Zoltan Puškaš (1976) je diplomirao glumu na novosadskoj Akademiji umetnosti u klasi profesora Đerđa Hernjaka. Glumom i režijom bavi se od svoje sedamnaeste godine kao član čuvenog amaterskog pozorišta u Senti. Osvojio je mnoge značajne nagrade i kao glumac i kao reditelj, pomenućemo neke: nagrada za najbolju mušku ulogu u predstavi Via Italia na Festivalu profesionalnih pozorišta Vojvodine, nagradu za režiju za predstavu Čarobnjak iz Oza Festivala „Joakim Inter Fest“, nagradu za najbolju predstavu za San letnje noći na festivalu „Tvrđava teatar“… Režira u zemlji i inostranstvu, predstave mu, neretko, dobijaju status kultnih.
„VREME„: Režirao si prvi put Čehova koji je rediteljima, uglavnom, želja i tajna. Kako ti doživljavaš i razumeš Čehova?
ZOLTAN PUŠKAŠ: U njegovim dramama se pojavljuje svet koji je zarobljen u sopstvenoj čamotinji, svet praznog ruskog predela. Njegovi komadi nisu ni tragedija ni komedija već drama bez drame, jer između likova koji žive zapravo samo na vegetativnom nivou čak ni do konflikta ne dolazi. Heroji njegovih drama vode nerazuman život, oni su sivi ljudi, njima nije sudbina tragična, nego svet u kojem žive.
U svakoj njegovoj drami date su mogućnosti da se stvori prava tragedija (konfliktne situacije, tragični događaji), ali umesto da iz osnovne situacije stvori dramu, konflikti se gube, nestaju, tragične situacije (samoubistvo, požar, dvoboj) nemaju nikakvo dejstvo na glavne junake. O Galebu je ovako pisao: „Krenuo sam forte, a završio pianissimo, naspram svih zakonitosti scenske umetnosti.“
U njegovim dramama zahvaljujući nesposobnosti da krenu u akciju ima puno tragikomičnih likova, čiji su život i borba vise mučenje nego čin. Napetost u drami ponekad stvara lirskim sredstvima. Želje i snovi likova su u suprotnosti sa njihovom životnom situacijom, a u toku drame ona se postepeno pretvara u beznadežnu situaciju. Tako stvara mogućnost da likovi shvate svoje greške i bezizlaznost, a to ne dovodi do katarzičnog završetka.
U kojem god kontekstu da govorimo o Tri sestre govorimo i o inerciji. Kakav je tvoj odnos prema inerciji?
U predstavi, isto kao i u dramama Čehova, preovladava nemoć. Problemi toga vremena, a i današnjice, jesu čežnja za boljim, to jest potraga za srećom. Samo prošlost postoji, bez budućnosti i bez sadašnjosti, isto kao i sada. Nemoćni smo. Sa jedne strane to možemo „zahvaliti“ našem društvu, a opet bojimo se da iskoraknemo iz naše zone komfora. Na sve ovo se dodaje da se naša tri aktera zbog pripadanja seksualnoj manjini nalaze u specifičnom položaju, vrsti zaostatka, jer pripadaju jednom uskom krugu transrodnih osoba. Oni su transrodna manjina u manjinskom svetu koji se privlači istom polu. Ne preostaje im ništa drugo sem da kukaju i traže lepšu budućnost. Moram priznati da u ovoj situaciji i ja osećam nemoć, nikad nisam voleo ljude negativnog naboja, ali osećam se bespomoćnim da se dan za danom moram boriti za sve u životu i osećam da više ne činim ništa da bih izronio iz ove nemoći, iz ovoga stanja bespomoćnosti. Umorio sam se. Iscrpljen sam.
Kako se društvo odnosi prema transrodnim
osobama?
Položaj transseksualnih osoba je trenutno veoma sličan položaju gej, lezbejskih i biseksualnih osoba. U onim zemljama koje su u ozbiljnim privrednim i društvenim problemima, isključivanje drugačijeg gotovo je prirodna stvar. Mržnja je sveprisutna u onim stvarima o kojima ljudi ne znaju dovoljno. U ovim okolnostima, gotovo je smešan podatak da je većina muškaraca koji se udvaraju transseksualnim osobama oženjena. A položaj transseksualaca je prilično užasan jer žive „između četiri zida“, što društvo i očekuje od njih.
Kad smo kod uloga, po obrazovanju si glumac, već dugo samo režiraš. Kako razumeš te dve svoje uloge? Kako glumac u tebi radi sa Puškašem kao rediteljem?
Već dugo vremena se bavim samo režijom, to je moja odluka, oduvek sam osećao da mogu mnogo bolje da se izrazim kao reditelj nego kao glumac. Inače, već od samog počeka, od vremena kad sam se bavio pozorištem kao amater, bavio sam se istovremeno i režijom i glumom. Te dve stvari zajedno mogu da budu veoma korisne, pošto glumcima mogu pomagati u tehničkim rešenjima: šta i kako, odnosno na koji način da stignu do određenog cilja. Tačno vidim koje su to stanice, do kojih glumac stiže i vidim način na koji mogu da im pomognem da dođu do naredne stanice. Možda zbog toga moje predstave imaju toliki fokus na glumcima. Isključivo verujem u to da predstava može da bude dobra samo onda kada su glumci dobri u njoj. Pored toga, moram naznačiti da smo mi na neki način na Akademiji učili i glumu i režiju, pošto je naš profesor Đerđ Hernjak reditelj, a asistent nam je bio Laslo Šandor koji je glumac. Verovatno se i zbog toga nekoliko nas sa klase, pored glume bavimo i režijom.
