U kom si ti filmu

Stigao nam je kraj februara, i sa njim, tradicionalno, novo izdanje Međunarodnog filmskog festivala FEST, koji će se ove godine po trideset deveti put održati od 25. februara do 6. marta, pod sloganom „U kom si filmu?“. U šest programskih celina (glavni program; „Hollywood“; „Evropa van Evrope“; „Evropa u Evropi“; „Panorama svetskog filma“ i „Izabrani dokumentarci“, uz prateći program posvećen Nikolasu Reju) publici će biti prikazano više od 70 ostvarenja u Sava centru, Dvorani Kulturnog centra Beograda, Muzeju Kinoteke i Domu omladine. Ovogodišnja selekcija pod novim festivalskim rukovodstvom, obiljem istaknutih imena i naslova obećava bolji festival nego što je to bio slučaj prethodnih nekoliko godina. Kao i svake godine, „Vreme“ i ovoga put predlaže izbor od deset filmova koje vredi pogledati na predstojećem Festu. Svaki izbor nužno je ličan i subjektivan, a pored navedenih, svakako nećete pogrešiti ni ako pogledate film Koriolan (koji će imati čast i da otvori Fest), Kraljev govor, Prelepo maestralnog Aleksandra Inaritua, novi film Abasa Kjarostamija Overena kapija, Med prošlogodišnjeg berlinskog pobednika Semiha Kapanoglua, U boljem svetu izvanredne Suzan Bir, zatim naslove Tri, 127 sati, Crni labud, Cirkus Kolumbija, Sarin ključ, Autobiografija Nikolaja Čaušeskua, Hitler u Holivudu, odličan dokumentarac o Dejanu Rambu Petkoviću O Gringo ili ubedljivu analizu nastanka finansijske krize Globalna kriza. Uživajte u svetkovini filma.

ČOVEK ZVANI HRABROST
Režija: Itan i Džoel Koen

Itan i Džoel Koen su možda najredovniji „gosti“ Festovih selekcija. S pravom. Kreativni scenarističko-rediteljski porodični tandem jedan je od onih koji hteli – ne hteli morate ubaciti u svaki spisak ove vrste. Njihov rad verujemo da ne treba posebno predstavljati našoj publici. Sijaset odličnih naslova specifičnog senzibiliteta i poetike, manje ili više zainteresovanih za interakciju s gledaocem, sa začudnim, nekonvencionalnim, nesvakidašnjim, ponekad nekomunikativnim, svakako samodopadljivim, a neretko i samodovoljnim izrazom, te nadasve uvrnutim i bizarnim smislom za humor. Ponekad se čini da braća Koen filmove prave pre svega da zabave sebe, a ukoliko to korespondira i sa širim gledalištem, utoliko bolje. Tokom prošle godine, pored niza „konvencionalnih“ priznanja, doživeli su da im jedan Žang Ji-mou načini omaž rimejkom danas već kultnog filma Krvavo prosto, što nam je dobro došlo da se podsetimo kako njihova blistava karijera traje već tri decenije. U vesternu Čovek zvani hrabrost, rimejku istoimenog klasika s kraja šezdesetih, nominovanom za čak deset Oskara, uparuju Meta Dejmona, Džoša Brolina i Džefa Bridžisa, koji je prošle godine najzad osvojio Oskara za najbolju ulogu (u odličnom Ludom srcu). Bridžis ovde igra žestokog momka Rubena Koburna, „pevca“, koji, angažovan od devojčice kojoj je ubijen otac kreće u poteru za plaćenim ubicom Tomom Čejnijem. Da li će uspeti da nadmaši Džona Vejna u dotičnoj roli, ostaje nam da vidimo.

DRUGI ŽIVOT
Režija: Klint Istvud

Poslednji mohikanac zlatne generacije Holivuda, neuništivi Klint Istvud, i ove godine će se predstaviti publici Festa, novim filmom Drugi život. Nakon što bi gotovo ili bukvalno svako u njegovom dobu odavno okačio kameru o klin i posvetio se zasluženom odmoru i bezbrižnim reminiscencijama o više nego zapaženoj karijeri, Istvud kao da predstavlja otelotvorenje credo quia absurdum teze o tome kako život zapravo počinje u sedamdesetoj. Obogaćen neprocenjivim zanatskim i životnim iskustvom, kao da tek sada pronalazi svoju pravu vokaciju i doslovce neverovatnom energijom gotovo svake godine izbacuje jedno izuzetno ostvarenje do drugog. Podsetite se samo spiska naslova koje Istvud kao reditelj potpisuje nakon ulaska u osmu deceniju: Svemirski kauboji, Krvavi posao, Mistična reka, Devojka od milion dolara, Zastave naših očeva & Pisma sa Ivo Džime, Zamena, Gran Torino, te najzad modernu hagiografiju Nelsona Mandele Nepobedivi. Iako bi se eventualno moglo prigovoriti kako je možda – pa i u festivalskim selekcijama i ovakvim novinskim izborima iz iste – vreme da se ustupi mesto nekom mlađem, dok god ovaj mrgudni starac bude u stanju da snima ovakve filmove kakav je i Drugi život (snažan, ubedljiv igrokaz koji tematizuje smrt i priključenija kao i ono što dolazi posle nje), oni će i dalje biti prisiljeni da čekaju svoju priliku sa klupe za rezerve, i uče koliko mogu, kad im je već dopala takva privilegija. Dobro zdravlje inspektore, na mnogaja ljeta!

UPOZNAĆEŠ VISOKOG, CRNOG MUŠKARCA
Režija: Vudi Alen

Slično Istvudu, ali sa drugog kraja svetonazornog, ideološkog i izražajnog spektra, stiže nam još jedno delo neumornog Vudija Alena Upoznaćeš visokog, crnog muškarca. Nepreporna legenda njujorške scene, tek nekoliko godina mlađi od svog gorepomenutog kolege glumca i režisera, predstavlja nam se prošlogodišnjim hitom, 45. (slovima: četrdeset petim) filmom koji potpisuje kao režiser. Nažalost, i ovoga puta bez njega u glavnoj ulozi, što se ponavlja još od filma Scoop iz 2006. godine. Autor kultnih Annie Hall, Menhetn, Pucnji na Brodveju, Uzmi pare i beži i mnogih drugih, ovaj mali–veliki čove(čulja)k i apologeta savremene neurotične individue, i ovde ostaje dosledan sebi, potvrđujući tako osnovnu liniju napada onih koji nisu ljubitelji njegovog opusa, kako čitavim tokom svoje plodne karijere zapravo snima jedan te isti film, varijabilno pokatkad razrađen novijim i duhovitijim oporim dijalozima svojih karakterističnih protagonista, sve od reda neostvarenih mladih, sredovečnih ili starijih muškaraca, nerealizovanih intelektualaca, umetnika i ljubavnika, frustriranih na više načina, ali uz to i te kako voljnih da svoju muku i svekoliko nesnalaženje svakom zainteresovanom, po mogućnosti naširoko i epski, verbalno elaboriraju, na oduševljenje poklonika i zgražavanje onih koji mu nisu skloni. Ovaj film se tematski direktno naslanja na prethodni Šta god prolazi i kroz seriju brojnih i sumanutih preokreta, dva bračna para pokušavaju, kao i uvek kod Alena, da se ogrebu za neki komadić lične sreće. Uglavnom im to, tradicija se i ovde poštuje, neće poći za rukom, ali obilje dobrih dijaloga i lucidnih dosetki, dovoljan su razlog da ovaj ne propustite.

NASILJE
Režija: Takeši Kitano

Dalekoistočna kinematografija, naročito (ali ne isključivo) japanska i južnokorejska, već godinama je u žestokoj ekspanziji, na svim meridijanima. I to sasvim zasluženo. Na ovim prostorima ima neuobičajeno značajan broj poklonika, što je doskora bi(va)lo prepoznato i u direkciji Festa, tradicionalnim uvrštavanjem u festivalski izbor programske celine pod nazivom „FantAzija“. Ove godine će ta celina izostati iz programa, ali to ne znači da će njihovi ljubitelji ostati uskraćeni. Ako se moramo odlučiti za jedan film među njima, to će svakako biti novo ostvarenje Nasilje, za mnoge kultnog autora Takešija Kitana, koje – sam mu naslov govori – elaborira najčešću i, ruku na srce, najdražu komponentu većine filmova koji nam s tih prostora već izvesno vreme stižu. Ovde imamo jedinstvenu privilegiju da zavirimo u hermetičan svet japanske mafije (čije ime su nekada, ako nas sećanje ne vara, za svoju navijačku grupu odabrali simpatizeri kruševačkog Napretka), sa sve onim virtuoznim, stilizovanim prizorima brutalnog nasilja, tako dragih poštovaocima ove vrste sedme umetnosti. Njima uostalom nije ni potrebno dodatno predstavljati autora Brata, Zatoičija, Sonatine ili Lutki. Jakuze ili koza nostra, odlučite sami.

IRSKA RUTA
Režija: Ken Louč

Još jedan veteran na listi onih čije filmove standardno ne treba preskočiti, stari poznanik festovske i srpske publike, engleski sineasta Ken Louč donosi nam svoje novo ostvarenje Irska ruta. Čitavog života dosledan sebi i svojim ličnim (čitaj: filmskim) preokupacijama, on je jedan od onih autora koji su, iako nikada u prvom planu, uvek tu negde. Daleko od skupih produkcija, megalomanskih projekata, modernog pristupa, jeftinog glamura i crvenog tepiha, uvek na strani malog čoveka, Louč je aktivista koliko i filmadžija, njegovo levičarstvo je iskreno i nepodeljeno, zbog čega su njegovi radovi ponekad (dis)kvalifikovani kao pamfletski. A i nedavno je podržao Asanža. Nakon što smo prošle godine na Festu gledali simpatičan, ali ne preterano kvalitetan Tražeći Erika o francuskom čarobnjaku u kopačkama Eriku Kantoni kao neočekivanoj sili koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar u životu prostodušnog i anonimnog sredovečnog imenjaka, ovim filmom koji prati sazrevanje prijatelja Fergasa i Frenija, od ranih liverpulskih dana do pogibije jednog od njih na iračkom ratištu, vraća se na liniju svojih najslavnijih ostvarenja poput Moje ime je Džo ili Za zemlju i slobodu ili možda još pre Vetar koji njiše ječam, za koji je ovenčan Zlatnom palmom u Kanu. Za sve one koji misle da je život borba više od bilo čega drugog.

NEGDE
Režija: Sofija Kopola

A sada nešto sasvim drugačije. Mlada žena slavnog prezimena, u tom tako tipično muškom poslu, što je više kuriozitet, nego vetar u leđa, i više opterećenje očekivanjima i neizbežnim poređenjima sa ocem Frensisom Fordom, nego poligon za slobodnu i neopterećenu demonstraciju raskošnog talenta; nekadašnja supruga kolege Spajka Džounza i devojka takođe kolege Kventina Tarantina, opet je uzburkala ionako hronično nemiran svet sedme umetnosti. Sofija Kopola, autorka nesumnjivo snažnog i osobenog senzibiliteta, ovogodišnji je (za neke skandalozni) pobednik Venecije, što je od strane onih koji je ne vole zlonamerno isticano kao „sukob interesa“ predsednika žirija, gore pomenutog Tarantina, za kojeg je upravo očekivano da uradi ono što se od njega ne očekuje, i koji je kontroverznom odlukom koliko pomogao toliko možda i odmogao daljoj recepciji filma. Nakon u nagoveštaju odličnih, ali ne do kraja dorečenih, Izgubljeni u prevodu i Marija Antoaneta, u filmu Negde ona varira poslednjih godina, od Džarmuša pa do Vendersa i inih, relativno čest motiv naknadnog suočavanja sa (dakako vlastitim) detetom. Džoni Marko je prilično uspešan glumac, koji sebi može da priušti Ferari, mada je odavno izgubio osećaj za feeling kuda je krenuo i šta zapravo želi od života, izgubljen i besciljan, sve dok u njegov život ne uđe jedanaestogodišnja ćerka Kleo – nakon čega više ništa, pogađate, neće biti isto. Atmosfera veoma slična Lost in Translation zapravo je milje koji sama Kopola – silom „privilegije“ sopstvenog odrastanja u takvom okruženju – izuzetno dobro poznaje, i jednako tako, suptilno i u seriji sporih koraka, dočarava i portretiše.

JOŠ JEDNA GODINA
Režija: Majk Li

Osobenog autorskog rukopisa, Majk Li je jedan od retkih autora čije ostvarenje možete prepoznati već u njegovim prvim kadrovima, pa ni Još jedna godina u tom pogledu ne predstavlja nikakav izuzetak. Poput svojih kolega Sema Mendesa, prilježnog hroničara američke srednje klase ili Kena Louča, zemljaka koji svoj rad posvećuje britanskoj radničkoj klasi, dobitnik kanske Zlatne palme za Tajne i laži iz 1996. godine (i) ovde ponovo ponire u istinsku, ponekad naizgled banalnu svakodnevicu običnih žitelja evropskog severnog ostrva, pronalazeći bitne univerzalne istine iz pojedinačnih partikularnih sudbina podneblja koje najbolje poznaje. Film je podeljen u četiri odvojene celine, koje predstavljaju isto toliko godišnjih doba, u okviru jedne kalendarske godine. U središtu pažnje ove kamerne porodične drame je vremešni bračni par, inventivno duhovitih imena – Tom i Džeri! – koji je uistinu idealan prototip savršenog privatnog i poslovnog života, bez vidljivih tenzija i trzavica. Više od ostalih, u filmu se naročito ističe izuzetna, Oskara vredna interpretacija omiljene Lijeve glumice Lesli Menvil, u ulozi psihotično-kompulsivne alkoholičarke Meri. Kao i kod većine ostalih reditelja iz naše preporuke, ako volite filmove Majka Lija, uživaćete i u ovom, a ako pak niste njegov ljubitelj, slobodno ga zaobiđite u širokom luku.

NEPRIJATELJ
Režija: Dejan Zečević

Dugo očekivani novi film Dejana Zečevića, poznatog po svom interesovanju za čisti žanrovski film, svoju premijeru imaće upravo na ovogodišnjem, trideset devetom izdanju Festa, i to na samom zatvaranju festivala. Pri čemu se usrdno nadamo da će nadmašiti prilično skromne autorske domete prethodnih nekoliko domaćih ostvarenja prikazanih u skorašnjim završnicama Festa. Posle uspešnih, čak i komercijalno zapaženih TT Sindroma i Četvrtog čoveka, kao žanrovski jasno opredeljenih filmova, u Neprijatelju Zečević pokušava da se i sam osvrne na filmski popularnu temu proteklih balkanskih ratova, koja, iako prilično često eksploatisana, nije rezultirala i odgovarajućim kvalitetom. Film smešten u vreme zaključivanja Dejtonskog sporazuma, prati sudbinu jedinice za demontažu mina, na predelima legendarne (ne samo bulajićevske) Kozare, gde će grupa, sasvim neočekivano, a kako drugačije, pronaći zazidanog živog čoveka. To će poslužiti kao poligon za rašomonsko projektovanje sopstvenih sadržaja. Prostor za defilovanje svih sila iracionalnog će biti širom otvoren, sa primesama ljubavne priče i snažnom antiratnom porukom.

MAJKE
Režija: Milčo Mančevski

Kao jedan od pretpostavljenih vrhunaca predstojećeg Festa, svakako treba obratiti pažnju na novi film jednog od globalno najbitnijih regionalnih autora u protekle dve decenije. Nakon izuzetnih Pre kiše, Prašine i Senki, pred beogradsku publiku stiže novo ostvarenje Majke makedonskog reditelja Milča Mančevskog. Svestrani umetnik, stari znanac ovog festivala, vrhunski poznavalac filmskog zanata, možda će biti i najuvaženiji gost ove godine. Iako živi i radi u SAD, Mančevski nikako ne zaboravlja naše poluostrvo i ne usteže se od njegovog predstavljanja široj publici, naročito insistirajući na brojnim kontrastima između arhaične balkanske i moderne zapadne civilizacijske paradigme, uzdržavajući se od svakog nepotrebnog i licemernog moralisanja. Umešno i delikatno otvaranje kontroverznih istorijskih tema i ovde jamči prvoklasan kinematografski doživljaj. Majke su sastavljene od tri priče koje se odigravaju u tri različita grada, a koje povezuje treća, dokumentarna, o misterioznoj smrti velikog broja sredovečnih žena koje ubija serijski ubica iz Kičeva. Film i autor od kojih (uvek) treba imati velika očekivanja i koji zaslužuju da se, pri veoma oštroj konkurenciji, nađu u jednom ovakvom užem izboru.

KARLOS
Režija: Olivier Asajas

Između nekoliko veoma zanimljivih, društveno angažovanih ostvarenja, odlučili smo se za francusko-nemački film Karlos Oliviera Asajasa, gotovo trosatno delo koje tematizuje razvojni put, uspon i pad možda najpoznatijeg teroriste druge polovine prošlog stoleća. Nakon što je naša publika prethodnih godina već imala prilike da uživa u izvanrednim filmovima srodne problematike, poput italijanske sage o brutalnom ubistvu Alda Mora Dobro jutro, noći, zatim evokacije „podviga“ nemačke organizacije Slučaj Bader–Majnhof (viđenih na Festu), ili fascinantne na Slobodnoj zoni predstavljene biografske priče „đavolovog advokata“ Advokat terora Žaka Veržesa (inače i advokata samog Karlosa, na više načina s njim povezanim) – ovaj film prati više nego živopisan Lik & Delo ikone ekstremne levice iz tog perioda Iljiča Ramireza Sančeza, poznatijeg kao „Karlos“. On će pokušati da pruži odgovor na zanimljivo moralno pitanje: ima li i zločinac pravo na sopstveno dostojanstvo, naročito kada je tanka crvena linija koja razdvaja teroristu od borca za slobodu tako suptilno neuhvatljiva, na različitim mestima, od različitih analitičara, u različita vremena, što nam je još u Advokatu terora tako otvoreno nagovešteno. Sumnjamo da će vam ta tri časa biti i za trenutak preduga.