U potrazni za izgubljenim Dilanom

I

Na kraju filma Rolling Thunder Review: A Bob Dilan Story pojavljuje se spisak koncerata koje je Dilan odsvirao od ove turneje iz 1975. pa do trenutka izlaska filma 2019. Između gusto nakrcanih imena gradova i datuma, nalazi se i Beograd, 11. jun 1991. Koncert je bio zakazan na stadionu FK Zemun. Zašto baš Zemun, pitali smo se dok smo se truckali u autobusu GSP-a? To mi je bila prva poseta tom fudbalskom stadionu. I poslednja. Od tada više nikad nisam bio čak ni u tom delu Zemuna.

Sećam se da smo na teren ušli za dana, u kasno popodne. Bina je bila postavljena u dnu stadiona, sa leve strane od ulaza kroz koji smo prošli. Ispred nje smo zatekli malu grupu ljudi. Ostatak travnjaka je bio prazan. Kako je prolazilo vreme, grupice su se skupljale na terenu, ali nikada dovoljno da ga popune. Tribine su bile prilično puste. Ne znam da li sam zaista video kokoške koje kljucaju po travi ili sam kasnije izmislio tu sliku kao hiperbolu slabe posećenosti koncerta ove rok legende. U svakom slučaju, ta fantomska memorija ostala mi je urezana u pamćenje kao jedan od najupečatljivijih prizora sa koncerta.

Mislim da je postojala predgrupa koja je odužila sa svirkom, i da smo u jednom trenutku pomišljali da se radi o ispali. Napokon su se pojavili Dilan i njegov bend. Svirali su žustro, tačno i uvežbano. Imao sam utisak da žure da što pre završe sa tim, pa da idu dalje. Band on the run. Ne sećam se koje su stvari svirali, ni kako su bile primljene. Na kraju su dobili pristojan aplauz, odsvirali nešto na bis, pokupili se i otišli.

Jasno se sećam da sam sa koncerta poneo pomešane utiske. Sa jedne strane, bio sam nezadovoljan posetom, pa čak i malo posramljen. Kako to da takva legenda nije uspela da napuni stadion Zemuna? Takođe, sam koncert mi je delovao nekako previše sterilno i neangažovano. Tada u srednjim dvadesetim, od rok koncerata sam još uvek očekivao jak, ekstatičan doživljaj. „Rokačinu“, kako su neki govorili. Ovaj koncert je bio sve sem toga.

II

To su sirova sećanja, nepotpomognuta bilo kakvom dokumentacijom. Drugi korak u ovom eksperimentu sa sopstvenim sećanjima bio je da pronađem i pročitam tekst o beogradskom koncertu koji sam objavio u „Vremenu“. Sada ga čitam prvi put posle 28 godina.

Tekst je objavljen je u broju 35 od 24. juna 1991. pod naslovom „Od Gatrija do Šajloka“. Tekst koji čitam podseća me na jedan snažan doživljaj stvarnosti, koji ni na koji način nije bio povezan sa ovim muzičkim, već pre svega sa političkim dešavanjima koja su se odigravala tih meseci. Ni kriv ni dužan, Dilan je upao u jednu atmosferu tako gustu da je mogla da se seče nožem. Sve je tih predratnih dana dobijalo, bar u mojim očima, sudbonosne dimenzije. U odnosu na neizvesnu budućnost, svaka trivijalnost dobijala je epohalne razmere. Tu se radilo o jednoj simbolizaciji koja je, činilo se, svakom događaju dodavala oštru jasnoću, dok mu je u isto vreme krajnja neizvesnost oduzimala svaki smisao. Taj tragični ritam koračanja ivicom provalije postao je ključ čitanja svakodnevice. Sećam se jasno da sam u jednom trenutku pomislio šta će biti ako to neumitno koračanje stane, ako se sve odjednom stiša, ako eskalacija sukoba popusti i ako se vratimo u normalnost: o čemu ću onda da pišem? Da li ću umeti da razmišljam? Istog trenutka sam se postideo te misli.

U ovom čitanju, Dilan je pre svega postao simbol antiratnog pokreta iz šezdesetih. Tako, tekst počinje podsećanjem na svojevrsni povratak mode šezdesetih koji se tog proleća na Terazijama prelio u jedan politički stav suprotstavljen nasilju koje će se desiti, i koje se već uveliko dešavalo. Nešto od toga zadržalo se i do koncerta, u mladim posetiocima odevenim u svoju verziju hipi odeće. Za razliku od njih, muzičari su nosili tamna odela, koja su delovala strogo i kao sušta suprotnost razbarušenim mirovnjacima. Razočaranje je nastupilo mnogo pre prve odsvirane note: „Jedino što je odudaralo od opšteg utiska utopije koja se upravo ostvaruje, bio je izgled ulaznica koje su na poleđini nosile strogu formulu ponašanja na koncertu i nagoveštavale ne očekivani rok hepening, već izvođenje.“

Zaključio sam da je „neobuzdanog Vudija Gatrija pobedio Šajlok iz ‘Mletačkog trgovca’“, a da nisam ni bio svestan rasističkog prizvuka ovog poređenja. Pozivanjem na Šajloka hteo sam da ukažem na komercijalni i korporativni duh čitave ove predstave: na odsustvo komunikacije sa publikom, na svirku od tačno 90 minuta, na zapostavljanje aktivizma i jednu opštu apolitičnost autora nekih od najčuvenijih protestnih pesama ovog veka. Sve ovo je odudaralo od pozivanja na zajedničku akciju koja je, kako se činilo na Terazijama, jedina mogla da zaustavi ono što je neumitno nastupalo. Zemun nije bio srpski Woodstock: „Jedino vredno saznanje koje je polurazočaranim obožavaocima Bob Dilan doneo sa dalekog puta – jeste saznanje o civilizaciji u kojoj se uzbuđenja kupuju i samim tim gube smisao, postaju predstave o uzbuđenju.“ Poslednja rečenica bila je potpuni promašaj: „Za većinu bivših posvećenika, bolje bi bilo da Dilan nikada nije sišao sa izbledelog postera u zamračenoj sobi. Za ostale ovaj događaj i nije toliko važan, jer će industrija zabave sigurno doneti veća i bolja uzbuđenja.“

Da, ali ne u Beograd, i ne u Srbiju, i to na jedno duže vreme. Tekst o koncertu objavljen je u broju „Vremena“ od 24. juna 1991. Na naslovnoj strani stajao je naslov „Jugoslavija: 1943–1991. Politika na divljim vodama.“ Naslovnica sledećeg broja, od 1. jula 1991, bila je uvijena u crno. Naslov: „Kraj druge Jugoslavije“. Na prvoj unutrašnjoj strani, umesto uobičajenog „U ovom broju“ stajalo je: „27. jun 1991, prvi ratni dan“. Koncert je održan svega dve nedelje pre izbijanja rata, a tekst objavljen samo tri dana pre pucnjave koja je ubila Jugoslaviju, raznela budućnost svih nas, i odnela hiljade života. Domaća industrija rata donela je uzbuđenja koja niko od nas okupljenih ispred Dilanove pozornice nije mogao ni da zamisli. Potraga za uzbuđenjem je odlika egoizma. Umetnost je davanje. Dolazak u zakazano vreme i na zakazano mesto, makar to bio stadion Zemuna u zemlji koja je na ivici da ode u bestraga bilo je mnogo više nego što je izgledalo u tom trenutku.

III

Sa odstojanja od skoro trideset godina, podnaslov teksta iz „Vremena“ čini mi se rečitiji od svega drugog što sam tu napisao: „Da li je Dilan uopšte bio u Beogradu?“

U filmu Rolling Thunder Review reditelj Martin Scorcese prepliće dokumentarne snimke nastale tokom Dilanove istoimene turneje sa novim materijalom, koji mahom čine razgovori sa učesnicima i očevicima turneje. Među njima je i izvesni Stefan van Dorp, koji je predstavljen kao autor dokumentarnog materijala iz 1975. U jednom trenutku, Van Dorp, ogorčen na producente filma koji su mu drpili snimke, kaže da sa Dilanom nikad nisi znao o kome se zapravo radi: „On je bio kao da se gledaš u ogledalu: ili ti se sviđa to što vidiš, ili ga prezireš.“ Recimo, „u to vreme sam pušio i držao sam cigarete na evropski način“, između srednjeg i domalog prsta. Ubrzo je primetio da je i „Bob počeo tako da ih drži. To sam bio ja!“ Prgavi Van Dorp je jedan od fiktivnih likova koji su ubačeni u film.

Koncertom na UC Irvine nedaleko od Los Anđelesa Dilan je 11. oktobra započeo 2019–2020. poglavlje svoje beskrajne turneje. Nekoliko dana kasnije, put ga je doveo bukvalno na moj prag u severnoj Kaliforniji. To je stavilo van svake sumnje poslednji korak u potrazi za propuštenim Dilanom.

Na fotografiji sa koncerta u Beogradu on ima crni kaput, belu košulju, kravatu i beli šešir ravnog oboda. U poslednje vreme, Dilan se izdaje za muzikanta iz koktel bara, i shodno tome nosi crne pantalone sa bočnom štanglom od šljokica, crni sako sa sličnim ukrasima na reverima i leđima, i snežnobelu košulju. Prati ga bend klasične postave. Koncert pod vedrim nebom počeli su sa Beyond Here Lies Nothin’ sa njegovog albuma iz 2009. Together Through Life. Dilanov glas je hrapaviji i dublji nego ikad, a zloglasna dikcija još gora. Na ramenu mu je gitara, koju odlaže odmah posle prve numere. Ostatak koncerta provodi za uspravnim klavirom postavljenim na sredinu scene, ili stojeći sa mikrofonom. U Beogradu je imao 50 godina i delovao mi je umorno i oronulo. Imao je električnu gitaru okačenu o rame i legendarni držač za usnu harmoniku oko vrata. Sada ima 78 godina, i nastupa skoro svake večeri. Električna gitara je previše teška za tako nešto.

Kako odmiče veče, glas kao da mu se vraća. Treća numera Highway 61 Revisited je prepoznatljiva. Čak se razaznaje poneki stih četvrte pesme, Simple Twist of Fate. U skladu sa imidžom, izbor pesama je uglavnom lagan, gotovo restoranski, uz po neku bržu stvar radi raznovrsnosti. Posle više od deset godina, Dilan je ponovo u repertoar uključio pesmu iz osamdesetih Lenny Bruce, ali više nema standarda kao što su Blowin in the Wind ili Hurricane. Muziciranje je tačno, dobro uvežbano. Pred kraj bend izvodi još jedan standard iz osamdesetih Gotta Serve Somebody, koji je Dilan odsvirao i pre 28 godina u Beogradu. Na sajtu turneje nalaze se liste pesama sa njegovih koncerata koji sežu sve do 1960. godine. Ovde, pored datuma 11. jun 1991. stoji „Belgrade, Serbia. Zadjan Stadium“.

Ne može se reći da Dilan vlada scenom. I kad ustane od klavira, strogo se drži daleko od ivice scene. Najveći deo vremena provodi tik ispred seta bubnjeva, stojeći raskoračenih nogu. Ponekad napravi pokoji korak, nikada previše blizu publike. Bend je uglavnom pouzdan. U njemu su dva nova člana, i budući da je ovo sam početak turneje, ponekad se potkrade greška. Dilan ne haje i radi svoje. Ni u čemu nema rok preterivanja. Nema video-ekrana. Čak su i svetla svedena na blage i meke žuto-narandžaste tonove. Iznad muzičara je šest velikih „kanti“ koje deluju nekako starinski, a iza njih teška crna zavesa kojoj svetla daju crvenkasti ton. Baš kao jeftini koktel bar. Skroz pozadi, iza muzičara a tik ispred zavese, postavljene su tri voštane figure u prirodnoj veličini: dve ženske u haljinama sa šljokicama i jedna muška, u smokingu. Niko ne obraća pažnju na njih, a najmanje pevač.

Ovaj detalj ukazuje na to da je ovo prva Dilanova turneja posle izlaska filma The Rolling Thunder Review. U filmu, Van Dorp je predstavljen kao autor alternativnih filmova kao što je American Presidents, snimljen u Muzeju „Madame Tussaud“. Isečak iz njega sastoji se od crno-belih snimaka voštanih figura ubijenih predsednika Kennedyja i Lincolna. I Dilan ima šta da kaže o Van Dorpu: da je paranoik, ali da ima stila. Pozvao je dramskog pisca Sama Sheparda da radi sa njim, jer, kako veli, „Shepard ima sjajan osećaj za jezik, kao da komunicira sa mrtvima“. To rade pesnici. I setimo se, Dilan je Van Dorp, i obratno. U nastupima tokom turneje The Rolling Thunder Review, Dilan se pojavljivao na sceni lica grubo premazanog belim puderom. Kao butoh plesači, kojima je ovo belilo predstavljalo simbol pepela umrlih. Tada je svojim nastupima svedočio o teškom bremenu svog vremena koji pravi pesnik mora da ponese. Sada govori o vremenu koje nezaustavljivo izmiče. To je možda govorio i onda u Beogradu, samo mi to nismo umeli da čujemo.