Izložba
San o slobodi Miloša Bajića i mogućnost promene
Postavkom preko sto radova, predstavljen je životni i umetnički put Miloša Bajića, sa posebnim akcentom na crteže nastalim u Mathauzenu
When my time finally comes, I’ll be ready
When my day is done, I’ll be ready
When the night darks the sun, I’ll be ready
Oh Lord, ready to go home
(Primal Scream, Ready to Go Home)
Došlo je krajnje vreme da se istupi napred i iz sve snage opali šamar svem licemerju ovog sveta. Jer, gramzivost za novcem i zatiranje same suštine ljudskog roda naneli su već neprocenjivu štetu čovečanstvu, u čemu navodne demokratske snage kao da idu ruku pod ruku sa najstrašnije iskeženom desnicom. Kucnuo je, drugim rečima, poslednji čas da se preispita značenje važnih pojmova i ponovo ispeva oda životu, senzualnom, neprocenjivo vrednom u svakom svom momentu i ponosno nezavisnom od korporacija, političkih elita, neobrazovanih galamdžija i lažnih boraca za pravdu. Možda Bobi Gilespi i njegov bend Primal Scream ovih dana ne dobijaju strastvenu podršku muzičke kritike za svoje aktuelno ostvarenje Come Ahead, ali kada bude stigao trenutak – oni će i te kako biti spremni!
Da podsetimo: Primal Scream su ona ekipa iz Glazgova koja je snimila jedan od najuticajnijih albuma alternativne rock ere – Screamadelica (1991) – čija je dance–rock–dub mešavina otkrila nov muzički svet i postavila standarde za sve slične miksture u budućnosti. Uz još nekoliko smelih poduhvata u sličnom maniru (nakon retro Give Out but Don’t Give Up iz 1994, ovde se misli na futurističke Vanishing Point iz 1997, te XTRMNTR iz 2000) i politički nepokolebljiv progresivan stav, oni su sebi obezbedili mesto pouzdanog moralnog oslonca za starenje celoj generaciji koja je krajem osamdesetih verovala da se pred nama ukazuje novi, bolji svet, u kome će mladost, ludost i radost zauvek carevati.
Primal Scream ostali su zapravo neobičan bend, istovremeno zabavan i angažovan. Njihovo udruženo škotsko i autentično levičarsko nasleđe svedoči o apsolutnoj nepotčinjenosti svemu onom što proizvodi isključivo novac i time izaziva zlokobne dužničke posledice. Vazalni odnos, rečju, nije u njihovom opisu radnog mesta. Otuda je Bobi Gilespi (r. 1961), očigledno umetnički radoznao momak i sin nedavno preminulog, više nego uglednog sindikalnog aktiviste, verovatno pravi lik da vas obuči kako da pokažete zube sistemu kao da to zaista mislite. Osam godina nakon prethodnog albuma Chaosmosis (2016), njegovi Primal Scream nude aktuelni priručnik za dostojanstveno preživljavanje u postpandemijskom svetu, koji se, nažalost, izgleda nije naučio humanosti i solidarnosti pred još nedavnom smrtnom opasnošću za čitavu vrstu.
Manichean times test us all, what do we believe?
When we punish the poor for being poor and celebrate greed
Should the hungry be fed and housed and protected from markets?
Should wealth be shared? Shall we lay down our flags and our banners?
And all the things that divide us
And all the anger inside us
(Primal Scream, Love Insurrection)
Polje delovanja sastava Primal Scream pripada u načelu korpusu alternativnog rocka, ali u sebe uključuje još štošta, već prema ličnom raspoloženju i prilici. Činili su ga u protekle 42 godine postojanja uticaji kako autonomne plesne Madchester scene, tako i acid house, neo-psihodelija, blues, boogie, electropunk, R&B, krautrock, shoegazing, industrial, electroclash, noise, garage i roots rock… ima li kraja?! Ova raznovrsnost bez sumnje svedoči o širini zvučnih interesovanja Bobija Gilespija i njegovih saboraca iz benda, ali dabome i o nepriznavanju granica u muzici, te izričitom nepristajanju na zatvaranje žanrova u neki etiketirani zabran.
Deo ove estetike sigurno vodi poreklo iz totalno oslobodilačke omladinske energije punka i novog talasa, na čijoj su kresti stasavali i rani Primal Scream. Odlučno negiranje starih klasifikacija i nomenklatura, momentalno ujednačavanje svih istorijskih doprinosa kao jednako važnih i nesalomiv moral onog naraštaja koji je 1980-ih i tokom 1990-ih bio na prvoj liniji odsudne bitke sa profitom i muzičkim biznisom pretvorenim u monstruoznu industriju – suprotstavljajući mu čistu, nepotkupljivu kreaciju, pa kako bude! – možda do ovog časa nisu bili sasvim vidljivi u slučaju mnogih grupa. Ali, pogledajte novi album The Cure Songs of a Lost World, koji je instantno proglašen remek-delom, kao i Come Ahead Primal Scream, o kome ovde govorimo, a čija se ocena još uvek kreće oko trojke ili tek nešto malo preko. Kao da su stari heroji osetili najednom potrebu da ustanu iz dugogodišnjeg dremeža i ponovo se late svojih veličanstvenih oruđa kako bi zaveštali bar nešto od hrabrosti srca i najnežnijih ljubavnih osećanja naraštajima koji dolaze.
In the country of the blind the one-eyed man is King
The planet’s on fire and peace remains a dream
Where you gonna run when humiliated multitudes rise?
Where you gonna hide when the steel rain falls from the sky?
Are you ready to die for that pie in the sky?
(Primal Scream, Love Insurrection)
Pod senkom prošlogodišnje smrti Roberta Gilespija Seniora, oca frontmena Primal Scream-a i heroja socijalne pravde – čiji se lik nalazi na omotu albuma Come Ahead – odvija se suočavanje sa nastupajućom starošću, smrtnošću, slabošću i uopšte svakom vrstom biološkog i emotivnog rizika koji se bez izuzetka sručuje na pojedinca poput vlastitog smaka sveta, i to baš u onom najranjivijem trenutku. Primal Scream odabrali su, međutim, oslobađajuću snagu gospela i filadelfijskog proto–disco zvuka iz Gembl-Haf soul radionice. Tako, već u uvodnoj pesmi Ready to Go Home, pokorno horsko predavanje nebesima biva iznenada preokrenuto naglavačke doticanjem besmrtnosti kroz prkosni ultimatum disko ritma. Ovim se upravo lome poluge sistema. Jer, poruka kako je telesna aparatura slobodnog pojedinca tokom dana stvorena za rad, ali i za uživanje, najsnažnija je pljuska kapitalističkoj mahnitosti koja negira eros, druge rase i maštu zalažući se za bakteriološki čistu individuu bez putenosti i fantazije.
Opojna Love Insurrection u istom duhu lamentira nad iščezlim vrednostima jednog izgubljenog sveta. Bobi Gilespi nabraja sve one naivne hipi sanjarije koje su pretvorene u prah i pepeo nadolaženjem brutalno cinične realnosti, gde su stvari postale vrednije od ljudskih bića. Možda zvuči prevaziđeno i patetično, ali svakako bi trebalo oslušnuti njegove zavodljive funky vapaje: “Manihejska vremena, čuli ste glasine o ratu?/ Slepi vode slepe, a ni istina više nije istina/ Pesnici su upozoravali na nadolazeću oluju/ No, danas niko ne čita knjige/ Zavera i nepismenost sad vladaju”. Hm, šta reći. Čini se kao doista veran opis stanja duhova.
Heal Yourself svojim nežnim obraćanjem zagovara isceljenje pomoću iskrene ljubavi, ali i elaborira ideju o samoizlečenju, gde prosto voliš ono što jesi. Moguće je da su ove rečenice zbilja na nivou polaznika literarne sekcije iz starijih razreda osnovne škole, kao što neko zlobno reče, ali to ovoj osetljivoj numeri nimalo ne oduzima na istinitosti doživljaja: “If you’ve no love for yourself/ How can you love somebody else?/ My warring heart tore me apart/ Spent too long in the dark”.
Na albumu Come Ahead razmatranja društvene nepravde seku podvižničkim mačem i horizontalno i vertikalno – od beskućnika koji nije baš rado izabrao svoj bluz na pločniku u Innocent Money, preko tipa što dozvoljava da mu sreća iscuri između prstiju poput peska u Melancholy Man, do razmatranja kolonijalnih zločina, verskih ratova i najnovijeg kapitalističkog pokolja – obavljenog u poslovnom odelu umesto uniforme – u Deep Dark Waters te završnoj Settlers Blues, koja na vrhuncu kipi od gitarske grandioznosti Pink Floyd.
I nisu to samo pravedničke reči Bobija Gilespija u čast njegovog odvažnog tate što vas čine toliko podstaknutim, već je to i zvuk koji iz nekog imaginarnog disko geta evoluira do raskošnih tema a la Džejms Bond, kao u recimo Love Ain’t Enough, okončavajući je pride onom vrstom uzletajućeg haosa iz A Day in the Life. Uticaji genijalnih The Beatles otvoreno će biti pokazani i u finalu albuma, kroz minijaturni omaž pesmi I Want You (She’s So Heavy) sa albuma Abbey Road. Lepa posveta, nema šta.
U redu, Come Ahead nije antologijska ploča. Pre polovična. Ima tu mnogo reciklaže sebe samih, površnog zahvatanja u ritmove konačnog oslobođenja, tribalnog zova koji se nekako ne razvije do kraja i s vremenom pretvori tek u prazno škljocanje, monotoni čin osvete globalnom totalitarizmu. No, ima tu i više nego dovoljno opstajanja na pravom putu, poniranja u korene zvukova svih kultura, jasnog razdvajanja živih i radosnih naspram onih što su prešli na mračnu stranu istorije, ekonomije, politike…
Ali nisu li takve sve naše nesavršene borbe u ovom čudnom međuvremenu, kada su nizovi vekova već istekli, a da se ne nazire neko novo svitanje nakon mnoštva haotičnih fin de siècle za nama? Mi, ljudi, jednostavno nismo uvek na visini zadatka, ponekad malčice i šmiramo, zar ne? I pridružujemo se drugim rashodovanim predmetima na ovom svetu, odbačenim uređajima koje su nekad opskrbljivali sadržaj u našim glavama, priticali u pomoć porodicama, podizali veru u nauku i umetnost. Stvarno je uvek tužno sumirati rezultate malih glupih beščašća protiv kojih nismo uspeli da podignemo glas ili je taj glas jednostavno bio previse slab. Primal Scream su bar pokušali, i to podižući značajnu buku.
All for profit, all for gain
Colonial pawns in the Imperial game
Killed our husbands
Imprisoned our sons
Put us in ghettoes when they left their own
(Primal Scream, Settlers Blues)
Postavkom preko sto radova, predstavljen je životni i umetnički put Miloša Bajića, sa posebnim akcentom na crteže nastalim u Mathauzenu
Najveća glumačka nagrada „Dobričin prsten“ uručena je Aniti Mančić o kojoj je žiri rekao da „emotivna polja svoje do kraja još uvek neistražene ličnosti, daruje postojanju večne kreativnosti, pozorištu“. Monografija, koja je deo ove nagrade, dobiće naknadno
Objavljen je treći triler Đorđa Bajića o inspektoru Limanu, „Jedno đubre manje, konačna verzija“ - novo zadovoljstvo zbog čitanja
I Pozorište na Terazijama u petak nije održalo predstavu u znak solidarnosti sa četiri povređena muzičara Beogradske filharmonije tokom odavanja počasti nastradalima u Novom Sadu. Na isti način solidarnost su iskazali i orkestri Narodnog pozorišta u Beogradu i SNP u Novom Sadu
Gotovo nepoznata poema Aleksandra Vuča i Dušana Matića, nekad zabranjena zato što poziva na pobunu, postala je predstava „Hleb teatra“ i deo obeležavanja veka nadrealizma. Moguće ju je videti u subotu u Muzeju primenjene umetnosti
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve