Univerzalno u lokalnom

Svako umetničko delo na nekakav način referiše na društvenu zbilju i dinamiku. Pogledajmo šta o životu u Srbiji danas govore filmovi koji će u skorijoj budućnosti stići pred gledateljstvo.

Nominalno gledano, melodrama o krahu jedne ljubavi i dugovečne veze, film Ajvar, prvi dugometražni igrani film u režiji Ane Marije Rossi, donosi i važnu podtemu talasa iseljavanja iz Srbije u neke spokojnije/uređenije/dosadnije/sterilnije delove sveta, ali istovremeno u tematski fundus savremenog srpskog filma uvodi i motiv ostarelih i osamljenih roditelja u kovitlacu koji proističe iz tih i takvih odluka i stanja. Srdan Golubović u novom filmu, Otac (sa Goranom Bogdanom u naslovnoj i ključnoj ulozi), reklo bi se, cilja u samu sredu priča o užasima ekonomskih i socijalnih nepravdi, okrutnom raslojavanju, egzistencijalnom očaju i krajnjem siromaštvu ne samo kao igri sudbine nego i teško premostivim identitetskim odrednicama i okovima. Za polje društveno angažovanijeg filma opredelio se i Stefan Arsenijević čiji se novi film Strahinja, između ostalog, bavi i pokušajima nekih od imigranata koji prolaze kroz Srbiju na putu ka varljivom srećnom ishodištu da se egzistencijalno ukorene ovde, među nama.

Kada je reč o filmovima čije je snimanje upravo u toku (osim Južnog vetra 2), gledaoci mogu da računaju i na razumno skori susret sa novim filmovima Dušana Milića i Olega Novkovića. Milić, autor filmova Jagoda u supermarketu, Guča i Travelator, koji su svi do jednog na ovaj ili onaj način polemisali sa nekim od aspekata života u Srbiji, odlučio se za Mrak, žanrovski koncipiran, trilerski prikaz užasa života (odnosno nazoviživota) izolovane srpske porodice u nimalo prijateljskom okruženju na Kosovu i Metohiji. Valja naglasiti da ovaj film nastaje kao koprodukcija Srbije, Danske, Bugarske, Italije i Grčke, a da je jedan od koproducenata danska kuća Rocket Nation glasovitog Nikolasa Vindinga Refna, što će sve gotovo izvesno pomoći proboju ovog filma na neke udaljenije adrese. Oleg Novković, u čijoj filmografiji su filmovi Kaži zašto me ostavi, Sutra ujutro, Beli beli svet…, u slučaju novog filma, Živ čovek, opredelio se, kako navode iz producentsko-autorskog tima, za melanholičnu komediju u kojoj se između ostalog traga i za odgovorima na pitanja kao što su „šta je sloboda i kada je čovek živ?“.

Na uzorku recentnih filmova koji su već viđeni u bioskopima, nema ni naznaka ulepšavanja stvarnosti, kao ni relativizacija, mućenja ionako mutne vode ili, daleko bilo, apologije za ono što i one koji ovde ne valjaju. I na planu nedvosmisleno fiktivnog, recentni srpski filmovi barem na planu ideja i refleksija zadržavaju čvrstu vezu sa stvarnosnom dimenzijom, što, naravno, može biti i posledica same prirode i nasleđa srpskog filma i kinematografije, a može biti da se tu prevashodno radi o intelektualnom poštenju kao nužnom sastojku svakog konsekventnog filmskog ostvarenja, na ovaj ili onaj način uspelog. To je izrazito važno imajući u vidu prijemčivost filma, kao i činjenicu da ume da se desi da mnogi steknu utisak o prohujalom vremenu pod uticajem doživljenog i opaženog u popularnoj kulturi, a ponajpre kroz film ili televizijske serije (na primer, u tom smislu jedna od snažnijih i prvih asocijacija na ogromne klasne razlike i suštinsko odsustvo ličnih sloboda sredinom prošlog veka su filmovi ovdašnjeg crnog talasa, dok, s druge strane, sud o lahorastom, bezbrižnom, ako ne i beslovesnom joi de vivre SFRJ ere u naknadnom impresionističkom iščitavanju izvorište ima i u filmskim serijalima kao što su Lude godine i Žikina dinastija).

Po toj osnovi, savremenom srpskom filmu se slabo šta ima zameriti – i svi prikazani filmovi, od Ederlezi rajzing… do Šavova, i oni koji će tokom ovog leta to postati, zbilja koriste filmski medij kako bi progovorili i na univerzalne teme, čija se univerzalnost, pak najbolje očitava i najupečatljivije potvrđuje upravo kroz jasnu vezu sa našom zbiljom, ovde i sada, pa bilo to i makar samo na idejnom ili asocijativnom planu. Svi pomenuti filmovi, stoga, izrazito su podatni za analizu i u tom pravcu, što već sada daje povoda da će u vidu fiktivne vremenske kapsule u nekoj doglednoj ili daljoj budućnosti dovoljno rečito govoriti i o doživljaju filma u Srbiji u ovom trenutku i o našim životima i onima što ih je opterećivalo i činilo upravo ovakvima, uz podsećanje da dobar film katkad sa sobom nosi i onu snevanu transformativnu moć koja nam pomaže da život snažnije i celovitije doživimo.

Zato, kada utihnu esnafske, suparničke ili „samo“ gledalačke strasti, stiče se utisak da se (makar po ovom pitanju sameravano) srpski film i dalje kreće dobrim putem, ili da je istina negde dovoljno blizu tako umirujućeg i laskavog suda. S druge strane, u slučaju zbilje nam, ovakve kakva jeste i za čiju promenu se iznova i iznova mora boriti, ni montažerska i ina filmska vizuelna i opsenarska akrobatika nije svemoćna.