Umetnik je trajno odsutan

O Banksiju se, manje-više, zna sve. Osim jedne sitnice: ko je Banksi? Samo nekoliko najbližih prijatelja i, takoreći, saboraca, zna ko je jedan od najvažnijih, ako ne i najvažniji slikar današnjice. Imamo nekoliko filmskih zapisa na kojima, dobro prerušen, Banksi svojeručno postavlja svoja dela na zidove najvećih muzeja na svetu. Imamo jedan snimak na kojem se, iznad marame koja mu skriva lice, vide njegove plave oči, dok ispod kape proviruje nekoliko svetlo-smeđih uvojaka kose. Na drugom snimku vidimo ga kako hitrim pokretima, čitavim telom, slika po zidu, ali na mestu gde je lice poigravaju mutni kvadratići. Najzad, na možda i najčuvenijem video-dokumentu, Banksijeve ruke i delovi njegovog tela (ali ne i glava) pripremaju slavnu sliku Devojčica sa balonom za aukciju u Sotbiju 2018. godine. Vidimo kako te ruke umeću nekakav mehanizam u ram, potom i kako ubacuju sliku, a zatim se selimo u aukcijsku kuću Sotbi u Londonu gde slika, brzo, dostiže cenu od milion funti. Dok čuvenim aukcijskim prostorom odjekuje aplauz kojim se pozdravlja kupac ove slike, nudi nam se najpre kratak kadar u kojem nečije ruke u publici – možda iste one ruke koje su pripremale sliku – stiskaju daljinski upravljač, da bi u idućem trenutku slika, okačena o vidno mesto, počela iz rama da klizi na dole. Odmah potom uočavamo delove slike koji se pomaljaju ispod donje ivice rama, ali ovoga puta u fronclama: slika je isečena. Tada shvatamo namenu mehanizma ubačenog u ram: to je mašina za seckanje papira. Pošto je pola slike isečeno, mehanizam se zaustavlja: gornja polovina je u ramu, a ispod rama uništeni deo, froncle, kao suknja Indijanke. Galerijom prolaze uzdasi neverice, dok se ljudi hvataju za glavu. Odmah potom ostaci slike-performansa, koja se sada zove Love is in the Bin – prodati su za 7 miliona funti.

Banksi počinje da crta grafite devedesetih godina prošloga veka u Bristolu u Engleskoj, ali njegov crtački talenat uskoro preteže i on kreće da slika po javnim površinama. U to vreme američka kultura grafita i hip-hop već su protutnjali engleskom scenom i uradili ono što su imali uraditi, a na sve strane počinju da niču zanimljivi, originalni i važni ulični umetnici. Malograđanska većina, prirodno, narogušena na crtače grafita, te ružitelje njihovih besprekorno čistih i isto toliko dosadnih fasada, jednako je neprijateljski raspoložena i prema uličnim umetnicima među kojima su se već izdvojili Baskijat, Kit Harding ili, u Francuskoj, sjajni crtač pacova Blek le Rat (Crni Pacov). Film Elia Espana istinski započinje u tom trenutku.

O Banksiju govore njegovi bliski prijatelji, većinom i sami ulični slikari, ljudi sa kojima se opijao, smišljao upravo urnebesno duhovite i prodorne motive, a onda ih ostavljao po zidovima engleskih gradova. „Obično smo se opijali do dva po ponoći“, kaže jedan od naratora, „a onda smo odlazili da slikamo“. Policija je, naravno, kao i u vreme grafita, uvek bila opasnost, te su umetnici morali da rade brzo, neprestano na oprezu. Ponekad je slikanje trajalo satima, a toliko vremena „ukrasti“ od policije bilo je teško. Zbog toga Banksi dolazi na ideju da pravi kalupe. Pošto osmisli motiv, na kartonu iseca otvore, a potom, na zidu, kombinujući kalupe i različite boje, izvodi svoju konstrukciju. Ta je tehnika mnogo brža i delotvornija od slikanja rukom. Banksijeve slike postaju prepoznatljive i to mnogo manje zbog potpisa a više zbog karakterističnih motiva, pri čemu se od samog početka u njegovim radovima provlače paradoksi, istančan humor i potpuno nepatvoreno čovekoljublje. Jedan od njegovih najslavnijih motiva, Devojčica sa balonom, čudo je jednostavnosti, na samoj je ivici patetike (ali je ne prelazi) i nepogrešivo se urezuje u pogled.

Ipak, i ulični umetnici moraju od nečega da žive, pa Banksi, koji već stiče slavu, dolazi na genijalnu ideju da napravi nekoliko stotina slika na kalupu i onda ih, s prijateljima, prodaje u kraju za pet funti po komadu. Preskačući gomilu zanimljivih i strašno duhovitih motiva koje film znalački naglašava, reći ćemo da su se ti isti crteži od po 5 funti po komadu uskoro prodavali po ceni od 10 i 15 hiljada funti. Upečatljiv je detalj kada Banksijev prijatelj, zadužen za finansije, priča kako je išla prodaja: „Umirem u sebi od smeha pitajući se da li da lupim cenu od 15.000 funti… i izgovorim: 15.000. A čovek bez razmišljanja kupi.“

Ali ima nečeg nepotkupljivog kod Banksija. Čak i kada svet počne da se otima o njegove slike i crteže, kada ljudi skidaju delove zidova po kojima je slikao, kada u Los Anđelesu nastane pomama za njegovim delima, a svitu ljubitelja umetnosti predvode Bred Pit i Andželina Žoli (i ostavljaju debele pare za njegove radove), Banksi će nastaviti da podriva sve što mu zasmrdi na učmalost i larpurlar. Njegove su teme najčešće političke, a čak i kada to, naizgled, nisu, one su i tada političke, kao kada boji žive životinje, pa mu na izložbu obojenih živih životinja dolaze borci za prava životinja i protestuju. Najzad, sa svojim će prijateljima da zapuca na palestinsko-izraelsku granicu i da, viseći s nekih merdevina, slika na onom odvratnom betonskom zidu koji deli dve zemlje. Neće ih oterati čak ni revnosne vojničke patrole.

Gotovo dvosatni film Elia Espana odličan je proizvod koji vrlo ubedljivo pokazuje ono što su francuski filozofi davno prokljuvili: kada svoje delo preda javnosti, autor postaje potpuno nebitan. Banksi i njegovo delo su – isto.