Važna televizijska tekovina prenosa iz Haške sudnice, svakako su kockice kojima se krije lik snimane osobe, ili popularnog – zaštićenog svedoka. Dešavalo se da se (kao u slučaju zubara Babića) maskiranje pretvorilo u nacionalnu igru pogađanja identiteta. Kockice su postale toliko omiljene da se danas koriste u različite svrhe. Na televiziji Pink smo protekle nedelje videli promotivni film o SAJ–u i saznali koliko je teška obuka naših specijalnih jedinica. Ona se, sudeći po filmu, može porediti jedino sa obukom žandarma, pa se mogao osetiti takmičarski duh sličan onome u „Igrama bez granica„. Instruktori SAJ-a, ko što konspiracija nalaže, maskirani su haškim kockicama i imaju samo nadimke – slične onima iz Otpisanih. Zvezde su code name Vuk i code name Strela, sve stare srpske reči za tajne agente. Svi znaju džudo-karate, skaču iz helikoptera i pucaju iz raznog naoružanja. Maskirani.
Međutim, mom iznenađenju nije bilo kraja, kada sam na istoj (ružičastoj) televiziji video epizodu latino sapunice u kojoj neki Adolfo i njegova izabranica konačno ostanu sami, pa krenu da se maze. U današnjim serijama ide se do kraja, pa su mladi ljubavnici uskoro ostali goli, počeli su da se maze i šapuću nežne reči. Opa bato, pomislih, akcija u pet po podne, ali u trenutku kada je kamera snimala napaljenog Adolfa, preko njegove guze poiskakaše haške kockice i počeše da trepere. Proradila je cenzura, ali strast se nije stišavala. Uspaljene gledateljke ostale su bez popodnevne poslastice.
No, bilo je na televiziji protekle nedelje i emisija u kojima su padale maske. Na RTS-u sam video šou koji se bavio pravima učenika, nastavnika i roditelja. Bio je u studiju i neki strogi profesor matematike kojeg je voditeljka predstavila kao „Jocu ubicu„, jer deli kečeve na veliko. Mučenik kuburi s neznalicama, deca neće da uče, roditelji nemaju vremena, pa posle Joca ispade kriv za sve i popije suspenziju. Možda nije u redu da im daje ocenu minus beskonačno kad provale neku glupost, ali treba razumeti i decu. Lupaju ljudi na televiziji koješta, pa vide deca da im ništa ne fali, štaviše, dobro im u životu. Zato je Jocina borba pomalo juriš na vetrenjače.
Veliki odjek u narodu imao je prilog iz godišnjeg pregleda emisije „VIN“, gde smo videli da Srbi zarađuju lepe pare gajeći puževe i činčile. Za puževe smo znali, gospodin Zaharije nam je već ranije skretao pažnju na ovaj biznis, ali činčile su hit. Nabijete kaveze u špajz, pritrpite se u početku dok se ne naviknete na skvičanje ovih životinjki, ali od svakog primerka zaradite cirka 28 evra. Mislim da ćemo zvuk ovih glodarčića uskoro čuti iz beogradskih stanova.
Oko srpske Nove godine, RTS je reprizirao i Boj na Kosovu, istorijski spektakl koji je obeležio devedesete. Shvatio sam da je u pitanju paljenje pred veliku proslavu Prvog srpskog ustanka, koju će izvesno pratiti i odgovarajuća TV serija. Posle Crnog Gruje, dobićemo i epsku i junačku TV verziju ovog događaja. Sudeći opet po RTS-u, koji tradicionalno ima tapiju na ovakve projekte, biće preganjanja oko produkcije i izbora glumaca. Đavo leži u detaljima, videli smo u emisiji „Za i Protiv“, gde se sporilo oko tajminga i lokacija proslave Ustanka. Kako se zvaše ona jaruga gde su se sreli ustanici, kako je bio obučen Crni Đorđije i nemoj da nekom tokom proslave zazvrči mobilni i razbije čaroliju. Koplja će se očigledno lomiti oko osnovne srpske dileme – da li ovaj događaj treba gledati kao korak ka Evropi ili isključivo kao zlatni trenutak iz ratničke prošlosti, koji treba čuvati konzervisan i pokazivati ga budućim generacijama. Pucnjava iz kubura i topa se, naravno, podrazumeva.
Upravo time ću i završiti ovu priču, jer je bilans novogodišnjih praznika tragičan – čovek koji je ustreljen u svom stanu od zalutalog metka. Komšije su šenlučile, pa nije pomoglo ni što je žrtva spustila šalone i sedela u fotelji. Na Balkanu uvek stradaju oni što ne vole pucnjavu. Dok sam gledao ovaj prilog na TV B92, praktično u mom komšiluku, setio sam se rafalne pucnjave, koju ovde nadležni još opravdavaju „mentalitetom“ što sigurno nije pravna kategorija koja podleže zakonskim normama. Još bezobraznije objašnjenje bilo bi ono koje se poziva na fatalizam, jer znate kako kažu – ako ti je suđeno… Taj fatalizam je uništio milione sudbina na Balkanu proteklih desetak godina, pa je danas i jedan život previše.
