U dve kolone, ka glavnom toku

Ovih dana, na planu filma dva možda i glavna i najneodoljivija nova filmska izazova, a u dve prikazivačko-distributivne kolone, doneli su nam prilično jasan i sugestivan uvid u aktuelno stanje kada je u pitanju jedan opsežan, podugačak, dalekosežno uticajan i važan proces – proces sve temeljnije i sve očiglednije intruzije poetike nezavisnog/indie filma u glavni tok. Dva izrazito ilustrativna pokazna slučaja su svakako novi Netfliksov originalni film, I’m Thinking of Ending Things, u režiji Čarlija Kaufmana i Kralj ostrva Džada Apatoua, koji je nedavno postao deo vaskrsle bioskopske ponude u našoj zemlji.

Novi film Čarlija Kaufmana ponovo nas je naveo na stari i gotovo pa aksiomatski ubedljiv zaključak – Kaufman je neustrašivi inovator nepresušnog revolucionarnog žara. A stvar postaje dodatno zanimljiva kada se u vidu ima i prosta činjenica da ovaj i ovakav njegov film pred publiku premijerno stiže putem ipak nepopravljivo populistički ustrojenog i nastrojenog Netfliksa. Kaufman, i kod nas najprepoznatljiviji i istrajno voljen na račun scenarističkih podviga (Biti Džon Malkovič, Adaptacija, Ispovesti opasnog uma, Večiti sjaj besprekornog uma) ili scenarističko-rediteljskih bravura (filmova Synedoche, New York, Anomalisa) jeste poprilično čudan izbor za Netfliks, koji je, na primeru ovog prilično radikalnog indie rada, pokazao da jednako vodi računa i o onim manje vidljivim ili očiglednim delovima potencijalne gledalačko-preplatničke publike i o tzv. kulturnom kapitalu.

A I’m Thinking of Ending Things (Dođe mi da ovo prekinem, u slobodnom prevodu) jeste krupan kulturni kapital u osvit nove sezone esnafskih i drugih nagrada, baš kao što u isti mah jeste i krupan prikazivački rizik, imajući u vidu da je Kaufman u ovom svom najnovijem delu dosad otišao možda i najdalje u naumu slobodarske dekonstrukcije narativnog filma savremenog izraza, odnosno, na polju toga koliko poigravanja i formom i sadržajem može da podnese nezavisni film koji ipak stiže pred poželjno što brojnije gledateljstvo, a koje, usled tog svog opsega, ne mora nužno da poseduje i dodatno neguje razumevanje za autorske fascinacije i porive i drastičnu demontažu datosti filmskog izraza tog i obližnjih tipova. I ovog puta nedvosmisleno, posve jasno i glasno ima biti odata počast Kaufmanu što je iznova uspeo da iznenadi i još malo proširi granice dozvoljenih sloboda po pitanju narečenog autorskog izraza, pa još i u ruhu filma koji je zbilja teško pomešati sa delima nekog drugog autora / Kaufmanovog savremenika, i koji rečito svedoči o brižljivo i zaumno artikulisanoj ideji šta se ovim želi i šta je na tom planu moguće postići. On pritom nijednog trena ne gubi iz vida brojna i nepremostiva ograničenja filma koji, dakle, podno sve te svoje prevratničke odvažnosti, ipak mora da isporuči ostvarenje kolike-tolike koherentnosti i narativno-idejne preglednosti.

Kaufman je sve to (i još mnogo toga) postigao u filmu koji je, a i to treba istaći, rađen po već postojećem materijalu, odnosno, koji predstavlja ekranizaciju romana Ijana Reida. Dakle, premda adaptacija (u SAD) prilično poznatog dela, ovo je po svim osnovama i svim iole relevantnim aspektima na prvom mestu film Čarlija Kaufmana, u kome preispituje teskobu narativne preciznosti, sladostrasno se poigravajući novim i novim mogućnostima rastakanja granica unutar tog pomenutog zabrana, te dobrim delom ovog filma nije jasno ni kako se zove glavna junakinja, dok na nekom višem, možda i makro-nivou gledaoca može da zbuni (ali i istinski ponese) silina digresija i postpostmodernističkih otklona u odnosu na uvreženo i očekivano. Nominalno gledano, zaplet počiva na krajnje i, reklo bi se, svesno rudimentarnoj postavci – mlađi par, žena i muškarac, odlazi u prazničnu posetu njegovim roditeljima i rodnom kraju, i to baš u trenutku kada devojku sve učestalije i sve zamašnije opsedaju unutrašnjim monolozima verbalizovane misli o raskidu veze, a možda i nečega suštinskijeg i zamašnijeg. Ta simplifikacija, čini se, bila je nužna za ono što sledi – zbunjujuće odlaganje iole uočljivijeg pokušaja zapleta, nenajavljena promena životne dobi roditelja glavnog junaka unutar međusobno povezanih scena, skretanja u pravcu likova koji nisu ranije bili uvedeni u priču ili čije postojanje ni jednog trena nije bilo sugerisano… Na to se nadovezuje već poodavno tipična kaufmanovska zagledanost u opčinjavajuću ali opterećujuću zamku koju naši umovi predstavljaju za nas, i od kojih nam očigledno sveobuhvatnijeg bega nema, te čitav niz idiosinkrazija, koje, uostalom, i čine Kaufmana tako osobenim autorom neupitnog renomea. Sve to očito nije bilo dovoljno, te gledaoci nailaze na upečatljivo iznijansiranu začudnost, na teatarski postavljene i u priču inkorporirane segmente, na nisku kriptičnih metafora i parabola, kao i na poduži spisak simbola o čijem konkretnom ili barem što preciznijem značenju oni koji su film pažljivo pogledali mogu poduže vremena da diskutuju (recimo, sneg koji se ponavlja i iznova vraća može biti tu i kao simbol praznine kojoj prenapučeni umovi i napaćene duše počesto teže, ali kao i nagoveštaj eventualnog skorog poništenja, reseta…). Poput snega, tu tako sugestivnog i pritajeno liričnog, ali i zlokobnog, silovita je i gluma mlade Džesi Bakli (viđene u seriji Černobilj i nedavnom britanskom filmu Zver), kojoj izvrsno parira uvek pouzdani i vazda nenametljivo nadahnuti Džesi Plemons, izvrstan u svemu, počev od serija Friday Night Lights i Breaking Bad, pa do dana današnjeg. A grehota bi bilo ne pomenuti i briljantni snimateljski rad Lukaša Zala, već hvaljenog i primećenog na konto onoga što je pokazao u filmovima Ida i Hladni rat Pavlikovskog. Njegove finese, a posebno poigravanje tačkom gledišta i rasponom vidokruga kroz koji nam je dato da pratimo tu glavolomnu priču sa hrpom zavodljivo nepoznatih, potcrtavaju Kaufmanovu rešenost da, između ostalog, još jednom ukaže na varljivost mnogo toga – od same prirode filmske naracije, preko, recimo, pozicije sveznajućeg pripovedača, pa sve do koncepta slobode kojoj se teži, a koja je možda podjednako opterećenje kao i ono od čega se ka njoj beži, te otud i taj kontemplativno nesigurni hod sa podosta zastajkivanja bez očiglednog rezona.

S druge strane, a, ukoliko se na umu ima njegova dosadašnja filmografija, kao i njegov autorski profil, nimalo iznenađujuće, Džad Apatou se u Kralju ostrva (King of Staten Island) opredelio za druželjubiviji indie izraz i pristup, u krajnjoj meri, u potpunosti saobrazan filmu koji je bio viđen za široku bioskopsku distribuciju. U tom smislu, Apatou u skladnu i odmerenu mešavinu, doduše uz ponešto srednjačenja i posezanja za zicer-rešenjima i zahvatima, spaja tipsku priču o žilavosti prokrastinacije, ali i neminovnosti kakve-takve predaje na tom polju i preuzimanja barem dela bremena zrelosti, priču spenserovski usredsređenu na isključivo karakter (karaktere), te porodičnu hroniku naglašeno američkog lumpenproleterskog soja. Iako tu i tamo odaje primese rutinerskog, Kralj ostrva dovoljno ubedljivo polemiše sa gorenavedenim, a Apatou mudro značajan deo filma i onoga što bi on mogao i trebalo da predstavlja podređuje magnetizmu, pa i javnoj personi, stend-ap komičara Pita Dejvidsona, koji je i jedan od autora scenarija, izatkanog dobrim delom na autobiografskoj osnovi.

Po toj osnovi, Kralj ostrva dostojanstveno stupa u zabat ostvarenja koja su neprikriveno definisana i nošena personama i odlikama ključnih aktera, kao što je to slučaj i u delima (filmovima ili serijama) Vudija Alena, Nanija Moretija, Line Danam…, uz dodatak gorkoslatke topline kakvu zatičemo i u delima Džejmsa L. Bruksa ili u poznijim ostvarenjima Trifoa. Pit Dejvidson jeste specifična pojava, njegova komika svakako zavređuje čvrstu, pa i središnju poziciju unutar dramedijske priče o energičnom, a u biti jalovom opiranju jednog tipičnog lajavog zgubidana spram koncepta sazrevanja i odrastanja, a kako je ovaj film omeđen i tim delimičnim autobiografskim polazištem, kao i svojom lako uočljivom komunikativno-pitkom prirodom, nije ni bilo previše manevarskog prostora za radikalnije i hrabrije propitivanje značenja i mogućnosti stilema tog mikrožanra. Apatou je iznova isporučio film koji vredi gledati, a u kome se još jednom očitava njegov i dalje zbunjujući relaksiran pristup ekonomičnosti minutaže (ovde je reč o trajanju od kabastih 136 minuta), a ova slučajna prikazivačka i hronološka rima sa Kaufmanom mu nimalo ne ide na ruku. Međutim, ako ćemo pošteno, nema tog pojma koji se danas ne može razlistati i isfragmentirati, te onda ne čudi što ni taj pominjani evidentan i sveprisutan upliv američkog nezavisnog filma u tamošnji i belosvetski mejnstrim nije kadar da to učini saobrazno, u samo jednoj koloni, već biva ovako – primamljivo eklektično. A najposle, dobro je što je tako.