U početku beše ritam

Iscrpljen od jurnjave po Kongresnom centru, očajnički sam bacao pogled na stanični sat, u nemogućem planu da ubrzam smenu dve poslednje cifre: bilo je 3.05 (još dvadesetak minuta do voza koji me vodi na počinak) kada se iz gužve pospanih džez frikova, klošara i dežurnih alkosa ukazala simpatična crna loptica s prepoznatljivim plavim bejzbol kačketom.

„Samo je jedan navijač New York Yankees u ovom delu sveta“, pozdravljam dragog prijatelja.

„Hej, čoveče, rekli su mi da na stanici radi Burger King“, uzvraća Kristijan Mekbrajd, najcenjeniji mladi kontrabasista na svetu, nezvanični naslednik Reja Brauna.

Dajemo se u potragu. Mekbrajd objašnjava da su smešteni u Sofitelu (pet zvezdica, naravno) i da je hrana očajna – valjda po aršinima njujorškog ljubitelja junk fooda? – ali je očigledno i da se ovom džezerskom Peri Žderi doručak čini dalek kao večnost. Portir, takođe krupan crnac, je, međutim, odlučan: „Brate, ovo se zatvara u 3.00 – ne mogu da te pustim.“ Ubeđivanje. Pokušavam da objasnim o kome se radi… „Ja sebi ne mogu priuštiti tu zabavu“, kaže naš sagovornik, a mi znamo da govori istinu – ulaznice za North Sea Jazz koštaju pravo malo bogatstvo (50 eura). Mekbrajd nudi pomoć: „Ostaviću ti propusnicu na recepciji hotela.“ „Neka budu dve! Za suprugu, znaš.“ Znamo. Razmenjuju osmehe: zvezda stiže do noćnog posluženja, a karte u prave ruke.

STRAST I SLAVLJE: Statistika haškog festivala North Sea Jazz (u daljem NSJ) poznata je redovnim čitaocima „Vremena“. I ove godine registrovano je preko hiljadu učesnika, koje je gledalo sedamdeset hiljada ljudi, na četrnaest paralelnih programa u haškom Kongresnom centru. Veliki broj koncerata predstavlja za posetioca-početnika stvarni tamni vilajet, s pitanjem na ulazu „kako iskoristiti kartu na najbolji mogući način?“. Žanrovskim ekskluzivcima je ipak lako: po desetak bebop, swing, fusion, blues, soul–funk, techno–džez, latino ili world music koncerata u programu diriguje njihov izbor. Programeri su nemilosrdni prema svaštarima: često se u isto vreme održava po nekoliko koncerata koje biste rado pogledali, obično ste napeti jer se nešto dešava u susednoj sali, umesto da uživate u onom čega ste već svedok. Obilaskom bar još jednog velikog festivala na kom svi „važniji“ učesnici sviraju na jednoj sceni, u izvesnoj meri sam doskočio ovim dilemama. S druge strane, iskustvo redovnog posetioca omogućava da predvidite šta će se ponoviti sledeće sezone, pa izbor opredeljuju ekskluzivni projekti za potrebe „najvećeg svetskog džez festivala u zatvorenom prostoru“, ili sezonske kombinacije – all–star sastavi za jednokratnu upotrebu, ili promotivni nastupi kao podrška novim albumima. Primera radi: kada će se ponovo sresti Džon Skofild, Džo Lovano, Dejv Holand i Al Foster – četvorica planetarnih džez heroja – kad to znači višemesečni odmor za tri izuzetno uspešna sastava, ili, jednostavnim sabiranjem honorara, oko tri puta manje para u igri? Ili: kada će se ponovo Di Di Bridžvoter baviti pesmaricom Kurta Vajla (aktuelna ploča), ako pred sobom bude imala neki budući konceptualni album koji treba promovisati. Jedan kriterijum za izbor sugerišu organizatori, teritorijalnim ili žanrovskim paketima u pojedinim dvoranama. Ove godine osvetljena je italijanska (program La Vita E Bella), brazilska (Brasil Electrico) i blisko/srednjoistočna scena (East Meets Jazz), u okviru posebnih programa predstavili su se ekskluzivci diskografskih produkcija Verve, Jazzland i Challenge, big bandovi i pijanistička trija, a dve scene bile su rezervisane za studentske sastave (u saradnji s Međunarodnom asocijacijom džez edukatora IAJE).

Program Artist In Residence ovog puta je proslavio genij Vejna Šortera, jednog od najuticajnijih živih saksofonista. Šorter je predstavio aktuelni kvartet (kontrabas je, umesto Džona Patitučija, svirao Kristijan Mekbrajd), duet s Herbijem Henkokom (retka prilika da čujemo program s odličnog albuma 1+1) i svitu za džez combo i simfonijski orkestar (Prima La Musica Orchestra, iz Holandije): prividno drugačije slike vezivala je majstorska introspektivna meditacija, s upornim geg ekscesima kao usamljenim svicima u tamnoj muzičkoj matrici.

Ako ste ikad u mrklom mraku upijali album Sketches Of Spain, remek-delo Gila Evansa i Majlsa Dejvisa, jasno vam je s kojim sam uzbuđenjem očekivao ekskluzivnu NSJ interpretaciju Briselskog džez orkestra, pod vođstvom Marije Šnajder, Gilove najbolje učenice. Trubu je svirao Volas Runi, Majlsov štićenik (istina je da je bio gost na jednom od poslednjih Majlsovih koncerata i da svira trubu koju mu je legendarni džezer poklonio). Na ritam kastanjeta i tople harmonije francuskih horni vođene gracioznim pokretima Šnajderove, Runi se – kao onomad Majls – gegao pod andaluzijskim suncem, prenoseći sakralnu pesmu (Saeta), usamljenost putnika (Solea), veselu temu seljaka koji proslavlja klanje svinje (The Pan Piper) ili elegične tonove Rodrigovog Concierto De Aranjuez, u posvećenoj pratnji orkestra. Duh Španije osetili smo posebno kada je Šnajderova poslala trubače u bokove scene, da unisone fanfare zatvore ugođaj nekog španskog trga, hipnotišući prisutne muzikom strasti i slavlja.

PATNJA I RADOST: Džez može da bude angažovan, što je sa svojim velikim orkestrom dokazala pijanistkinja Karla Blej. Centralni deo njenog nastupa predstavljao je lucidan polučasovni tretman Američke nacionalne himne, koji je Blej odjavila sa „ovo je napisano dve godine pre 11. septembra“, da bi se potom pozabavila meksičkim i kubanskim izbeglicama u SAD. Na drugačiji način, angažovanost implicira iz predstave Kasandre Vilson. U jednostavnoj beloj haljini, bosa, u okruženju malog sastava koji tendenciozno svira u maniru heroja sa pamučnih polja, primadona modernog džeza nudi retrospektivni tretman istorije crne duše – bluz i folk reference nisu ustupak publici, već težnja da se dopre do suštine afroameričkog bića, u stogodišnjem sudaru patnje i radosti življenja, sa iskrom svetlosti, daleko duž puta.

U početku beše ritam, podsećaju sa Istoka. Turska pijanistkinja Ajše Tutunku okružuje se sa četiri udarača u istraživanju folklornih motiva, ali zatim izaziva klasiku (Debisi) i džez avangardizam (Korija, Garbarek i, ponovo, Karla Blej, čiji je Reactionary Tango inspirisao originalni Carla’nin Tangosu). Njena azerbejdžanska koleginica Aziza Mustafa Zadeh smatra da je Bah bio „veliki džezer“, ili se mazi Šopenovim romantizmom, da trenutak kasnije krhkim rukama raspali po crno-belim dirkama, opersku koloraturu razmenjujući za ritmičke urlike, kao šamanka čije vlasi duge guste kose obredno vijore dok muzika opija i leči. Uzdasi iz publike upućeni su njenoj nestvarno lepoj pojavi koliko i muzičkom majstorstvu. Ritmičko-erotskim fascinacijama obiluje i nastup trija Triloka Gurtua, vodećeg svetskog perkusioniste. Egzekutor je Sabine Kabongo (ex–Zap Mama): s kakvom neicrpnom snagom mlada Afrikanka skida zvezde svojim sopranom, ne prestajući da igra kao da je uključena na direktan strujni izvor!

Kakva je budućnost džeza? Zahvaljujući Lariju Klotijeu, menadžeru Roja Hargruva, svesno sam se zatekao na koncertu pevačice Roberte Gambarini: par noći ranije, stari džez vuk je okupljeno društvo na festivalu u Vjenu (Francuska) uveravao da se radi o čudu. I zaista: iako tek stupa na svetske podijume posle obuke u njujorškim klubovima i okončanog snimanja prvog albuma, Gambarini ima već izgrađen stav kojim će sredstvima ostvariti svoj san. Umesto razmetanja kristalno čistim glasom savršene intonacije, ona bira promišljen, uzdržan jezik oprezno pristupajući svakom stihu ili tonu oko kog sketuje. To je stara, ali zaboravljena škola u vremenu banalne vokalne akrobatike.

A da li će do zvezda stići Džejson Moran, 24-godišnji pijanista otrovnog avangardizma, koji se tako jednostavno nosi s histerijom legendarnog saksofoniste Sema Riversa? Ili kontrabasista Avišai Koen, koji se posle specijalizacije u sastavu Čika Korije i dobrih usluga pevačici Klaudiji Akunji osmelio da u bibap vrati odavno zapostavljeni humor? Angažujući još jednog kontrabasistu, Jagila Baraša, Koen je strpljivo harmonizovao za klavirom dok se s kolegom nije upustio u duel na istoj spravi – razmenjujući solaže kao u kakvom dvoboju za naklonost iste žene. Veliki poslovi čekaju i Slobodana Trkulju, koji je „najbolji novi talent“, na prestižnom Dutch Jazz Competition za studente holandskih muzičkih akademija. Čestitke. Trkulja je na festivalu izveo dve teme inspirisane našim folklorom i Caravan (Elington/Tizol), razmenjujući kaval, gajde, klarinet i saksofon (bilo je veoma zabavno pratiti reakcije ljudi koji su tradicionalne instrumente prvi put videli u džez orkestru!) u pratnji kombinovanog sastava nekoliko naših ritmičara i holandske duvačke sekcije.

Tradicionalno, najizdržljiviji posetioci završavaju festivalsko veče zabavom u podrumu Kongresnog centra. Osmesi virtuoznog dominikanskog pijaniste Mišela Kamila i ritmičko ludilo njegovog trija uveli su nas u veselo nedeljno jutro, a poslednji jam session u slavu programa Jazz At The Philharmonic pretvorio se u posvetu preminulom Reju Braunu – tužan povod, ali, jasno, bez patetike jer, kažu, džez je večan.

GLAMUR MONTREA: Ako se smatra da je NSJ skup, šta reći o 55-85 eura za jedan večernji program u Auditoriumu „Stravinski“ na Montreux Jazz Festivalu? Kada biste želeli i da prošetate do druge scene (Miles Davis Hall), to iznosi još 35 eura na računu. Ako džez pravovernicima smeta sjajna Čaka Kan na NSJ (uzgred, ona razume koliko treba da se potrudi da bi zadovoljila razmaženu publiku – jednom je čak svirala bubnjeve u džez sastavu Rendija Brekera!), kako bi reagovali na Pola Sajmona, Dejvida Bouvija, UB 40 i Krisa Riju, u Auditorijumu „Stravinski“, ili Slayer, Asian Dub Foundation, Air, po desetinu DJ-jeva i avant–rock/pop formacija u Miles Davis Hallu?

Montreux Jazz Festival (u daljem tekstu: MJF) je glamurozna manifestacija prilagođena mondenskom karakteru letovališta na švajcarskom jezeru Leman i pretpostavljenim afinitetima snobova koji za prenoćište u luksuznim hotelima plaćaju po nekoliko stotina eura, sa cenama karata koje odgovaraju švajcarskom standardu. Da su cene dobro odmerene, jasno je iz finalnog obračuna: ukupno je prodato 81.497 ulaznica za 48 programa, oko 40 odsto koncerata je rasprodato, a na blagajni su obično preostajale najjeftinije ulaznice. Ne treba sumnjati da su najslabije prošle večeri „čistog“ džeza – festival koji je pre tridesetak godina bio najzaslužniji za promociju džeza u Evropi odavno je „samo“ veliki praznik moderne muzike. „Jazz“ u imenu je ustupak tradiciji, danas jedva pokrivajući 50 odsto zvaničnog programa. Na tzv. Festivalu Off (besplatan program u popodnevnim satima) nastupilo je oko 200 sastava iz velikog broja zemalja. U okviru MJF organizovana su takmičenja mladih pijanista i saksofonista: u konkurenciji 400 kolega, hrvatski pijanista Matija Dedić dospeo je do polufinala (među 12), koristeći boravak u Montreu za važne poslovne kontakte. Braća Davor i Silvije Varga, njegovi prijatelji (i bivši izdavači) iz produkcije Dancing Bear, postigli su dogovor oko angažovanja sastava Bambi Molesters za sledeći MJF i predali Porin (hrvatski Grammy) Klodu Nobsu (osnivač i direktor festivala) za najbolji inostrani džez album u prošloj godini – Highlights From The Complete Miles Davis At Montreux.

Zahvaljujući prijatnom druženju s Polom Butom, menadžerom all–star postave Directions In Music (Majkl Breker – saksofon, Herbi Henkok – klavir, Roj Hargruv – truba, Džordž Mraz – bas i Vili Džouns Treći – bubnjevi), na festivalu u Vjenu, odmah po dolasku u Montre počašćen sam Performer propusnicom („but, please, no interviews!“, Pol But), koja je omogućavala ulazak u backstage (što novinarima inače nije dozvoljeno). Naizgled izlišna privilegija pokazala se ne samo kao ulaznica u džet-set i šansa da koncert gledam iz mraka na ivici scene već i kao dobrodošlica na zabavu u Nobsovim odajama, gde su radoznali muzičari strpljivo posmatrali video zapis svog nastupa. Unakrsna vatra zanimljivih opaski i spontani aplauz za svaku efektnu solo deonicu (Brekerovo tumačenje Naime, na primer) činili su koncert za sebe, iskustvo upoznavanja sa komunikacijom džez vedeta van scene. A na sceni? Koltrejn i Majls bili su samo polazna tačka u osvetljavanju „Pravaca muzike“ – skica za veličanstven portret današnjih džez heroja.

Jedini džez koncert u Miles Davis Hallu održali su ekskluzivci nemačke produkcije ACT. Vlasnik firme Sigfrid Loh je savršeno iskoristio ponuđeni prostor: Trio Esbjorna Svensona (E.S.T., Švedska) najproduktivniji je sastav ACT porodice, bubnjarka Teri Lin Karington (SAD) najveće ovogodišnje pojačanje, a pijanista Ramon Valje (Kuba) jedan od najzanimljivijih neotkrivenih talenata. Ovakvim izborom osvetljeno je da firma istu pažnju posvećuje umetnicima iz Evrope, SAD i „ostatka džez sveta“, kao i da je zanima raskidanje žanrovskih ograda. Tako je Svenson kombinovao monkovsku dekonstrukciju, Evansov liricizam i folklor evropskog Severa, Karingtonova neobap, avangardu i fank, a Valje džez, klasiku i latino-folk. Ekskluzivno za MJF, Karingtonova je deo nastupa posvetila Džimiju Hendriksu, najavljujući album koji je upravo snimila s vijetnamskim gitarskim čarobnjakom Nguen Lijem.

ZVUK I MIRIS MISISIPIJA: Ponovo u Auditoriumu „Stravinski“, predajem se snu u udobnoj fotelji, dok Pet Metini i Čarli Hejden oslikavaju nebo nad Misurijem. To je prvi koncert u programu Jazz It Up (bolje bi bilo da se veče zvalo Jazz It Down!) – znači, nisam zaspao na njihovom haškom koncertu zato što me je savladao umor… Prosto je neverovatno koliko sjajna muzika sa albuma Beyond The Missouri Sky ne uspeva da komunicira u neposrednom kontaktu s publikom – ili, možda, partneri uživaju u neobičnoj ulozi muzičara-anesteziologa. Kolektivnu dremku izaziva i pijanista Kit Džeret, kad insistira na potpunom mraku u sali i diskretnom osvetljavanju bine, odnosno zahteva da se onemogući ulazak/izlazak iz sale tokom nastupa njegovog trija. On je veoma tvrdoglav u isterivanju tih principa: bilo je komično gledati Nobsa kako desetak minuta ubeđuje (usnulog?) majstora svetla da ugasi reflektor pod kojim su se muzičari poklonili publici na kraju zvaničnog dela koncerta, da bi trojka pristala da izađe na bis. Uprkos ne-džez momentima, njihovi nastupi su vrhunski umetnički događaji – ako vas Džeret, Geri Pikok (bas) i Džek Didžonet (bubnjevi) uvuku u priču, sledi divna ekskurzija po svetovima tradicije, avangarde i ambijentalnih senzacija, u suptilnom prepletu kao pri lakom okretu kaleidoskopa.

–1) Bez pitanja o filmu What Love’s Got To Do With It; 2) Bez pitanja o Tini Tarner; 3) Muzička karijera gospodina Ajka Tarnera biće tema konferencije za štampu – pisalo je na šarenom papiru podeljenom novinarima. Izazvan neobičnim prohtevima, jedan hrvatski kolega pokazao je Tarneru saopštenje s pitanjem: „Zašto je ovo zabranjeno?!“ Eto slatkog incidenta, koji je Tarner diplomatski komentarisao: „Ne želim da kažem ništa loše… niti uopšte da pričam o tome!“ Potom je primetio da je „prvi nastup u Montreu poseban izazov za njega“. Da li zato što je Tina u počasnom savetu festivala? Opravdavajući nagradu za comeback sezone, Ajk je konačno bio u prvom planu, kao glavni solista (gitara i klavir) i pevač: evocirajući velike r’n’b hitove, zapravo nas je proveo kroz svoju karijeru – neposrednog svedoka razvoja popularne muzike. I nastup Džoa Kokera bio je više retrospektiva njegovih najvećih uspeha nego predstavljanje albuma Respect Yourself. Siguran sam da se niko u sali nije protivio takvoj odluci… Unchain My Heart, You Can Leave Your Hat On, Summer In The City, You Are So Beautiful, a, posebno, With A Little Help From My Friends i Cry Me A River paljba za kraj… Moćno, žestoko, kao uvek.

Prvi deo koncerta Dejvid Bouvi je – kako priliči promotivnoj prigodi turneje – ravnopravno ispunio numerama sa albuma Heathen i starim pesmama. Ali, mučio se s glasom: Life On Mars, Ashes To Ashes, Starman, a, pogotovo, Changes i Heroes zvučale su – blago rečeno – jadno, zato što pevač više ne uspeva da se izbori s visokim registrima. Nešto bolje su prošle China Girl, Fashion i Fame, koje ne zahtevaju veliku vokalnu ekvilibristiku. Nove pesme nisu loše, ali – u susretu sa (čak i ovako tretiranim) starim temama – ne vuku da se kupi album. Prvi bis je doneo odličnu novu verziju Let’s Dance i Ziggy Stardust, kao logičan kraj zabave, ali je masa – za skupe pare koje je dala – htela još (petnaest minuta urlanja!), neovisno od činjenice da se već zagazilo u treći sat koncerta. Iz radoznalosti šta će se desiti (kad sam već preživeo onakav Heroes) čekao sam na izlazu iz sale… A onda se Bouvi vratio i stao pred sintisajzer u centru bine. Topli tonovi u skladu s dugim crvenim mantilom koji je obukao za… „Sula Vie Dilejo„! To je Warszava, prva elektro/trip–hop tema u istoriji roka (album Low, remek-delo Bouvija i Brajana Inoa). Onda Speed Of Life, Breaking Glass („ovo je pre 25 godina bio veliki hit“, odjavljuje Bouvi), What In The World, pa Sound And Vision. Izvodi se ceo album, osim numere Weeping Wall: ne samo da je ovako neobičan izbor obradovao stare fanove nego je sve bilo na svom mestu: izvođački, zato što je Low album s najmanje pevanja, i idejno, da nam ukaže da je bio četvrt veka ispred tehno vremena.

Gužva u marini u letnje popodne. Nestrpljenje. Iz daljine se čuje muzika sa broda koji pristiže. Radost. Veliki točak, kao na filmovima o Misisipiju pre osam decenija, posada u svečanim odelima, mirisi egzotičnih poslastica. Ulazimo u New Orleans & Swing Boat, na završnu zabavu. U svečanoj sali domaći dixie orkestar svira Sweet Georgia Brown, na terasi uživamo u bravurama Sergeja Žilina – ruskog Herbija Henkoka – a onda neosving veselje priređuje engleski sastav Jive Aces. Dok brod kruži jezerom, masa luduje uz hitove Luja Džordana (Is You Is Or Is You Ain’t My Baby) i Luja Prime (Buona Sera). Za kraj? When The Saints Go Marching In – dok brod pristaje, a razigrani svet traži još, brže i glasnije. Srećno vreme svinga…