U uverenju da umetnost mora da ide ispred politike, i uprkos politici, srpski režiser Goran Paskaljević i albanski scenarista Genc Permeti snimili su film u Tirani, Beogradu i Italiji i dali mu naziv Medeni mesec. Prvi srpsko-albanski film zapravo je trojna koprodukcija, u kojoj se govore tri jezika, srpski, albanski i italijanski, plus engleski koji služi za sporazumevanje. Film se sastoji od tri dela i dva bračna para, albanskog i srpskog, koji kreću u obećanu Evropu u potrazi za srećom, no tamo ni jedni ni drugi nisu dočekani s oduševljenjem.
Medeni mesec će premijerno biti prikazan 5. septembra na Venecijanskom filmskom festivalu, a onda i na festivalu u Torontu. Biće to peti film s kojim Goran Paskaljević učestvuje na prestižnom venecijanskom skupu, a posle filmova Kako je Hari postao drvo, Bure baruta, Tango argentino i Zemaljski dani teku. Ove godine, na 66. Mostri, srpsko-albanski film biće i jedini predstavnik sa Balkana. O idejama iz kojih se rodila ova neobična filmska konstrukcija razgovaramo sa njenim režiserom. Budući da je reč o stvaraocu društveno veoma angažovanih filmova, ovoga puta izgleda kao da se ta angažovanost prelila i iza kamera.
„VREME„: U Medenom mesecu ne govorite samo kao režiser kroz radnju filma već i kao autor prve srpsko–albanske produkcije. Stoga, da li ovaj film vezujete samo za umetnost ili smatrate da on zaista može približiti dva naroda koji do sada nisu bili povezani nikakvim kulturnim vezama?
GORAN PASKALJEVIĆ: Iskreno verujem da Medeni mesec može da bude važan korak u procesu približavanja dva naroda koji žive odvajkada kao susedi, ali leđima okrenuti jedni drugima. Kada sam pre tri godine prvi put došao u Tiranu bio sam iznenađen koliko nas dobro poznaju, za razliku od nas koji veoma malo znamo o uslovima života u Albaniji. Za vreme diktature Envera Hodže, mnogi Albanci su svoj prozor u svet imali jedino preko naše i italijanske televizije. Gledali su naše programe u najvećoj tajnosti, kao što su moji roditelji slušali Radio London za vreme Drugog svetskog rata. Pre dvadeset godina naši filmovi, glumci i estradne zvezde bili su veoma popularni u Albaniji. Starija i srednja generacija Albanaca, pored italijanskog, pristojno govori i srpski jezik. Učili su ga gledajući našu televiziju. Ipak, bili smo im bliži od Italijana, jer ne treba zaboraviti da je Otomanska imperija na ovim prostorima ostavila značajan trag, pre svega u mentalitetu svih naroda pod njihovom viševekovnom okupacijom. Osim toga, uveren sam da će Medeni mesec u budućnosti biti neka vrsta alibija proevropski orijentisanoj Srbiji, da smo uprkos nagomilanoj netrpeljivosti umeli da pružimo ruku pomirenja.
Naravno, sve ovo važi samo u slučaju da je film koji smo zajedničkim snagama napravili, zaista dobar. A, ja verujem da jeste.
Mislite li da će spoj srpske i albanske kinematografije izazvati veće interesovanje za film i njegovo dublje razumevanje ili se pribojavate da bi ekskluzivna najava srpsko–albanske koprodukcije film čak mogla ostaviti u drugom planu?
Svakako da je interesovanje za ovaj projekat povećano kod filmskih kritičara, ali što se tiče prohodnosti na svetsko komercijalno tržište mislim da su nam male šanse, naročito danas u vreme ekonomske krize. Ipak, već samo prisustvo u selekciji autorskog filma u Veneciji i selekciji „Velikani filma“ u Torontu, na dva najveća svetska festivala ove jeseni, otvara mogućnost da ovaj film bude vrednovan pre svega kao umetničko delo, a ne samo kao politički čin. U Srbiji, nažalost, postoji tendencija da se sve tumači kroz dnevnu politiku, što nije slučaj u drugim sredinama. Film će ipak biti u prvom planu i verujem da će doprineti dubljem razumevanju naših balkanskih nevolja.
Kako je došlo do saradnje s albanskim scenaristom Gencom Permetijem?
Pre četiri godine, na prvom filmskom festivalu u Albaniji, koji se održavao u jedinom bioskopu u albanskoj prestonici, prikazana su dva moja filma, Bure baruta i San zimske noći. Reakcija publike u dupke punoj sali bila je odlična. Genc Permeti, neposredni „krivac“ što su se filmovi našli na programu, poslao mi je snimak na videu kako je izgledala projekcija i ubedio me da iduće godine prikažem u Tirani moj najnoviji film Optimisti, čije sam snimanje upravo tada završavao.
Moje prvo iskustvo u susretu sa domaćinima bilo je veoma pozitivno. Bili su izuzetno ljubazni i među mnogim novinarskim pitanjima posle projekcije filma, nije bilo trunke malicioznosti. O Kosovu me ništa nisu pitali, pošto su unapred znali da će moj odgovor biti da ne prihvatam jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova, bez dogovora sa Srbijom o konačnom statusu Pokrajine. U privatnim razgovorima sa brojnim intelektualcima u Tirani shvatio sam da mnogi među njima misle slično meni, izvan svih uspaljenih nacionalističkih, unapred određenih stavova. Reč po reč, uz lozu, beli sir i balkanski roštilj, došli smo na ideju da bi bilo zanimljivo napraviti zajednički film. Ideja o filmskom triptihu rodila se iste večeri kada smo započeli razgovore o budućoj saradnji. Projekat smo odmah nazvali „Medeni mesec“.
Da li to znači da se rad na ovom filmu poklopio sa proglašenjem nezavisnosti Kosova, i kako je sve to uticalo na tok stvaranja filma?
Proglašenje nezavisnosti je palo negde usred priprema za snimanje. Da budem sasvim iskren, moglo je doći do otkazivanja projekta, pošto smo s obe strane bili dosta zavisni od državnih dotacija. Ali, na sreću, razum je prevladao. Najpre je stigao pozitivan odgovor od Albanskog filmskog centra, a odmah zatim je naše Ministarstvo kulture odlučilo da pomogne projekat iz sredstava predviđenih za relevantne međunarodne koprodukcije. Dobili smo i finansijsku pomoć italijanske regije Apulja, na jugu Italije. Inače, budžet ovog filma je ispod milion evra, a sniman je u Srbiji, Albaniji i Italiji sa mešovitom ekipom filmskih stvaralaca i uz učešće mnogih glumaca iz tri zemlje. Honorari nisu bili veliki, a Genc i ja smo svoje u potpunosti uložili u film.
Kakvu reakciju na film očekujete u svetu, a kakvu pred domaćom publikom? Imajući u vidu koliko je „patriotskog“ nezadovoljstva izazvala Mirjana Karanović glumeći u filmu Grbavica, da li očekujete ili ste već doživeli suočavanje s onima kojima nije po volji nikakva, pa ni kulturna saradnja s Albancima?
Spreman sam na svaku vrstu sučeljavanja, jer čvrsto verujem u ono što radim. Uostalom, danas u Srbiji ne postoje jasna sučeljavanja ideološke prirode, sve se nekako bolesno izmešalo i „patriotizam“ je samo poštapalica mnogih koji je koriste da bi osvojili koji poen više kod zbunjenog biračkog tela. Patriotama poručujem da neprijatelje srpskog naroda ne traže među umetnicima kao što je Mirjana Karanović, već među onima koji nas guraju u izolaciju i nemaštinu, a pritom bestidno pune svoje džepove.
Jednom ste rekli da će se glumci, Albanci i Srbi, videti prvi put na premijeri u Veneciji. Da li je reč o namernoj simbolici ili je tehnički bilo neizvodivo da se glumci jednog filma sretnu pre premijere?
Kao što sam rekao Medeni mesec je triptih. Prva priča je snimana u Albaniji sa njihovim glumcima, druga u Srbiji sa našim, a u trećoj priči pratimo sudbine dva mlada bračna para odvojeno. Na kraju filma gledaoci će imati utisak da su i albanski i srpski par zajedno u istom, ali imaginarnom prostoru, i jedni i drugi na pragu Evrope koja ih ne očekuje raširenih ruku. Njihova svadbena putovanja završavaju se gorkim iskustvom, ali ipak ne bez ikakve nade. Pošto su glumci snimali odvojene celine nije bilo moguće da se sretnu pre nego što se zajedno poklone publici na svetskoj premijeri u Veneciji.
Kažete da Medeni mesec nije priča o srpsko–albanskim odnosima i da se film kritički odnosi prema Evropi, Srbiji, Albaniji. Da li slatkast naslov nosi i oštricu kojom može uznemiriti duhove kako domaće ili albanske tako i evropske publike?
Sam naziv deluje ironično svima koji nisu videli film. Međutim, svi oni koji ga budu videli shvatiće da je naslov filma sasvim prirodan. Ipak, očekujem da će duhovi biti uzburkani i pre i posle filma, naročito u Evropi, jer film nije politički korektan po njihovim merilima. Uostalom, po mom dubokom uverenju filmovi se i prave da bi pokrenuli bitna pitanja koja nas tište. Mene lično film kao čista zabava nikada nije interesovao. Da sam želeo samo da zarađujem novac tako što ću podilaziti publici, koja želi da barem nakratko zaboravi bolnu stvarnost, odlučio bih se za neko drugo zanimanje. Na primer, bacio bih se u politiku na populističkim talasima, ali mislim da bih u tom poslu propao, pošto mi skrupule ne bi dozvolile često preletanje s jedne na drugu stranu.
Iz vašeg iskustva, postoje li povoljni uslovi za dalju kulturnu saradnju s Albanijom i da li je to taj most kojim ćemo jednog dana stići i do filmova sa kosovskim umetnicima?
Svakako će se kulturna saradnja s Albanijom sve više razvijati. Naša pozorišta su već tamo gostovala sa velikim uspehom, u pripremi su likovne izložbe, naši filmovi će biti pozivani na festivale u Tirani i Draču… to je prirodan i nezadrživ proces. Kada jednog dana budemo deo ujedinjene Evrope sve će se promeniti i bićemo još više upućeni jedni na druge. Ne treba zaboraviti da je ekonomska saradnja već otišla korak dalje od umetničke i kulturne, ali naši privrednici kao da to kriju u strahu od domaćih „patriota“. Delta je kupila lanac samousluga, naš izvozni bilans s Albanijom je pozitivan, trguje se na veliko… Kao što kaže stara izreka „novac nema domovinu“. A što se filmova sa kosovskim umetnicima tiče, evo ja ih pozivam da učestvuju sa svojim projektima na konkursu Ministarstva kulture Republike Srbije. Biće to pravi izazov i za jedne i za druge. Nadam se, sa pozitivnim ishodom.
