U raljama zamora materijala

Slovački istoričar i publicista Vojćeh Zamarovski u predgovoru svojoj leksikonski postavljenoj knjizi Junaci antičkih mitova (na ovim prostorima objavljenoj još 1973. godine, u prevodu Mirka i Predraga Jirsaka, a u izdanju zagrebačke Školske knjige) istakao je sledeće: “Bogovi i junaci o kojima govori ova knjiga doživjeli su čudesnu sudbinu: iako stvarno nisu živjeli, preživjeli su tisućljeća i nadživjeli mnoge istinske junake, kao i one koji su sami sebe proglašavali bogovima”.

Sa te tačke gledano (a uz vidno manje fokusa) i ne čudi što je filmski autor poput Paola Sorentina, očito u lagodnoj produkcionoj poziciji, gde može da radi šta i kako mu je volja, nadahnuće pronašao na marginama antičke mitologije, a sa jakim porivom da tim mitološkim tropama udahne iluziju ovovremenosti. Naum sasvim na mestu, ali teško da će njegova Partenopa nadživeti ovu i narednih par godina u pamćenju čak i usredsređenijih gledalaca, kao što je teško da će zauzeti iole prominentnije mesto u filmografiji sineaste kome se i mnogi ovdašnji dive na konto pokazanog ponajpre u filmovima Mladost i Velika lepota, kao i seriji Mladi papa. A ova njegova Partenopa je, naravno nenamerno, ogolela možda i suštinsku poroznost njegovog stila i izraza, tako vešto zakamufliranu u gorenavedenim ostvarenjima i uspesima i u svetskom zamahu.

Ako je potrebno kratko podsetiti – Partenopa je, prema uvreženom mitu, bila jedna od sirena koje su živele među stenama. U jednom trenutku se u njihovom staništu pojavio zalutali Odisej, a Partenopa se upela da ga zavede. Kada joj to ipak nije pošlo za rukom (a prisetimo se da je jedan od postulata Odisejeve ličnosti bila i izražena sklonost monogamiji), ne prihvatajući odbijanje, ona se ubila. Na mestu njenog stradanja iznikao je Napulj, koji su osnovali stari Grci u osmom veku pre Hrista, tokom drugog talasa kolonizacije. Međutim, u interpretaciji Matilde Serao, Partenopa je bila mlada Grkinja koja je pred roditeljskom zabranom ljubavi sa svojim dragim, inače atinskim junakom, pobegla u te krajeve, gde su im se pridružile porodice, i ona se od tada smatra majkom svih Napuljana, pri čemu Matilda Serao tvrdi da Partenopa nikada nije ni umrla, već da i dalje živi među svojim ljudima i za svoje ljude. Međutim, u Sorentinovom viđenju, Partenopa je mlada, putena devojka, zaljubljena u igre zavođenja uvek i svugde, ali i u tajne nekako uvek varljive antropologije. U njegovom doživljaju Partenopa je vizir kroz koji pratimo život tog italijanskog kraja u poslednjih, recimo, šezdeset-sedamdeset godina, sa naglaskom na imućnu porodicu čija je dinamika narušena nepovratnom tragedijom koju niko nije mogao ni da nasluti. A našlo se tu mesta i za Džona Čivera, odličnog američkog prozaistu, koga su ljubitelji brzopoteznih analogija i sintagmi nazivali i američkim Čehovom.

...

I možda upravo u tački pojave Džona Čivera, kao ukrasa koji je, imajući u vidu širu i završnu sliku koju ovaj Sorentinov prilično tanak film nudi, bio posve nepotreban, dolazimo do spoznaje samodovoljnosti ne samo te epizode unutar celine, nego i Partenope ukupno uzev. Naime, epizoda sa Čiverom, koji je ovde prikazan kao hipermelanholičan i vazda pijan američki gej zarobljen zbunjujućom lepotom italijanskih krajolika (a u dostatnom tumačenju Garija Oldmana), sama je sebi svrha – iz same sebe izvire i u samu sebe ubrzo ponire, pritom ne doprinevši ničim iole važnim ni filmu niti prikazu lutanja željne mlade Partenope. I taj odlomak onda biva simptomatičan za dobar deo gotovo svih 140 minuta – Sorentino niže filmične/fotogenične vinjete, kao i segmente koji iznova i iznova u bezmalo pa repetitivno izričitom maniru potcrtavaju apsurd i apsurdizam kao preku potrebu ostalih aktera te povesti o Partenopi s kraja dvadesetog veka. Njegova Partenopa srlja iz jedne ljubavne avanture u drugu dokazujući svoju frivolnu bit nepopravljive kokete, i već u toj tački se ova filmska priča u potpunosti razilazi sa postavkom mita na koji se čak i samim svojim naslovom naslanja, a pritom ne nudi ništa intrigantnije. Doduše, dosta toga biva jasno već na samom početku – scenom/segmentom unošenja gigantskog kreveta napravljenog unutar gizdavih onovremenskih kočija donetih iz Versaja, što je kumov poklon povodom rođenja Partenope.

Ubrzo potom, ona na ivici punoletstva (do samog kraja sa cigaretom među prstima, kao nekakvom svakako nesuvislom pa onda i iritantnom karakternom odrednicom) spoznaje svet odraslih, ponajpre karnalnu i hedonističku sferu, što onda biva izgovor Sorentinu da do kraja ide tragom epizodično strukturiranog filma koji nominalno nema obavezu da iole postojanije uđe u gradirani ritam pripovedanja. I baš kao što malopre pomenuta objektivizacija tek najpovršnijima među čistuncima može biti dokaz Sorentinove subverzivnosti u kontekstu sveta opsednutog kultom zdravog, pa onda i još zdravijeg života, tako ni epizodična postavka nije primer omaža strukturi mita, gde iz jedne priče proističe naredna, gde jedan mit porađa novi, jednako digresivan, i gde je razbokoravanje sigurna/potvrđena datost.

Partenopa, kako je Sorentino predstavlja i usmerava, a uprkos ambicioznoj i u krajnjem zbiru zadovoljavajućoj glumačkoj kreaciji mlade Čeleste Dela Porte (nedavno i gošće Festivala italijanskog filma u Beogradu), i to u prvoj glavnoj ulozi, u biti je nedopadljiv lik koji je esencijalno papirnati konstrukt i ne mnogo više i šire od toga. Već to predstavlja klimav temelj za film odveć plitke teze, čega je kanda i sam Paolo Sorentino bio svestan, te se silno upinjao da poentira tamo gde svakako može – u pravljenju sinematski uspelih i oku izrazito ugodnih prizora, pri čemu na tom polju ne dobacuje dalje od pukopojavnih nadržaja, koji su, kao takvi, definitivno osuđeni na ograničen rok trajanja. Izlišnosti u Partenopi naprosto sustižu jedna drugu (sve kulminira scenom u kojoj Partenopa konačno vidi bolesnog sina svog vernog profesora-mentora, a ta scena se iscrpe u samodopadljivom razmetanju na temu produkcionih mogućnosti, koje, međutim, ne uspevaju da zatome potpunu izlišnost tog segmenta i doktrine šoka za kojom je Sorentino tu posegnuo). Štaviše, začudnim putanjama Sorentino stiže do usuda koji već najmanje par decenija prati najbučnije među svim holivudskim raspojasanim blokbasterima; naprosto, u oba slučaja, kod Sorentina (u ovom ostvarenju) i, na primer, u Marvelovim filmskim spektaklima, završna/sveukupna ocena je ista – impresivnost delova i potpuna ispraznost, ako ne i besmislenost celine. Teško je presuditi da li je to ovde bio nekakav viši koncept, ali je očito da su smislenost i istinska emotivnost (uz intelektualističku nadogradnju, kako uostalom i red nalaže) žrtvovane zarad stvaranja fascinantnih detalja ili delova (bolje i preciznije rečeno ipak – delića). Da li bi onda moglo da se kaže da je Sorentino spreman za Holivud (a ovaj film je za distribuciju otkupio svemoćni studio A24 i pre nego što je prvi put javno prikazan)? Sve je moguće, čak i ako je nakon gledanja (i) ovog njegovog filma teško otrgnuti se utisku da je Sorentinova filmska mitopoetika duboko ukorenjena u italijansko tle i mentalitetski kontekst. U smislu preovlađujućeg stila pak, Sorentino (i) ovde privremenu adresu iznalazi u spoju poetika i osnovnih pristupa Felinija i Kusturice (od Doma za vešanje pa nadalje), što jeste legitiman potez, a što je, doduše, u nadahnutijim, promišljenijim i dubokoumnijim izvođenjima, bilo evidentno i u njegovim ranijim i sada već kanonskim delima.

To sigurno nije put koji želi da sledi autor Sorentinovog kalibra, ambicije i samosvesti, te se, u duhu razumevanja za one koji povremeno posrnu i padnu (a onda su, po miljkovićevski, istom tom i takvom padu i bili skloni), možemo usuditi da ustvrdimo kako je ovo prevashodno primer zamora materijala, čija je prva komšinica bezidejnost, a nije daleko ni autoreciklaža. Dešavalo se to i većim i osobenijim autorima, a ako ništa drugo, onima kojima i ta mera biva dovoljna, Partenopa se nameće kao filmski ekvivalent živopisnog skrinsejvera, koji vrši svrhu, nije bez smisla postojanja, ali od koga se brzo kreće dalje. Ova i ovakva Partenopa nije junakinja vredna filma ovolike razmahanosti, Sorentino nije (ni samoproglašeni) bog filmske režije, a ovaj film definitivno neće nadživeti brojna daleko zrelija i potpunija filmska dela samo iz ove godine. Ali to nije kraj sveta. Već možda samo jedno pogrešno i neoprezno skretanje u mit koji i dalje pokazuje potencijal da potraje i živi.