U divljini doma

I’m gonna buy you a Chevrolet
Just do somethin’ for you now
I wanna do somethin’ for you now

(Kansas Joe & Memphis Minnie/Donovan Leitch, “Chevrolet”)

Nakon što je onako žestoko kosio svojim nenadmašnim glasom u legendarnom sastavu “Led Zeppelin”, dajući smisao postojanja tvrdokornim hipi egzistencijama na prelasku iz šezdesetih u sedamdesete, a zatim ostvario i sasvim respektabilnu solo karijeru, neprestano pokušavajući da kao slavni pojedinac uspostavi saradnju isključivo sa muzičarima koje voli i poštuje, Robert Plant je pre nekoliko nedelja objavio svoj dvanaesti po redu studijski album Saving Grace, u kolaboraciji sa Suzi Dian i bendom istog imena, sa kojim nastupa još od 2019. godine.

...

Robert Plant kao da je sa svojih 77 godina do sada proživeo bar nekoliko različitih umetničkih života, a neke od njih skoro istovremeno. Pesme koje je otpevao sa matičnom grupom “Led Zeppelin” bez ikakve sumnje ostaju za večnost. Briljantan niz albuma što ih je snimio sa Džimijem Pejdžom, Džonom Polom Džonsom i svojim zlosrećnim zemljakom i prijateljem Džonom Bonamom obrazuje i nove generacije muzičara i slušalaca, koji ih u najmanju ruku smatraju svetinjama. Među ovim relikvijama, njihova šesta ploča Physical Graffiti upravo ove 2025. obeležava 50 godina od izlaska, da i ne govorimo o dokumentarnom filmu Postati Led Zeppelin, koji je – od premijernog prikazivanja početkom februara – ponovo vratio opčinjenost ovim bendom u žižu interesovanja i popularnosti širom planete.

Ali i “Led Zeppelin” i svaki njegov član, uključujući i Roberta Planta, ostali su do danas zapravo tajanstvena i neistražena oblast. Iako je Plant na svoj način bio čak neprekidno pred očima javnosti, bez ustručavanja gradeći karijeru što ga je odvodila i u izuzetno egzotične susrete sa stvaraocima poput grupe “Tinariwen” ili jednog Ali Farka Turea, izvesna senka melanholije iz poslednjih dana “Led Zeppelina” oduvek je bojila njegovo javno prisustvo. No, počev od magičnog spoja sa Alison Kraus, na njihova dva besprekorna albuma Raising Sand (2007) i Raise the Roof (2021) – sa Ti-Boun Barnetom kao producentom i kreatorom liste izabranih pesama – Robert Plant kao da postaje sve više svoj, očigledno obnavljajući viziju o mitskom duetu sa Sendi Deni iz nezaboravne numere “The Battle of Evermore” sa albuma Led Zeppelin IV.

E sad, Robert Plant i bend “Saving Grace” nisu baš munje od producenata kao što je to Ti-Boun Barnet, a ni Suzi Dian definitivno nije Alison Kraus, još manje Sendi Deni. Ipak, njen glas nosi sasvim autentičnu slatkoću i oporost, dovoljno pronicljivu da se nađe u nesvakidašnjem čulnom savezništvu sa gigantskim formatom Roberta Planta. A bend “Saving Grace” ispoljava do kraja toliko suptilnu vičnost u mudrom upravljanju sopstvenim instrumentima da vam reč “majstorstvo” pada na um sasvim prirodno.

Na samom početku, Dianova gotovo da vam uopšte ne privlači pažnju svojim naoko stidljivo oskudnim, premda iskrenim učešćem, i skoro da se u taj prvi mah pitate zašto se kolos poput Planta nije, pobogu, odlučio za neku moćniju vokalnu drugaricu da sa njom “rasturi” odabrane klasike. Ali skromnost koju Robert Plant ovom svojom odlukom demonstrira, kloneći se izvikanih zvezda i etabliranih sviračkih veličina u sastavu, kao i opšte znanih hit-tema, već se radije priklanjajući svojoj zbirci neizlizanih blues, indie rock, folk i psihodeličnih favorita iz davnina, kao i onih sasvim modernih, sa naglaskom na ženske autorske doprinose – obasjava ploču Saving Grace sasvim neodoljivom svetlošću.

Na kraju dana, to se čini sasvim dovoljnim, zar ne?

Jer, kako opisati sudbonosni okvir albuma Saving Grace, a ne narušiti njegovo dostojanstvo i čestitost, istinoljublje i strahopoštovanje pred onom ogromnom, zjapećom rupom intimne istorije što čoveka u njegovom rodnom kraju doziva milionima glasova koji su jednom i sami ovde bili, hodali, pevali. Jer Robert Plant vratio se u Zapadni Midlands iz kojeg je potekao, u velško pograničje duž reke Severn i šume Vajr, da istraži zvukove prošlosti što ga opsedaju, zauzvrat u njih uvlačeći sve svoje muzičke afinitete i vokalne veštine.

Prava je sreća da je na tom svom povratku kući, u divljini doma, naišao na istomišljenike i jednako začarane zanesenjake poput Meta Vorlija (bendžo, akustična gitara, kvatro), Tonija Kelsija (akustična i električna gitara), Olija Džefersona (bubnjevi) i Barnija Morsa-Brauna (violončelo). I, naravno, tu je i lepa dama Suzi Dian, zapravo njegova prva prava engleska vokalna partnerka još od dana više puta pominjane Sendi Deni. Roberta Planta, nekadašnjeg stadionskog hegemona, ovi čedni i prostodušni muzički zaluđenici i sunarodnici pretvorili su u još valjanijeg umetnika i čoveka, ako je to moguće zamisliti.

Odabravši stoga pregršt neukaljanih pesama, od “Memfis Mini” i “Donovana”, preko benda “Moby Grape”, Blajnda Vilija Džonsona, grupa “The Low Anthem” i “Low”, Sare Siskind i Marte Skenlan, do nekoliko tananih tradicionala – Robert Plant kao da svoj glas ovde meri mikrogramima dragocenosti, upuštajući se u pevanje pratećih vokala kad god za to nađe priliku, širokogrudo prepuštajući vodeće linije Suzi Dian i Metu Vorliju.

I kao da je čitavog života sanjao da u svom dečačkom bendu iz kraja ostane u dubokoj ličnoj anonimnosti spram šou biznisa, ne dopuštajući mu da svoje pohotne šape stavi na njegove i dalje anđeoske zlatne kovrdže. A ako je neko izbliza upoznao muzičku industriju i njeno naličje, ostavši zauvek zgrožen nesrećom što je ona oko sebe izaziva dok bezdušnim novcem prlja čistotu i nedužnost svih plemenitih namera mnogo kojeg talentovanog momka i devojke na sceni – Robert Plant bio je taj, glavom i bradom.

Jer on zna sve i zato je ova naizgled nepretenciozna, a toliko duboka i humana ploča, pravi melem za našu izranavljenu dušu. Roberte, hvala.