglo podvesti pod hibridni žanr egzistencijalne melodrame. Film se bavi odnosima troje ljudi čije su se sudbine ukrstile u jednoj saobraćajnoj nesreći. Spor, ali nikada dosadan, sentimentalan film koji tek retko prelazi granicu podnošljive patetike. Najvrednije od svega je izvaredna gluma svo troje glavnih glumaca, Benisija Del Tora, Naomi Vots i Šona Pena, koji igraju likove vozača, supruge i majke poginulih u nesreći i čoveka koji nasleđuje srce jedne od žrtava. Priča ne sledi hronologiju događaja već se razvija sopstvenom logikom – mešaju se prošlost i sadašnjost, odluke i njihove posledice. Bavi se teškim temama, ali na jedan stilizovan način koji 125 minuta trajanja filma ne čini mučnim za gledanje.

DOGVIL (DOGVILLE – Danska, 2003. 178 min.)
Scenario i režija: Lars fon Trir

Novi film, u Beogradu uvek dobro prihvaćenog Larsa fon Trira predstavlja još jedan korak dalje od principa koje je ustanovio u svom autopoetičkom manifestu „Dogma 95.“ ka estetici svojih ranih filmova. Kuriozitet u vezi ovog filma je prostor gde je snimljen kao i odsustvo scenografije. Na podu nečega što liči na pozorišnu scenu kredom su nacrtani zidovi kuća i sva druga arhitektura gradića Dogvil. Ipak, i po režiji i po montaži, ovo je film, a ne snimak pozorišne predstave. Radnja je simbolična i bavi se odnosom zajednice prema nezaštićenoj ženi koja u nju dolazi. Ovo je, zapravo, sumorna slika ljudske mikrozajednice i odnosima moći koji vladaju unutar nje.

BAZEN (SWIMMING POOL – Francuska, 2003. 102 min)
Scenario: Fransoa Ozon i Emanuel Bernem Režija: Fransoa Ozon

Fransoa Ozon nastavlja u smeru kojim je krenuo filmom Ispod peska iz 2000. godine, i to sa istom glumicom Šarlotom Rempling. Ona glumi pisca detektivskih romana Saru Morton koja odlazi u Francusku u vikendicu svog izdavača da bi na miru pisala svoj novi roman. U kući sa bazenom se iznenada pojavljuje ćerka njenog izdavača. Između mlade i promiskuitetne Francuskinje i starije engleske dame uspostavljaju se složeni odnosi, a dešavanja u vikendici postaju deo romana koji Sara Morton piše. Film se odigrava u zavodljivom prostoru između realnosti i mašte i predstavlja kombinaciju erotskog trilera i psihološke intrige. Jedna od draži ovog filma je nepredvidljivost, kvalitet koji skoro da je nestao iz savremenog trilera.

ZATOIČI (ZATOICHI – Japan, 2003. 116 min.)
Scenario, režija, naslovna uloga i montaža: Takeši Kitano

Zatoiči je poluslepi lutajući samuraj, inače popularan lik u japanskoj kulturi o kome je snimljeno na desetine filmova i TV serija. U novoj verziji on stiže u selo koje teroriše Ginzo klan. Ovo je film kojim Kitano nastavlja da se bavi nasiljem, koje je tematska okosnica njegovih ranijih filmova o jakuzama, a sa druge strane uspostavlja jedan interesantan odnos prema japanskoj tradiciji, koji je gotovo na granici ismevanja. Vizuelno atraktivne scene borbi jukstaponirane su sa Kitanovim poigravanjem s pulpom – u završnim scenama svi likovi stepuju! Zgodna prilika da uporedimo nedavne holivudske filmove Kill Bill 1 i Poslednji samuraj sa radom jednog Japanca na sličnu temu.

IZGUBljENI U PREVODU (LOST IN TRANSLATION – SAD, JAPAN, 2003. 105 min.)
Scenario i režija: Sofija Kopola

Jedan od filmova koji je potpuno zasluženo skrenuo na sebe dosta pažnje, između ostalog i nizom nominacija za Oskara. Drugi film Sofije Kopole izvanredno je ostvarenje sporog ritma i vendersovske melanholije. Dvoje Amerikanaca u svojevrsnom pritvoru luksuznog tokijskog hotela, usamljeni i izolovani jezikom i kulturom u kojoj su se zatekli, razvijaju snažno prijateljstvo koje im pomaže da reše svoje životne krize. Bil Marej glumi Boba, sredovečnog glumca koji u Tokiju snima reklamu za viski dok je Šarlot, koju tumači Skarlet Johansen, mlada žena koja u Japanu prati svog supruga, fotografa. Kroz film gledamo seriju, često, labavo povezanih događaja i razgovora, pri čemu ono što glavni likovi ne izgovore ili ne urade ima veću težinu od onoga što čujemo i vidimo. Veoma zabavni momenti ismevanja japanske popularne kulture i izvanredan saundtrek, upotpunjuju doživljaj ovog odličnog, malog, filma.

GLAVOM KROZ ZID (GEGEN DIE WAND – Nemačka, 2003. 123 min.)
Scenario i režija: Fatih Akin

Pobednik nedavno završenog Berlinskog festivala ekspresno se našao i na programu FEST-a. Iako naknadno pridodat programu, on se savršeno uklapa u krug filmova o emigraciji kojih ove godine na Festivalu ima dosta. Kao i junaci filma, i reditelj je iz druge generacije nemačkih Turaka. S jedne strane imamo suicidalnog četrdesetogodišnjeg Katiha, a sa druge Sibel mladu i lepu Turkinju koja „previše voli život“ za jednu čestitu muslimansku devojku. Sibel ubeđuje Katiha da se formalno oženi njom da bi pobegla od svoje konzervativne porodice. Njih dvoje žive u istom stanu, ali malo toga imaju zajedničkog… Zlatni medved je više nego dobra preporuka da pogledate ovaj film.

INVAZIJE VARVARA (LES INVASIONES BARBARES – Kanada, 2003. 111 min. )
Scenario i režija: Deni Arkan

Zvučaće čudno, ali ovo je komedija o umiranju. Otac porodice, oboleo od raka, kada shvati da gubi bitku s bolešću, pokušava da uspostavi davno narušene odnose sa svojim sinom. Da bi olakšao očevu bolest ovaj okuplja sve njegove rođake, prijatelje, bivše ljubavnice. Otac i sin se kroz ovo iskustvo zbližavaju ali i menjaju na potpuno neočekivan način. Ovo je jedna duhovita, inteligentna i nimalo sentimentalna priča o suočavanju sa sopstvenom smrću. Arkanov film je osvojio priličan broj nagrada i nominovan je za Oskara u dve kategorije. Očekuje se da bude najveće, pozitivno, iznenađenje Festivala.

SANjARI (THE DREAMERS – Velika Britanija, Francuska, Italija, 2003. 130 min. )
Scenario: Džeremi Tomas Režija: Bernardo Bertoluči

Novi film čuvenog Bernarda Bertolučija, koji se, nakon Poslednjeg tanga, ponovo vraća Parizu. Erotska drama dešava se u kući blizanaca Izabele i Tea u koju, dok su im roditelji odsutni, njih dvoje pozivaju mladog Amerikanca Metjua. Izvan kuće je ‘68. i pobuna studenata u Parizu – savršena pozadina za erotske igre koje se dešavaju unutra. Kritičari Bertolučiju zameraju da je snimio erotski film u kome nema mnogo erotike, i da ima višak referenci na ovaj uzavreli period evropske istorije, ali manjak sadržine. Ovo je jedan od nekoliko filmova koji se bave seksualnim odrastanjem. Ako niste za Bertolučijevu stilizovanu i našminkanu varijantu možete pogledati bolivijsko-američki film Seksualna zavisnost.

DOBRO JUTRO, NOĆI (BUONGIORNO, NOTTE – Italija, 2003. 106 min.)
Scenario i režija: Marko Belokio

Film italijanskog veterana Marka Belokia bavi se otmicom političara Alda Mora, događajem koji je potresao italijansku javnost krajem 70-ih. Radnju pratimo iz ugla devojke kidnapera. Saznajemo sve o njenim odnosima sa svojim kolegama i sa samim kidnapovanim. Jedan od kidnapera se zbližava sa svojom žrtvom, a glavna junakinja provodi sate gledajući ga kroz špijunku i maštajući o tome kako mu pomaže da pobegne. Na marginama filma prikazane su i političke intrige koje su sprečile postizanje dogovora sa otmičarima o oslobađanju. Videćemo i originalna, veoma potresna, pisma Alda Mora i njegove porodice koja su razmenjivali preko medija. Danas, kada je tema terorizma više nego aktuelna, ovaj film nam nudi prikaz međuljudskih odnosa unutar terorističke organizacije. I sve to od osvedočenog levičara Belokija, koji je za ovaj film u Veneciji dobio nagradu za scenario.

KRAJ HOLIVUDA (HOLLYWOOD ENDING – SAD, 2003. 114 min.)/ljUBAV I SVE OSTALO (ANYTHING ELSE – SAD, 2003. 108 min.)
Scenario i režija: Vudi Alen

Čak dva filma Vudi Alena možete pogledati na ovogodišnjem FEST-u. Kraj Holivuda je još jedna u nizu epizoda o dogodovštinama malog, brbljivog čoveka opterećenog neurozama, hipohondrijom, i uvek u problemima sa ženama. Omiljeni lik Vudija Alena se ovaj put pojavljuje kao omraženi i komplikovani holivudski reditelj čija je karijera na zalasku. Dobija poslednju šansu da svoju karijeru povrati, i ne sme da zabrlja. Međutim, dobija psihosomatsko slepilo i ceo film režira slep. I pored par dobrih šala na sopstveni račun čini se da je Alen ovaj put malo preterao. Ako vam je jedan njegov film po Festivalu dovoljan, onda vam preporučujemo da se opredelite za Ljubav i sve ostalo. Ovo je prvi film u kome sebi nije dodelio glavnu ulogu. Potpuno isti karakter kojeg nam je godinama predstavljao sam Vudi ovaj put igra njegov prirodni glumački naslednik Džejson Bigs, koga znamo iz filmova Mangupi overavaju maturu (American Pie). Ovo je posle dugo vremena jedan od njegovih boljih filmova. Ali, i dalje samo za one koji mogu da ga podnesu.

AMERIČKA DIVOTA (AMERICAN SPLENDOR – SAD, 2002. 101 min.)
Režija: Šari Springer Berman i Robert Pulsini

Prethodne godine smo imali poplavu ekranizacija stripova sa superherojima. Evo prilike da pogledamo i jednu priču o andergraund stripu i jednom od njegovih autora i heroja Harviju Pikaru. Kao što obično biva u pomenutim ekranizacijama, i ovaj film opisuje „rane radove“ superheroja. Međutim, ovaj junak ne može da leti, nema supermoći, pa ni plašt. On je ordinarni luzer iz Klivlenda koji ima raznorazne prozaične probleme i strahove – tipičan predstavnik socijalne bezizglednosti američke srednje klase. On dolazi na genijalnu ideju da sebe učini junakom svog stripa. Kako ne zna da crta, on samo upisuje tekst u balončiće iznad „čiča gliša“ dok razni crtači crtaju strip. Jedan od njih je i Robert Kramb, tvorac i kod nas popularnog stripa Mačak Fric.

SATI U DANU (LAS HORAS DEL DIA – Španija, 2003. 103 min.)
Scenario: Haime Rozales i Enerik Rufas Režija: Haime Rozales

Ovaj uznemirujući, naturalistički film jedan je od najoriginalnijih radova o serijskim ubicama ikad snimljen. Abel je vlasnik radnje u predgađu Barselone. Njegov život je ekstremno dosadan i vrti se oko svakodnevnih aktivnosti, uveh istih problema i ljudi. Jednog četvrtka Abel golim rukama ubija njemu potpuno nepoznatog čoveka. Nema nikakvog objašnjenja zašto to radi. Istom minucioznošću prikazana je i njegova svakodnevica i ubistva – i jedno i drugo neće vam biti prijatno za gledanje. Naprotiv, ovo je jedan jako težak film baš zbog odsustva bilo kakvog konteksta i objašnjenja. Prethodnih godina ovaj tip brutalnih filmova kao što su Profesorka klavira Mihaela Hanekea, Pasji dani Urliha Zajdla ili Od pozadi Gaspara Noa, bio je odlično prihvaćen na našim festivalima. Ovo je film koji vam ne preporučujemo, ali koji morate videti.

KRVAVO ZLATO (TALAYE SORGH – Iran, 2003. 97 min.)
Scenario: Abas Kijerostami Režija: Džafar Panahi

Duo Džafar Panahi, reditelj, i Abas Kijerostami kao scenarista, vraćaju se na FEST posle filma Krug od pre par godina. Krvavo zlato se može okarakterisati kao socijalni triler. Glavni lik je Husein, gojazni raznosač pica u Teheranu, koga glumi naturščik koji u Teheranu zaista raznosi pice i koji je i šizofreničar. Glavni zaplet filma tiče se Huseina i njegovog prijatelja Alija, par marginalaca koji nalaze žensku tašnu u kojoj je zlatni prsten i priznanica za veoma skupu ogrlicu. Zaintrigirani cifrom koja je ispisana na priznanici, oni smišljaju način da se okoriste. U međuvremenu, Husein nastavlja da raznosi pice što je prilika da nam reditelj prikaže represivnost iranske teokratije. Između ostalih mesta, on nosi picu u pritvor policije za moral, gde se nalaze uhapšeni mladići koji su pili alkohol i družili se sa suprotnom polom. Treba li reći da je ovaj film zabranjen u Iranu.

TRINAEST (THIRTEEN – SAD, 2003. 100 min.)
Scenario: Ketrin Hardvik i Niki Rid Režija: Ketrin Hardvik

Još jedan u nizu filmova o odrastanju, koji čine možda i najvitalniji žanr američke nezavisne produkcije u poslednjih par godina. Na tragu Korin/Klark filmova, ovaj delimično autobiografski film, manje je nasilan od njih. Zanimljivo da je koscenaristkinja trinaestogodišnja Niki Rid koja i glumi u filmu. Film prati jednu rasturenu porodicu koju majka, Holi Hanter, pokušava da održi na okupu. Ćerka Trejsi počinje da se druži sa problematičnom i popularnom Ivi. Trejsi koja je do tada bila dobra devojčica počinje sa drogom, seksom i samopovređivanjem. Trinaest je izuzetno dinamičan film i predstavlja porodičnu dramu urađenu u maniru video-spota, sa dobrom glumom i ubedljivim likovima. Možda je zanimljivo videti ga u kontrastu sa argentinskim filmom Ana i svi ostali koji se na drugačiji način i u drugačijoj sredini bavi temom odrastanja.

KOKTEBEL (KOKTEBEL – Rusija, 2002. 100 min.)
Scenario i režija: Boris Hlebnjikov i Aleksej Popogrebski

Neka vrsta suprotnosti filmu Povratak Andreja Zvjaginceva. Iako im je zajednička odlična fotografija i tema putovanja oca i sina, Koktebel odlikuju mnogo vedriji tonovi i znatno manja doza pesimizma u odnosu na ostvarenje Zvjaginceva. Koktebel je ruski alkoholičarski putopis u maniru Venedikta Jerofejeva, a krajnje odredište zajedničkog putovanja oca i sina je imaginarno mesto na koje možda nikada neće stići.

Vizuelni esejista - Metju Barni na FEST-u

Posetioci ovogodišnjeg FEST–a imaće priliku da pogledaju film Cremaster 3, Metjua Barnija, jednog od najprovokativnijih i najaktuelnijih američkih konceptualnih umetnika

Ove godine Beograd će imati ekskluzivnu priliku da testira poslednji u nizu od pet filmova iz artističkog Cremaster serijala Metjua Barnija, najviše favorizovanog umetnika u svim porukama koje zapadna civilizacija proteklih godina odašilje vezano za planetarnu savremenu umetnost. Ovaj mladi Amerikanac je pre osam godina dočekan na našem kontinentu nagradom Evropa 2000 Venecijanskog Bijenala, a već danas je nadomak da bude veliki koliko i samo Bijenale. Ekstravagantnu zvezdanu reputaciju mu nisu donele instalacije, skulpture i performansi kojima se dugo bavio, već megalomanski filmski projekat Cremaster koji objedinjuje sva njegova interesovanja u jedan sistem. Naslov serijala vodi poreklo iz udžbenika medicine: cremaster je mišić koji reguliše pritisak u muškom reproduktivnom sistemu, reagujući na temperaturu, spoljašnju stimulaciju, strah, itd. Ovaj podatak bio je posebno intrigantan tamošnjim medijima, koliko i to da je najslušanija eskimska pop muzičarka Bjork zatrudnela sa ovim umetnikom. Javna prezentacija je prošle godine bila još uspešnija kada se njujorški muzej Gugenhajm posvetio glorifikaciji njegovog rada kroz izložbe i izdavanje pozamašne monografije – koja ostaje jedini pravi rečnik za tumačenje autorovog specifičnog artističkog sistema. Nekima će moguće biti dovoljna i internet prezentacija (www.cremaster.net) kako bi zaključili o kakvoj se megalomanskoj papazjaniji radi. Cremaster 3 (182min!) čini baroknu završnicu, holivudski stilizovanog epa o životu i smrti. Autentičan i duboko kompleksan privatni univerzum pulsira pod pritiskom (pre)velikih tema kao što su istorija i mitologija, pozicije moći (u politici i ekonomiji, samim tim i umetnosti) ili odnos polova, telo i organsko, polni i rodni identitet. Nizanje tema prate raznolike forme – od autobiografskog video-rada ili raskošne samoprezentacije, preko horora i mjuzikla do sportske reportaže ili video-zapisa pozorišne predstave. Kako bi mistifikacija bila potpuna, Cremaster filmovi se u komunikaciji sa publikom ne koriste rečima niti poštuju bilo kakve žanrovske ili dramaturške uslovnosti. Zbog ignorisanja većine elemenata tipično filmske naracije oni ostavljaju utisak jednog nemuštog, monotonog, monstruozno velikog i pretencioznog vizuelnog eseja. Ono što čini ovu fantazmagoriju zaista uzbudljivom jeste ono što isijava u prelazima iz jedne u drugu referencu. Tek kroz ređanje njegovih potentnih metafora ocrtava se određena dijaloška i žanrovska osnova, sprovedena sredstvima filmske umetnosti, ali po senzibilitetu (i ritmu) daleko bliža slikarstvu nego filmu. Kada se rasteretite odrednice film, kao što je očigledno i sam autor učinio, ostaje vam da se prepustite maštovitom i vešto konceptualizovanom prikazu nečijih skulptura.

Miloš Lolić