Tri godine vernosti

Verovatno poslednja letnja oluja 2003. odgodila je dosad najveći koncertni zalogaj – Eyesburn u rodnom Beogradu. Umesto u subotu u bašti Studentskog kulturnog centra/SKC-a, kako je naveliko reklamirano, live-predstavljanje njihovog ovogodišnjeg albuma Solid (B92) moralo se desiti sutradan, u velikoj sali iste ustanove. Šteta za ugođaj, ali bilo je krcato mladom publikom (ulaznice 350/400 din.), već ukuvanom tiskanjem i predgrupama. Pošto samo nesposobnošću najnovije nove vlasti 5. oktobar još nije proglašen ortodoks-talibanskim praznikom Sv. Vojislava Nedejstvujuščeg, čak je i DSS imala preča posla do da koči rokersku nejač. Sa sve češćim gostovanjima svetskih izvođača, došlo je valjda vreme i da više slušamo ovdašnje bendove koji zvuče (dobro, ubedljivo) kao strani. Taj utisak, međutim, ne bi trebalo da počiva na njihovom korišćenju ne-maternjeg, engleskog jezika, inače će se dogledno iscrpsti u onomatopeji kao Lovehunters, ipak.

Kreativna, originalna upotreba regea uzdigla je Eyesburn daleko iznad polazišta samih članova grupe (Dead Ideas, URGH, Bloodbath…), tako i iznad žanrovski zatvorenih Del Arno Band/DAB kroz koje je prošao sadašnji neprikosnoveni vođa Nemanja Kojić Kojot. Već i od njegovog instrumentalističkog dvojstva gitara/trombon jasno je da je rege-uticaje upio i nadgradio bolje no iko na domaćoj sceni (uključujući i davnog akrobatu, Šarla), a rastući od ogoljenog trija Eyesburn nikad nije izgubio žestinu panka. Sat i po koncertne lomljave dokazao je da po mnogo čemu – uključujući reakcije publike – hard-kor (hard-core) jeste hard-rok današnjice (HC = HR), mada tvrdo brušeni trokut bubnjevi-bas-gitara kao podloga zvuka Eyesburna značajno učestvuje i u finesama lako prepoznatljivim kod najnovijih u ovom sekstetu, perkusioniste Dejana Utvara (ex Kazna za uši) i saksofoniste Dušana Petrovića (svestrani ex Playboy).

No, rastafarijanizam – uprkos svako malo korišćenom revolution – slabo je preduzimljiva religija/ideologija na svetskom šaru, uostalom kao i pravoslavlje. Otuda je izvorni rege, s očima punim dima, retko odmakao od reči, parolašenja tipa Idemo u Afriku/da sadimo papriku. Melodijske linije i stihovi koje peva N.K. Kojot odlično se uklapaju u svirku Eyesburna, numere kao Agony, War To Dem Media i Poorman’s Cry možete slušati još dugo, a da im ne nađete primedbu, a napaljene alternativce lako je pridobiti kad god se kroz tutnjavu probije nešto kao Serbia da state of police. Ali, to ne vodi nikuda, ni protiv koga. Dosad smo se valjda svi dovoljno otreznili da shvatimo kako Neće biti tv–prenosa revolucije (Gill Scott-Heron), u našem ćošku sveta možda ni reformi.

Kad se podudarilo da u ponoć, u jednom od svega par obraćanja prisutnima (na srpskom) Kojot „obeleži datum“ pozvavši se na 3 godine i prevaru, ponadao sam se da u tim naraštajima ima dovoljno onih koji znaju da Ne pitaj šta Tvoja zemlja može da učini za Tebe… završe sa … već pazi šta možeš da uradiš sam za sebe. Srbija je, makar i nevoljno, velika škola individualizma čiji ponavljači umeju da se probijaju po svetu. Štogod Zoran II trubio, u Evropu idemo jedan-po-jedan.

Utoliko je engleski opravdan jezik za Eyesburn tj. njihov izlazak na strana tržišta. Kod kuće, međutim, kao i Darkwood Dub – ispisnici sa iste margine i diskografske etikete, B92 – odavno su postigli status koji privlači po više od 1000 ljudi na njihove koncerte. Učestvovali su na opozicionim masovkama kad je trebalo, dokazali da dinamiku neophodnu za zvezde programa mogu da održe i sami/komercijalno, izdržali okolnosti koje mnogi (kao KZU) nažalost nisu. Ali, stvarno uspešni postaće kad budu u stanju da pesmom na srpskom ovladaju širom publikom, ne zato što će to biti hit (ne mora značiti podilaženje masovnom ukusu) nego dokaz da su svojim jezikom ovladali jednako – organski – kao i muzikom.

Jer, iako je Slobina kula (po Miri: kućica u cveću) pala, na kraju krajeva Beograd je Srbima još uvek Vavilon/Babilon.