Jednu od najboljih i najlucidnijih, a samim tim valjda i najtačnijih definicija filma dao je ko drugi nego jedan od najvećih majstora filmske umetnosti, Alfred Hičkok. Reditelj “Psiha”, naime, kaže: “Film je život sa isečenim dosadnim delovima”. Pogledajte bilo koji Hičkokov film i – to je to. Kao klasičan filmski pripovedač, pa još i “majstor saspensa”, Hičkok ekonomiše svakim filmskim minutom i sekundom, najdublje uveren da gledaocu možeš i smeš učiniti sve, samo jedno ne smeš: pustiti da dinamika i gustina njegovog bioskopskog vremena iole zaliče na njegov “trivijalni” život, tamo negde u depresivno uredno skockanom predgrađu.
Može li se, ipak, snimiti film koji sledi upravo obrnutu premisu: “Film je život sa isečenim zanimljivim delovima”? I može li taj film biti dobar? Štaviše, može li takav film biti “najbolji film svih vremena”?!
Belgijska levičarsko-feministička rediteljka Šantal Akermnan snimila je 1975. film o običnoj, ni po čemu upadljivoj ženi bez svojstava i građanki sa uplatnice, pa se film upravo tako i zove: “Jeanne Dielman, 23 quai du Commerce, 1080 Bruxelles”. Daleko od toga da je ovaj film za skoro pola veka eksploatacije ikada i primirisao mejnstrim kanonu, ali svakako jeste jedan od arthaus klasika za (samo)izabrane, pri tome i nezaobilazan topik u razmatranju feminističke kulture i prakse iz vremena laganog sutona “seksualne revolucije”.
Sada je, međutim, u anketi među kritičarima i znalcima koju ugledni britanski filmski časopis “Sight & Sound” sprovodi na svakih deset godina, “Jeanne Dielmann…” odjedared izbio na sam vrh liste kao – najbolji film svih vremena?! Besmrtni Hičkok mora da je duboko šokiran.
Dok smo još kod starog Hičkoka, setimo se još jednog njegovog znamenitog citata: “Dužina jednog filma treba da bude direktno povezana sa izdržljivošću ljudske bešike”. Izgleda da se Šantal Akerman ni sa tim nikako ne slaže (ili precenjuje ljudske bešike): “Jeanne Dielman…” traje 201 minut.
U redu, ali “o čemu se tu radi”? Film je hronika tri “obična” dana u životu bezbojne sredovečne briselske domaćice koja živi sa sinom gimnazijalcem, takođe bezbojnim i dosadnim čeljadetom (odlikaška zurkica i pantalonice ispeglane na crtu, usred dekadentnih sedamdesetih?!), s kojim uveče, pred spavanje, sluša operete na radiju. Otac i muž odavno je odsutan, iz njihovog a i iz svog života. Žana se ujutru budi, oprema sina za školu, tušira se, kuva kafu, sprema doručak itd.,, a mi svaki njen domaćički posao gledamo u realnom vremenu i punom trajanju, na Hičkokovo užasavanje. I pri tome se čak i ne dosađujemo… Tako se nastavlja tokom celog dana: pospremanje kuće, spremanje ručka, odlazak u nabavku namirnica ili nekim drugim “običnim” poslom, svedena i škrta komunikacija sa spoljnim svetom, povratak kući, čekanje na sinovljev povratak…
Ah da, ima još nešto. Žani (sjajna Delphine Seyrig) ne cvetaju ruže i potrebne su joj pare. Zato se poduhvata raznih uzgrednih poslića koji joj podebljavaju buđelar. Recimo, svakog dana joj stiže jedna beba na čuvanje. Ili, recimo, svakog poslepodneva na njena vrata pozvoni jedan gospodin – budimo precizniji: ne jedan te isti, nego svako popodne drugi gospodin – s kojim Žana, hm, odlazi u spavaću sobu. Kamera se nalazi u predsoblju, i tu i ostaje. Vrata spavaće sobe zatvaraju se za njima, i gledalac ne zna šta se unutra zbiva. To jest: zna, ali ne vidi i ne čuje. Potom sledi promena osvetljenja koja sugeriše protok izvesnog vremena. Njih dvoje izlaze iz sobe, gospodin plaća i odlazi. Žana se bez vidljivog traga bilo kakve emocije vraća, na primer, ljuštenju krompira. Naravno da ćete svaki od tih krompira upoznati lično.
Ostanak kamere u predsoblju kao da je vrhunac inaćenja s Hičkokovom definicijom: jedino za šta je gledalac uskraćen iz života i dana Žane Dilman jeste baš ono što bi, konvencionalno gledano, trebalo da bude “najzanimljivije”. Naša voajerska priroda se ne realizuje baš tamo gde bi htela da da gas do daske.
Drugi dan u životu Žane Dilman upadljivo liči na prvi, a treći upadljivo liči na drugi. Već istreniran za detalje, gledalac primećuje sitne varijacije, ma koliko one mogle biti insignifikantne. Dani Žane Dilman ispunjeni su neizbrojem sitnih poslova koji održavaju red u njenom životu i njenom stanu, a s protokom filmskog/životnog vremena, gledalac se nužno počinje pitati može li ovo da tera ovako do kraja… šta god značilo “kraj”? Naravno da ne može. Desiće se nešto drastično, oseća gledalac, a da ni sam ne zna šta konkretno ga navodi na tu pomisao. Svakako ništa što Žana čini ili govori. Ali, ima nečega neodrživog u ovom mizanscenu, u ovim odnosima, rečima, kretnjama, tišinama… Kako film odmiče, sve su češći trenuci kad Žana, privremeno završivši sve poslove, prosto sedi za stolom i čeka ono što je sledeće na dnevnom redu. I mi čekamo s njom, a potmula nelagoda raste.
Hoće li se to “drastično” dogoditi, i šta? A i ako se dogodi, šta uopšte može da usledi, i šta nam to uopšte govori, o Žani, o ženi, o društvu, o kulturi, o patrijarhatu, o “kasnom kapitalizmu”, ili o čemu već treba da govore ovakvi filmovi? O tome je nemoguće direktno govoriti bez “spojlovanja”, a ako izdržite blizu dvesta minuta, ipak ste zaslužili da bez posrednika dobijete svoju porciju katarze.
Da li je ovo, dakle,”najbolji film svih vremena”? Naravno da nije, ali za utehu, “najbolji film svih vremena” ionako ne postoji. Ovakva glasanja uvek mnogo više govore o onima koji glasaju i o kulturno-političkom ozračju u kojem to čine, nego o filmovima samim. Nagli uspon filma Šantal Akerman na sam vrh jeste i plaćanje danka woke kulturi i sa filmofilijom i njenim fetišima u užem smislu reči nema odviše veze. Što, opet, ni na koji način ne znači da “Jeanne Dielman…” nije poluzaboravljeni klasik kojem je trebalo ovakvo ponovno osvetljavanje. Uostalom, kako da vam ne imponuje hrabrost s kojom je Šantal Akerman udarila na sam temelj “normalnog” shvatanja filma, filmskog dešavanja i filmskog vremena, a da se pri tome nije olupala? Sam kanon, pak, može da nešto vredi i da bude živ jedino ako se stalno radikalno preispituje. Neka se u tom procesu i pogreši, to je opet mnogo bolje od petrifikacije.
A Hičkok? Nekako verujem da je odgledao ovaj film bar u nebeskoj kinoteci, i da mu se obešenjački nasmešio brk.
