U potrazi za izgubljenim identitetima

Najveći pozorišni festival domaćeg teatra, i u bivšoj SFRJ, Sterijino pozorje, svakako nije bio imun na decenijsko urušavanje svih vrednosti i institucija. Ni „oktobarske“ političke promene nisu donele ništa novo – i dalje je bio prisutan inertni autizam, koji je uglavnom izostavljao kritičko sagledavanje domaćeg pozorišta i savremenog dramskog teksta, kao osnovnoh koncepcijskog okvira festivala. Pozorje se pretvorilo u „politički korektnu“ lokalnu manifestaciju sa ukusom „sovjetizma“, manifestaciju gde pozorišni „poslenici“ dođu i međusobno podele brojne nagrade, uživajući u samodopadljivoj samodovoljnosti.

Na prošlogodišnjem festivalu stvari su se malo protresle kada je ansambl Ateljea 212 protestno odbio da učestvuje na okruglom stolu kritike i daje izjave novinarima. Upravnik ovog pozorišta, glumac Svetozar Cvetković, izrazio je nezadovoljstvo koncepcijom i organizacijom festivala: „Pozorje je postalo samo sebi svrha i moje je mišljenje da bi trebalo malo prstom gurnuti u oko i skrenuti pažnju na to.“

Međutim, „prst u oko“ je doživljen drugačije od strane novosadske pozorišne publike, koja je prilikom dodeljivanja nagrada izviždala Cvetkovića, smatrajući, je li, da je ova kritika zapravo „centralistička izmišljotina“ i da, kako su tvrdili oni radikalniji, na ovaj način Beograd pokušava za preotme Pozorje.

Pa ipak, na tom Pozorju najčešće se čulo da su „promene preko potrebne“.

GODINU DANA POTOM: Za novog selektora izabran je Ivan Medenica, teatrolog i pozorišni kritičar iz Beograda, poznat po svom „britkom peru“ i beskompromisnom stavu da je domaće pozorište potrebno hitno modernizovati. Koncepcija je promenjena, Pozorje dobija drugačiju fizionomiju. Kako za sada stvari stoje, mnogi su izmenama zadovoljni, a neki baš i nisu (vidi okvir!).

Spolja gledano, lako je zapaziti da je, za razliku od prethodnih Pozorja, u Novom Sadu vladala prava festivalska atmosfera i da su tu bili i oni koji su ranije ignorisali festival. Dolazak mnogobrojnih gostiju iz inostranstva, strane pozorišne trupe, velik broj predstava i pratećih programa, „voznesenski spektakl“ Hazarski rečnik – prilično su uzdrmali mirne novosadske noći. Potpisnik ovih redova čuo je razgovor starijeg bračnog para, začuđenog velikim brojem ljudi u centru grada, koji su pomislili da još traje Međunarodni poljoprivredni sajam.

Moto festivala „Let’s Play Identity“ provokativno poziva na igru s kulturnim i kulturološkim identitetima, ali može da se čita i kao potraga za identitetom samog Pozorja. Ovog puta domaći teatar smešten je u kontekst savremene evropske drame u pokušaju da pronađe svoje realno mesto u njoj. Ostaje da vidimo da li će festival ubuduće, kako to želi ovogodišnji selektor i najverovatnije budući umetnički direktor Pozorja Ivan Medenica, u potrazi za identitetima, u potpunosti prevazići kulturni autizam i granice i postati regionalni festival.

Organizacija, međutim, nije ispratila ovogodišnji inovatorski koncept – kao i proteklih godina, bilo je niz propusta. Za neke od njih, kao što je loš hotelski smeštaj, ipak ne bismo mogli okriviti organizatore. Poznato je, naime, da Novi Sad „kuburi“ s hotelima, koji su pritom i u periodu vlasničke transformacije, kada im se „lošim instalacijama i malim peškirima s velikim rupama“ verovatno pokušava spustiti cena pred očekujuće aukcije i tendere. Neke predstave su nedopustivo dugo kasnile ili su održavane u lošim uslovima. Sale Novosadskog pozorišta i Pozorišta mladih, gde su smešteni Off program i Govornica Jagoša Markovića, bili su i više nego topli: znoj je curio i sa glumaca i sa gledalaca.

MUKE PO HAZARIMA: Valja pomenuti silne nedaće koje su snašle trupu Hazarskog rečnika, predstave koja je izazvala najveće interesovanje. Hazarski rečnik je režirao poznati slovenački reditelj Tomaž Pandur, u produkciji beogradskog Ateljea 212 i Pandur Theatersa iz Ljubljane. Već ranije je glumicu Sonju Vukićević zbog bolesti zamenila njena kćerka Hristina Popović (po opštem mišljenju, veoma uspešno), a Goran Šušljik preuzeo ulogu Sergeja Trifunovića. Šušljik je morao u roku od nekoliko dana da savlada ne samo tekst već i jahanje konja. Potom se, dva dana pred izvođenje, desio još jedan „maler“ – glumac Petar Božović je zbog predinfarktnog stanja prebačen na Institut za kardiovaskularne bolesti u Sremskoj Kamenici. Svetozar Cvetković i Tihomir Stanić svojim su ulogama dodali likove koje je igrao Božović. Mada prvo najavljena u Sportsko-poslovnom centru „Vojvodina“, predstava je izmeštena na obalu Dunava, na kupalište Štrand. Mnogi novinari su izmeštanje shvatili kao „poetsku igru“ reditelja, po kojoj će reka u pozadini scene predstavljati Hazarsko more. Razlog za odustajanje od SPENS-a ipak je bio malo banalniji i ime mu je Zakon o javnim radovima… Kako je to objasnio Svetozar Cvetković, po tom zakonu postavljanje konstrukcije Globa (iliti pavićevske Kule vetrova) zahtevao bi raspisivanje licitacije, pa bi sva ta procedura trajala, brat bratu, oko sedam meseci. Pored svih ovih nedaća, u noći posle prvog izvođenja (planirano je pet) pala je „ničim izazvana“ kiša, prilično iznenadivši organizatore koji nisu zaštitili instalacije, pa je drugo izvođenje otkazano!

Osim Hazarskog rečnika u ovogodišnji glavni program Sterijinog pozorja uvršteni su: Lebovićev/Mijačev Ravangrad (Srpsko narodno pozorište, Novi Sad), Paviljoni Milene Marković (Makedonski narodni teater, Skoplje), dramski prvenac u vlastitoj režiji Jagoša Markovića Govornica (JDP), dve drame Biljane Srbljanović u izvođenju stranih pozorišnih trupa – Supermarket (Teatar Studio, Pariz) i Porodične priče (Pozorište Čiki Gergelj, Kapošvar), kao i Simovićeva Hasanaginica, opet u režiji Jagoša Markovića (Narodno pozorište, Beograd). Selekcija je izazvala priličnu buru (u čaši vode?) među pojedinim pozorišnim „pregaocima“, koji su izbor nazvali „preradikalnim“, smatrajući da su nekolike dobre predstave izostavljene. Neki među njima su se pronašli i lično pogođeni, pa su krenuli u svoj mali krstaški rat protiv selektora. Na kraju je stvar dogurala i do emisije „Kulturni nokaut“ na TV B92, u kojoj je kao metaforični argument u raspravi spominjano i stavljanje organskog nusproizvoda u meni.

Možda upravo rasprava na okruglom stolu kritike povodom predstave Govornica može da ponudi naznake argumenata za osporavanje selekcije. Pozorišni kritičar Dejan Penčić Poljanski, recimo, zamerio je ovoj predstavi da je puna opštih mesta i banalnosti i da je ona „proizvod činjenice da naša pozorišta ne postavljaju pisce nego reditelje“, dok je glumac i reditelj Nenad Gvozdenović primetio da je u pitanju „nedovršen eksperiment“, koji nije ispunio niti jedan kriterijum za Pozorje. Takođe, zamerio je Medenici što se stavlja u poziciju onoga koji „sve zna“ i što olako celo domaće pozorište proglašava retrogradnim. Medenica je odgovorio da naše pozorište nije apsolutno retrogradno, već generalno, a da Govornica predstavlja „dekonstrukciju dramske naracije i drugačije promišljanje teatra“ koje se, kao takvo, moralo naći na Pozorju. Glumica Đurđija Cvetić je dodala da je komad namerno banalan, jer mi „živimo banalan život“. U tom smislu, ova predstava je, po njoj, napravila značajan iskorak iz prosečnog domaćeg repertoara.

I predstava koja je otvorila ovogodišnji festival, Ravangrad, naišla je na oprečna mišljenja. Po jednima, ovu predstavu je selektor uvrstio zbog kompromisa sa Novim Sadom i Vojvodinom, dok je po drugima predstava svakako zaslužila da se nađe na samom otvaranju, jer je u njoj „postignut izvanredan balans između autoportreta i portreta nacije“. Dodali bismo da se Ravangrad veoma dobro uklapa u koncept festivala jer pokušava da pronađe odgovore na pitanja kako mi sebe vidimo i kako nas drugi vide.

OFF POZORJE I SIMPOZIJUM: Prateći programi festivala, Off pozorje i Međunarodni simpozijum, proširili su i dinamizirali glavni tematski okvir – „igre (s) identitetima“. Komadi četiri savremena evropska pisca (Disko svinje Endea Volša, Shopping & Fucking Marka Rejvenhila, Noć Helvera Ingmara Viklvista i Porša Koklan Marine Kar) u izvođenju domaćih teatara sjajno su korespondirali s provokativnom temom simpozijuma „Nova evropska drama – umetnost ili roba“, koji je okupio teatrologe i pozorišne kritičare iz preko 20 zemalja.

Organizatori su bili pomalo uplašeni od toga kako će publika reagovati na Off pozorje, s obzirom na to da su u pitanju komadi s fragmentarnom naracijom kroz koju se prelamaju nasilje, homoseksualizam, zavisnost… predstavnici trenda u savremenoj evropskoj dramaturgiji koju kritičari nazivaju in–yer–face drama, ili „novi brutalizam“, ili „pozorište krvi i sperme“. Strah je bio neopravdan jer je ovaj program bio posećen i imao dobar prijem kod doduše mahom generacijske publike.

Svojevrstan dualizam ili kontradiktornost pozorišta „novog brutalizma“, koji počiva na beskompromisnoj kritici vrednosti tzv. potrošačkog društva, a istovremeno sam postaje vrlo merkantilna roba, bio je okosnica simpozijuma, koja je proizvela brojne polemike i interesantnu diskusiju. Tako je, recimo, francuski reditelj Lisjen Antun zapazio da je ono što podrazumevamo pod „novom evropskom dramom“ zapravo britanski fenomen, koji nije prihvaćen u Španiji, Italiji i Francuskoj, a da je to što ga poistovećujemo sa evropskim – proizvod kulturnog imperijalizma. Odgovorio mu je Džek Bredli iz londonskog Kraljevskog nacionalnog pozorišta, rekavši da to jeste evropski fenomen samim tim što se ovi komadi sa uspehom izvode na celom kontinentu.

Među brojnim učesnicima simpozijuma bili su i najpoznatiji italijanski pozorišni kritičar Franko Kvadri, engleski dramski pisac Dejvid Edgar, francuski teatrolog An Ibersfeld, predsednik Međunarodne asocijacije pozorišnih kritičara Jan Herbert… Svi oni će o pojedinim predstavama ili celom Pozorju pisati u svojim časopisima ili listovima, tako da ćemo, po rečima selektora Medenice, „dobiti još jedan uvid o nama iz ugla drugih“.

Sterijino pozorje je zatvoreno u utorak veče, ali do zaključenja ovog broja „Vremena“ nije bila poznata odluka žirija o nagrađenim predstavama.

Ovogodišnji festival bio je mnogo skuplji nego prethodni, što je i logično s obzirom na velik broj stranih gostiju, tri strane predstave i Hazarski rečnik, koji je izuzetno skup projekat. Komunikacija između tri instance zainteresovane za Pozorje – Republičko ministarstvo kulture i medija, Pokrajinski sekretarijat za obrazovanje i kulturu i Sekretarijat za kulturu Novog Sada – bila je, za razliku od prethodnih godina, dobra. Postignut je dogovor da se osnivačka prava vrate Gradu, koji je snosio sve režijske troškove, dok su programski podeljeni na tri pomenute instance.

Zadovoljstvo novom koncepcijom izrazio je i ministar Branislav Lečić. „Već ste dobili novac i dobićete ga još“, rekao je organizatorima.

Intervju: Ivan Medenica, selektor 48. Sterijinog pozorja

Objava rata provincijalizmu

„Savremeni domaći dramski tekst, koji je osnovni okvir festivala, najbolji je produkt našeg teatra. Činjenica da je veoma dobro plasiran u inostranstvu, omogućava nam da napravimo zanimljiv koncept Pozorja, pozivajući, osim domaćih, i strane pozorišne predstave po domaćem tekstu. Time dobijamo mogućnost dragocenog suočavanja i kreativnog poređenja, što je preduslov da naše pozorište koje je u ozbiljnoj krizi prevaziđe svoj palanački okvir i pronađe odgovore na pitanja gde se nalazimo, ko smo i kuda idemo. Mada su se promene nominalno desile, naše društvo, duboko traumatizovano neposrednom prošlošću, još se plaši suočavanja sa svetom“, kaže na početku razgovora za „Vreme“ selektor ovogodišnjeg Sterijinog pozorja Ivan Medenica.

„VREME„: Političke promene nisu dovele do poraza dominantnog kulturnog modela. Kako u tom kontekstu vidite ovogodišnje Sterijino pozorje?

IVAN MEDENICA: Promena kulturnog obrasca bila je moja osnovna želja. Sterijino pozorje ima važnu kulturološku dimenziju, ako hoćete i ideološku. Zadržavajući svoj osnovni okvir, uz paralelne selekcije, prateće programe, festival treba da ispituje sve kulturne kontekste u kojima se ova naša mala zemlja nalazi. Na našu sreću, ti konteksti su brojni – mi pripadamo i mediteranskom, i srednjoevropskom, i balkanskom i eksjugoslovenskom kulturnom krugu. Ovoga puta izabrali smo najširi kontekst, evropski – ovogodišnji festival posvećen je onome što se naziva „nova evropska drama“. Off program, uz dovođenje stranih predstava u glavnu selekciju, predstavlja glavno mesto za kulturološko suočavanje i preispitivanje. Mi nećemo pronaći vlastiti kulturni identitet tako što ćemo iskopavati korenje koje nas razdvaja od celog sveta. Kulturni identitet nije muzejsko-arhivska kategorija, on se rađa kroz interakciju, dijalog i poređenje. Sterijino pozorje će i ubuduće naše pozorište stavljati u drugačije kontekste u skladu s onim što ono realno nudi. A Novi Sad i multikulturalna Vojvodina pravo su mesto za to.

Konzervativni kritičari bi rekli da je takav koncept pravi put da se upravo izgubi vlastiti kulturni identitet?

Ceo koncept polazi od lako proverljive premise da smo mi zemlja s ozbiljnom krizom nacionalnog i kulturnog identiteta. Ta kriza je vrlo konkretna, opipljiva takoreći. Međutim, ja smatram da to ne treba da bude razlog za frustraciju. Stvar bi trebalo potpuno obrnuti, priznati krizu identiteta i početi sa igrom, kreacijom. Ako već ne znam ko sam i šta sam, hajde da sebe moduliram na različite načine. Upravo zbog toga sam festival i nazvao „Let’s Play Identity“.

Javno ili manje javno, upućivane su vam ponekad prilično oštre kritike na koncept i selekciju ovogodišnjeg Pozorja. Da li u tome prepoznajete strah od promena, za koje su se nominalno svi zalagali?

Sa strahom od promena suočavam se na svakom koraku oTkako sam se prihvatio Pozorja. Otpor na koji nailazim teško je definisati. U pitanju je nekakva siva masa, izmaglica, nešto neodređeno… Taj otpor ne potiče iz nekog drugog, opozitnog kulturnog modela niti je u pitanju ideološko-estetički sukob. Čini se da se iza njega krije tek strah od gubitka bonova za doručak, od toga da će neko nešto svoje malo, zaštićeno izgubiti, da će, na ovaj ili onaj način, morati da pogleda sebe u krivom ogledalu… Kada govorim o tome, ne mogu da ne pomenem slučaj minimiziranja Biljane Srbljanović. Mogu da dozvolim da njen svetski uspeh ljudi tumače na različite načine, recimo da je za to zaslužno političko disidentstvo, a ne samo delo. Ali, zašto niko neće da izađe u javnost s tim? Hajde da razgovaramo o fenomenu Biljane Srbljanović, a ne da ga guramo pod tepih. Ja, recimo, mislim da je ona naš najznačajniji dramski pisac. Te autistične strukture imaju svoje podzemne tokove i nikako ne smeju da se uzdignu na javni diskurs, jer znaju da su odmah gotovi, da ostaju bez ijednog argumenta. Generalno, u celoj našoj kulturi potrebno je objaviti rat provincijalizmu.

Čini se da vaš koncept festivala nije pratila dobra organizacija?

Organizaciona struktura mora da se menja, a dobra volja za to postoji. Ovogodišnji program neuporedivo je gušći nego ranijih godina – u tome se krije ključ problema. Promena organizacionog modela, uostalom, preduslov je da se ja ovim poslom nastavim baviti.

Jedan junak predstave Shopping&Fucking kaže da su sve velike priče nestale, zalutale u istoriji, a da su preostale samo male, privatne, svakodnevne ljudske priče. Da li vaš koncept možemo čitati i kao otklon od velike naracije?

Mislim da možemo. Čak ni predstava Ravangrad, koja je otvorila Pozorje i koja nije u potpunom saglasju s glavnim festivalskim tokom, nije velika naracija, mada se bavi nacionalnom istorijom. Tu nema patetike, nema prepotencije ni od strane pisca ni od strane reditelja, da se ispriča „konačna priča o sudbini srpskog naroda“. Tu je i dobra simbolika, baš vam hvala na ovom pitanju. Prošlogodišnje Pozorje počelo je Velikom dramom Siniše Kovačevića, koja se takođe bavi nacionalnom istorijom, ali na potpuno drugačiji način. Velika drama hoće da nam objasni „usud srpski, večno ponavljanje istorije iz koje nema izlaza“ i definisanjem nacionalnog mentaliteta, u koji ja ne verujem, u startu dezavuiše bilo kakvu mogućnost promene. U pitanju je „golema prepotencija“. S druge strane, Ravangrad starački mirno plasira sofisticiran cinični stav o jednoj klaustrofobičnoj sredini, daje sliku autističkog miljea koji, nadam se, svi želimo da prevaziđemo.