Kako je sve stvar sinhroniciteta, ukažimo na još jedno zgodno preklapanje – nedavno se i u prevodu na srpski jezik pojavila studija Bog u potrazi za čovekom – duhovna autobiografija Simone Vejl, a iz produkcije i ponude HBO-a i dve premijerne serije u kojima junaci, između ostalog, tragaju i za zaturenom verom u Boga i u ono što on predstavlja.
Mnogo je cenjenih i često uposlenih filmskih reditelja na uzorku poslednjih desetak godina pronašlo barem privremenu sigurnu luku u televizijskoj (serijskoj) produkciji; u tom smislu, reditelj Derek Sijenfrens kreće se po stazi koju su prtili drugi i to je sasvim razumljiv potez. Posebno, imajući u vidu da je nakon okončanja Igre prestola, HBO, barem do novog, prekomponovanog naleta zmajeva, štitonoša, ratnika ove ili one mistične fele, otvoreno posegnuo za serioznijim i kreativno prestižnijim i ambicioznijim sadržajima. Sijenfrensova serija za ovog emitera, I Know This Much is True, upravo je i ukratko sve to – ozbiljna, kreativno artikulisana, ambiciozna. A reklo bi se da ovaj okvir od šest epizoda od po sat i kusur (završna epizoda traje čak 80 minuta) posebno prija Sijenfrensu, koji na filmu obično kuburi upravo sa razmahanom minutažom i upinjanjem da što više toga (na planu ideja, motiva, izraza, stilskih zahvata i ukrasa…) udene u ipak ograničavajući okvir filma koji je pravljen prevashodno po meri buduće/skore bioskopske distribucije.
Već samo po toj osnovi gledano, I Know This Much is True, jeste potpun trijumf, jer Sijenfrans napokon ima dovoljno i prostora i vremena za detaljistički prikaz pipavih i neretko poprilično apstraktnih psihičkih i duševnih stanja svojih junaka. A junaci, zapravo, „junaci“ te povesti su zlosrećni blizanci Domenik i Tomas; Tomas je šizofreničan, sve teže održava sponu sa zbiljom i realnim svetom, a Domenik, i sam na poviše životnih, emotivnih i sveukupnih egzistencijalnih nizbrdica, ipak mora da bude i sigurna tačka oslonca i zaštitnik brata. Sve kulminira u trenutku kada Tomas u javnoj biblioteci samom sebi odseče ruku, ponukan unutrašnjim glasovima, odnosno, Božijim pozivom da pokuša da okaje grehe intervencionizma, ratnog profiterstva i destruktivnosti otadžbine Amerike. Već samo ovo upravo pomenuto bilo bi dovoljno za izgradnju silovite i upečatljive drame krize identiteta, ali se Sijenfrens tu ne zaustavlja, hrabro grabeći u pravcu, kako se na mahove jasno učini, hipertrofirane porodične tragedije sa odrešitom gradacijom i čemera i vidova nesreća na koje može da naleti običan čovek, neznatan i mahom pokoran civil na putu ka kakvom-takvom egzistencijalnom spokoju. Tako se iz epizode u epizodu nižu porodične tragedije, pogrešni izbori, brzoplete odluke, smrti voljenih, tajne kojima ipak nije suđeno da ostanu zakopane, bolesti, jasne naznake ludila na putu bez povratka… Srećom po gledateljstvo, ali i vlastiti autorski renome i pristup, Sijenfrens kao pobednik izlazi iz tog samoiniciranog boja sa čemerom i mrakom iz stvarne dimenzije života, kakvih se ne bi postideli ni, recimo, najturobniji među ovdašnjim crnotalasovskim filmskim klasicima.
A očigledno je da nakon tako radikalnog Tomasovog pokušaja da stupi na put pravde i pravičnosti ni za autore ove serije i njene priče nije bilo mogućnosti za povratak na kotu uprizorenijeg, smirenijeg, uvreženijeg, tipičnijeg, sigurnijeg… Takav početak naprosto je iziskivao pomenuto gradiranje i u stvarnosti spoznatljivih užasa, baš kao što ni potonji tragizam Tomasovog stradalničkog lika (a posledično i Domenikovog, koji već i sam po sebi i sam sa sobom mora da žonglira sa podosta toga zahtevnog i nezgodnog) nije mogao tek tako biti zauzdan i sproveden put snevanog srećnog ishoda. Uostalom, kao što narečena Simona Vejl primećuje u Bogu u potrazi za čovekom (prevela Aleksandra Mančić, objavio Službeni glasnik): „Utvrđena postavka jeste da u svakom fenomenu dolazi do transformisanja energije koje je takvo da, bez obzira na sve, kada se fenomen jednom desi, nema nikakvih načina da se vrati u početno stanje.“
I baš kao što se šestodelna serija podužih epizoda pokazala kao najpodesniji narativni i drugi okvir za scenaristu i reditelja Dereka Sijenfransa, čiji filmovi (a bilo ih je i zapaženih i cenjenih – Blue Valentine, The Place Beyond the Pines) obično pate od narativne zagušenosti i „raspričanosti“, oličenih u već pominjanom i lako uočljivom višku motiva, koji, da stvar bude gora, kod njega ide ruku pod ruku sa tropama tzv. sporog filma, tako je I Know This Much is True u isti mah napokon pravi okvir za podsećanje na glumačke potencijale i posebnost sveukupne glumačke pojave Marka Rafala, koji već dugo gubi vreme i harizmu u superherojskim manje-više budalaštinama. Sijenfrans se, osim toga, ovde znalački poslužio i zahvatom koji i inače često rabi – postupnim i krajnje delikatnim širenjem motivskog opsega priče i uvođenjem novih likova i dramskih rukavaca, čime se stvara i zgodan manevarski prostor za niz drugih, takođe uspelih glumačkih kreacija (Rouzi O’Donel, Imodžen Puts, Ketrin Han, Arči Pandžabi, Rob Hjubl, Džulijet Luis, Melisa Lio, Brus Grinvud…) i glumačke saigre ostalih sa vidno nadahnutim Rafalom. Jedina iole validnija i krupnija zamerka ovoj vrlo dobroj seriji sa pričom na relevantne teme i uz filmsko pakovanje istih (uključujući fino iznijansirani kolorit diskretno zrnaste slike) mogla bi da bude posve izlišno prisustvo naratora iz off-a, a koja već u drugoj epizodi zapada u zamku samodovoljnog manirizma.
Na drugoj strani, u slučaju serije Peri Mejson, takođe iz najnovijeg HBO-ovog kataloga, već negde pri sredini druge epizode upada u oči upravo suprotno – manjak materijala; naime, na dosadašnjom uzorku i viđenom u njoj, za novog televizijskog Perija Mejsona svakako bi bilo bolje da je pred gledaoce došao u vidu filma nešto kabastije minutaže. Iako je sama misterija, koja se plete oko istinskih otmičara i ostalih učesnika u zaveri u kojoj je nastradalo kidnapovano odojče, dovoljno maštovita i vešto isprepletana i znalački ispripovedana, i uprkos nekolicini bočnih podzapleta, tu naprosto nema dovoljno građe i pokrića za osam jednosatnih epizoda. U nekom trenutku priča zapada u vrtlog ponavljanja i pojašnjavanja već dobrano jasnog, dok taj ciljani sporovozniji izraz stupa u čeoni sudar sa konsekventnim izrazom kanonskog noir žanra, koji je ovde odabran za opšte ruho.
Ali, da stvar malo zabasa i u vode paradoksalnog, gorepomenuto nije osnov za tvrdnju da je novo viđenje Perija Mejsona kreativni/autorski promašaj, jer on to nikako nije i ne može biti. Peri Mejson je zreo i osoben televizijski rad, u kome se „osvežavanje“ nije zadržalo u dimenziji puko pojavnog i površno-vizuelnog; Peri Mejson je u viđenju za 2020. godinu iz ondašnjeg, suvoparnog i tipskog sudskog ruha preveden u vode punokrvnog i sočnog noira, pa još i u eru koja je bila zlatno doba za procvat priča upravo tog (promišljenog i inteligentnog) mračnjačkog tona i profila. A upravo je to, čini se, u samom korenu primetnog nesporazuma sa dobrim delom i kritike i publike – od Perija Mejsona, kakvog su upamtile generacije i generacije američkih konzumenata serijskih sadržaja ostao je tek okvir nepokolebljivo-neustrašivo-dovitljivog istražitelja, dok je sve ostalo preinačeno u skladu sa novoizabranim noir štihom. To jeste sasvim legitiman autorski zahvat i izbor, tim pre što krajnji ishod čini na čast i liku Mejsona, i ponudi HBO-a, i baštini noir-filma kao vodećeg nadahnuća.
Tom, reklo bi se, radikalnom promenom suštine po pitanju tona izgubio se lahorast obrazac ranijih radova na ovu temu, ali se zato dobilo na zaumnosti i dodatnim značenjima, kao i na prikazu sveta koji posle rata mora da vaskrsne i krene dalje, a teret preživljenog užasa i dalje počiva na leđima i ramenima većine unesrećenih. Metju Riz (koji je u poslednjem trenu odmenio Roberta Daunija Džuniora) je savršen odabir za tumača tog lika, ovde određenog i nevoljnim preispitivanjem nestale vera u Boga koji dopušta takve užase, a odlično mu pariraju i Džuiljet Rajlens, Džon Litgou, Tatjana Maslani, Lili Tejlor, Šija Vigam, Robert Petrik; tome treba dodati izvanrednu rekonstrukciju ere, kao i hrabro posezanje za grafički naglašenijim nasiljem ili njegovim posledicama. Tako da, i mimo tog upadljivog povremenog praznog hoda na planu zapleta i priče u širem smislu, Peri Mejson jeste vredan televizijski rad koji čak transcendira u pravcu viših sfera, a ovde navedimo ono na šta je Igor Mandić podsetio negde pri sredini svojih čuvenih Principa krimića (objavila Mladost, 1985. godine): „Još i danas radije čitam Crnu seriju nego Wittgensteina – zapisao je negdje u Riječima Jean-Paul Sartre…“ A upravo ovakav Peri Mejson može da ukaže na makar deo privlačnosti noira i u doživljaju onih uz koje zgodno ide ta sintagma hiperintelektualca.
