Režija: Li Tamahori; Uloge: Pirs Brosnan, Hali Beri, Rozamund Pajk, Tobi Stivens, Rik Jun, Džon Kliz, Džudi Denč
Zapanjuje mogućnost da neko, još uvek, može da misli da je za film o Bondu najbitniji dobro vođen zaplet ili psihologija. Još više užasava eventualija da bi taj ko tako misli mogao biti, slučajno, baš producent jednog od tih filmova. A još je mnogo strašnija pomisao da taj neko veruje kako je upravo Li Tamahori (Bili smo ponosni ratnici, Mulholland Falls) svojim dosadašnjim radom pokazao kako je ekspert za gorepomenute aspekte. Onda opet – svakako ga niko nije pozvao da režira ovaj film verujući da je duhoviti genije za stil, suptilne sklonosti ka glamuru, naklonjen odmerenom pulpu, s nepogrešivim osećajem za retro-šik. Ili? Kako tehnologija napreduje, a CGI ulazi u sve pore potencijalne blokbaster produkcije, dešava se, valjda teoretski humana stvar: u strahu od filma koji bi izgledao kao video igrica slabijih podsticajnih dometa kad se tiče cimanja džojstika u smrtnoj opasnosti, proizvođači se okreću poznatim „autorima“, doduše, najčešće već oprobanim u uslovima „industrije“, kako bi ovi akciju oplemenili „mišljenjima“, „smatranjima“, „idejama“ i sličnim, te je odvojili od ostatka recentne nusprodukcije. U praksi, međutim, ova nakana funkcioniše bedno: nesrećni „autori“ zabasali u holivudske atare, pa tako i Novozelanđanin Tamahori, mahom veruju kako je stvar u tome da dokažu da nisu „gori“ od starosedelaca, te da se novim dostignućima kompjuterske animacije i inih vragolija služe jednako spretno. Kad je, pak, reč o nekakvom autentičnom doprinosu zbog koga su jedino, reklo bi se, baš oni i odabrani, Tamahorijev slučaj je paradigmatičan. U uvodnoj sceni filma, koja u Bondovom slučaju tradicionalno pumpa energiju, osvaja elegancijom i postavlja temelj za sve što dolazi, ovaj, naime, odlazi u deplasirani ekstrem koji ukazuje na savršeno nerazumevanje žanra, i nastavlja ga u narednih 15 minuta ultimativnog bioskopskog horor iskustva, kako bi se potom vratio formuli doslovno do zareza, izostavivši samo ono najlepše: shaken, not stirred duge poglede u kombinaciji s ložačkim tonovima, modni intermezzo u egzotičnim krajevima, poljupce na ivici noža i tako to. Uvod o kome je reč izgleda, naime, ovako: Severna Koreja, prljavština, blato, mulj. Pretenciozna, čitaj: neodgovarajuća, iako zanimljiva, fotografija. Bolesno realistička akcija za jednog „Bonda“. On sam zarobljen (!!!) od nekih budala bez harizmatičnih svojstava koje god vrste. Zatim, tokom meseci zarobljeništva, zarastao (!!!) u raznorodne dlake tako da se doima Kustinim dvojnikom, i to ne dok se šeta kanskim crvenim tepihom, a Šeron Stoun trči za njim, već posle koncerta u nekoj bosanskoj pripizdini. Poniženju se, dakle, slabo nazire kraj, kad eto špice da zakuca: slovima dostojnim rane produkcije porodičnih komedija blaženopočivše SFRJ, te pratećim vizuelnim dostignućima, potpomognutim Madoninom numerom koja i kod zagriženog fana (Kako znam? Znam, to sam ja) priziva sliku slona u staklarskoj radnji, Tamahori je uspeo, a zar je mogao da omane, u pokvarenom planu koji verujem da je skovao. Taj glasi: prepasti ih na početku, pa će posle biti srećni šta god da dobiju. A dobili su, posle prvog šoka, već po meniju: Brosnan se uredno obrijao, tu je za neki minut bila i zamamna Hali Beri, oblih butina koje se presijavaju na suncu. Nisu dugo čekali ni na ledenu lepoticu Rozamund Pajk. Zlikovac je, zgodno, bio iz Face/off priče, a seting na zaleđenom Islandu, u Iglo palati. Dobro, nije bilo baš mnogo humora, ali bilo je tu isplanirano ubistvo kojim bi Po možda bio zadovoljan, bio je i rimejk scene s Ursulom Andres iz Dr Noa, kao i latentno-zavodnička scena mačevanja na tragu tuče iz Zaljubljenih žena Kena Rasela. Ostalo, kako već biva ovih godina. Alavi? Nije vam dosta? Samo se setite početka.
