Srbija je zemlja čije je stanovništvo među najstarijim u Evropi. Protekle nedelje je obeležen Svetski dan borbe protiv nasilja nad starim osobama, pa sam se zapitao da li smo samo stari, ili smo uz to i matori.
Dok gledam ovdašnje tv-programe, pitam se da li je moguće zaključiti da živimo u zemlji sa tolikim brojem starih osoba. OK, televizija je sve više vršnjakinja svojih gledalaca, a tv-aparat jedini sagovornik mnogih starijih osoba. Za njih je internet tehnički komplikovan, verovatno u određenoj meri i mobilna telefonija, ali prave podatke u stvari nemamo. Iako se busamo svojim novootkrivenim tradicionalizmom, mislim da je slika o starim osobama na televiziji uglavnom iskrivljena. Tokom devedesetih, to poverenje starijih gledalaca u televiziju u velikoj meri je zloupotrebljeno, a linija društvene polarizacije bila je praktično generacijska. Stari su bili za Slobu, mladi za promene, i politički konflikti često su ličili na jaz među generacijama. Od 2000. godine ta podela više nije jednoznačna jer su često apatija i nepoverenje izbrisali razlike među generacijama. Naše društvo ne možemo nazvati gerontokratskim kao, recimo, kinesko, gde se starost apriorno ceni i smatra prednošću. U našim crnim hronikama, na dnevnoj bazi se susrećemo sa tragedijama koje doživljavaju starije osobe. One su najčešće žrtve kriminalaca, jer su praktično najranjivije. Na jugu i jugoistoku Srbije živi veliki broj starih osoba, u selima u kojima postoje samo staračka domaćinstva. Gotovo redovno u vestima vidimo slike siromaštva, nedostatka osnovnih uslova za život i endemske bede. U okolini Leskovca, Prokuplja ili u selima uz bugarsku granicu, ljudi bukvalno umiru od gladi. Da paradoks bude veći, u tim istim krajevima nastala je poslovica „da je srećna ona kuća koja ima penzionera„, jer je penzija u mnogim domaćinstvima ponekad jedini siguran izvor prihoda.
Međutim, da se ne zavaravamo, nije mnogo bolje ni u Beogradu. Pred svake izbore partijski aktivisti (naročito oni mlađi) bivaju iznenađeni dok od vrata do vrata dele propagandne materijale i beleže „sigurne glasove“. U svakom prosečnom ulazu otkriće da dve trećine stanara čine penzioneri, a da mnogi žive na ivici bede. Tako je nastao stereotip o babi sa gomilom mačaka ili kučića, dedi koji sakuplja đubre i dovlači ga u stan, niko ih ne obilazi niti posećuje, a komšiluk sazna u kakvim uslovima su živeli tek kada preminu. Stari i nemoćni su, prema vestima, ovih dana redovno žrtve i onih prevaranata što vam dodele poklone, natrpaju vam pune ruke andrmolja, pa onda naplate porez. Pokazalo se još od devedesetih da su stara i nemoćna lica žrtve prevara oko ugovora o doživotnom izdržavanju.
Omiljena uloga za bake i deke na televiziji jesu reklame za različita pomagala. Ili se vitafonišu, ili nose kosmodisk, ili se zrače nerstijem, ili deda popije onu tabletu pa može ko momak, ili baba glanca i pere po kući laka ko devojčica. Očigledno, starije osobe su potrošači robe široke potrošnje, pa se za njihove duše i njihove parice i te kako bore oglašivači i prodavci. U ostatak programa starima je zabranjen pristup, jer tu vladaju večita mladost, seksipil, pesma i osmeh. Nema starijih pevačica, nema starijih spikerki, nema bola, nema bora – večita mladost televizije.
Ono što je takođe nepošten stereotip prema starima u ovoj zemlji jeste njihov ukus. Proteklog meseca videli smo fenomenalan koncert Boba Dilana, pravog dede, uz čiju muziku su odrasle mnoge ovdašnje deke i bake. Bata Živojinović, još jedan ovdašnji deda, proslavio je spektakularno svojih 75 godina života i 55 godina umetničkog rada. Iako je u prvom planu bio Valter (što je i njegov rington na mobilnom), Dan borbe protiv nasilja nad starim osobama poklopio se sa probojem na Sutjesci. Bata je tamo simultano filmski ratovao protiv elitnih nemačkih jedinica i pokidao Ričarda Bartona u glumi kad god su se našli u istom kadru.
Danas primere međugeneracijskog suživota možemo videti samo na Farmi, ali ne zaboravite – to nije pravi život. Mnogi penzioneri se takođe bune kada se PUPS u medijima prikazuje kao njihov isključivi politički reprezent, jer ih ima u celom političkom spektru. Pokazuje se da su penzije i zdravstvo često najvažniji faktori za osvajanje vlasti u ovoj zemlji, a penzionisanjem viška radne snage ili državnih službenika penzioneri postaju ujedno i problem i rešenje. Starost je za svakoga od nas pojedinačno – budućnost, pa ne bi bilo loše da na televiziji vidimo šta nas čeka.
„Vreme“ je dobilo pismo kojim je Zoran Stefanović umetnički direktor Drame Narodnog pozorišta uputio Darku Tomoviću predsedniku glumačkog sindikata, povodom krivične prijave u kojoj nije imenovan
Čačak nije hteo da ugosti „Naše dane“ a Niš „Bilo jednom na Brijunima“ iako su obe predstave bile rasprodate. Razlozi nisu obrazloženi, ali je ipak jasno koji su
Ovogodišnje nagrade Oskar dodeljuju se u noći između nedelje i ponedeljka
Do 8. aprila u Beogradu, Novom Sadu i Subotici biće 25 predstava Beogradskog festivala igre pod sloganom Budi igra koja želiš da budeš
Unesko je potvrdio da su najmanje četiri kulturne i istorijske znamenitosti oštećene u napadima na Iran. U Ukrajini je oštećeno više od 500 znamenitosti
Istorijski skup od Petnaestog marta nije bio „propuštena prilika“ nego važna stanica u borbi protiv režima. Narod je tada video koga je više, ali sada se vodi drugačija igra
Zbog čega Darko Glišić vreba starije osobe? Kako režim po ko zna koji put hoće da ih prevesla? Šta im Aleksandar Vučić daje desnom, a uzima levom rukom? I šta nam govori dramatično poskupljenje domova za stare
Pored sitnih kriminalaca i vucibatina za jednokratnu upotrebu postoji jedna kasta koja je na samom dnu naprednjačkog lanca ishrane. Nazovimo ih jadnici, mada njihov opis više odgovara stenicama
Režimska propaganda i njene žrtve
Šta Vučić zna o masakru u kafeu Panda i ubistvu braće Bitići Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
