Trajni beleg lobanje

Zamislite mladića od dvadeset i tri godine kako u polumraku iznajmljene sobe, licem u lice sa sopstvenim odrazom u ogledalu, gladi brkove, namešta cilindar i iscrtava konture lika u besprekornom crnom fraku. Nema budžet, nema produkcijski studio niti bilo kakvu garanciju kuda će ga ta ideja odvesti. Ima samo kreativan um prepun pročitanih legendi o Tarzanu, dvoru kralja Artura i zagonetnim iluzionistima sa cirkuskih pozornica, uz duboko uverenje da priče koje mu tutnje u glavi zaslužuju da se nađu na papiru.

Taj mladić zvao se Li Falk, a njegov lik iz ogledala – aristokratski mađioničar koji zapoveda hipnotičkim pogledom pre nego što iko stigne da trepne – postaće 1934. godine nadaleko čuveni Mandrak. Odelo u kojem ga je mladi umetnik skicirao nije bilo samo scenski kostim, bio je to stav čoveka koji u haotičnom svetu Velike depresije i nadolazećih svetskih oluja bira da situacijom vlada čistom, aristokratskom smirenošću i moći svog uma.

Svega dve godine kasnije iz iste glave iskočiće nešto još značajnije za potonju istoriju pop kulture: junak koji do danas, decenijama kasnije, i dalje hoda kroz avanturu i džunglu, kroz stripove i generacije čitalaca. Taj junak zove se Fantom, a ove 2026. napunio je ravno 90 godina.

ODBIJENICA KOJA JE PROMENILA ISTORIJU STRIPA

Cela priča o maskiranom pravedniku mogla je, pritom, da se završi pre nego što je i počela. Kada je izdavačka kuća “King Features Syndicate”, oduševljena uspehom Mandraka, zatražila od Lija Falka novog junaka, on je prvo posegnuo za nečim sigurnim – legendom o kralju Arturu i vitezovima Okruglog stola. Izdavač je rekao ne; želeli su nešto novo i originalno.

Mnogi autori bi verovatno odustali ili ponudili blagu varijaciju već viđenog. Falk je umesto toga izvukao potpuno drugačiju kartu: priču o bogatom njujorškom plejboju po imenu Džimi Vels, koji noću navlači masku i kreće u žestok obračun sa kriminalom. Zvuči poznato? Trebalo bi. Ta ideja je nagovestila formulu koja će nekoliko godina kasnije proslaviti Betmena, s tom razlikom što je Fantom ipak stigao prvi, dok se Čovek-šišmiš pojavio tek 1939. godine. Kad i Supermen, uostalom. Ovu priču o Fantomu fascinantnom ne čini samo to što je njegov autor idejno stigao pre svih, već to što je usred pisanja prve epizode sam sebi promenio scenario i pravila igre.

KAKO JE GRAD POSTAO DŽUNGLA

Negde između prve skice i prve objavljene table, Falk je svog junaka izvukao sa njujorških ulica i bacio ga duboko u divljinu džungle. Odjednom, umesto uglađenog plejboja, pred čitaocima se pojavio usamljenik koji živi u pećini, jaše belog konja, ima vučjeg pratioca i kodeks pravde drevniji od bilo kog zakona. To nije bio slučajan hir. Falk je od detinjstva gutao mitove – o Arturu, El Sidu, Robinu Hudu, nordijskim i grčkim herojima – i opsesivno je voleo Tarzana i Moglija. Kada je jednom pokušao da objasni ko je zapravo Fantom, upotrebio je rečenicu koja i danas najbolje sažima čitav lik: to je Tarzan, samo sa fakultetskom diplomom. To je, dakle, snaga džungle, ukrštena sa hladnom glavom obrazovanog čoveka koji razume svet iznad i ispod površine.

BOJA KAO SREĆAN SLUČAJ

Postoji nešto duboko simbolično u tome što je vizuelni identitet ovog strip junaka nastao gotovo slučajno. Falk je prvobitno zamišljao sasvim drugu paletu boja Fantomovog kostima – pominjao je zelenu, po nekim pričama i sivu. Ljubičasta, boja po kojoj danas na prvi pogled prepoznajemo ovog heroja, iskristalisala se tek u procesu štampe nedeljnih strip tabli, kao proizvod štamparske tehnike, a ne umetničke vizije.

Autor se kasnije, s dozom samoironije, čudio koliko je ljubičasto odelo zapravo nepraktično za provlačenje kroz gustu vegetaciju prašume. A ipak, baš ta neuklopljenost postala je Fantomov zaštitni znak. Tu su i misteriozna maska sa belim očima bez zenica, pripijeni kostim inspirisan pozorišnim predstavama o Robinu Hudu, kao i čuveni prsten sa lobanjom, koji ostavlja trajni beleg na licu neprijatelja. Među svim opasnostima koje vrebaju, posebnu težinu i kriminalnu pretnju nose pripadnici Bratstva Sing, ozloglašene piratske organizacije koja vekovima ratuje protiv Fantoma. Svaki od ovih detalja doprineo je stvaranju vizuelnog rečnika koji će kasnije preuzeti čitava industrija superheroja u šarenim kostimima.

TRIK KOJI JE POBEDIO SMRT

Ipak, ono što Fantoma izdvaja iz gomile maskiranih osvetnika nije njegova natčovečanska snaga, već zapravo njeno odsustvo. Ovaj junak krvari, gubi snagu, stari i, na kraju, umire. Baš u toj ljudskoj ranjivosti krije se Falkov najveći umetnički potez. Umesto klasične besmrtnosti, stvorio je onu koja počiva na porodičnom nasleđu. Masku Fantoma kroz vekove prenose muškarci iz iste porodične loze, dok neprijatelji, suočeni s istom siluetom iz veka u vek, veruju da je reč o jednom jedinom besmrtnom pojedincu – Duhu koji hoda. Kroz ovu neraskidivu nit predaka, Falk nije stvorio običnog superheroja; stvorio je mit koji se prenosi s kolena na koleno, kao porodični zavet. Uostalom, čak ni bleda filmska adaptacija iz devedesetih, sa Bilijem Zejnom, nije uspela da baci senku na večnu slavu i neprolazni status ovog legendarnog strip junaka. A kad već štancuju onolike rimejkove, vreme je da moćnici Holivuda pruže i Duhu koji hoda ekranizaciju kakvu odavno zaslužuje.

ČOVEK IZ DVA SVETA

Malobrojni posvećenici znaju da je Li Falk vodio paralelan život, daleko od pulta za crtanje. Bio je dramaturg, pozorišni reditelj i producent, a tokom Drugog svetskog rata propagandista u radijskom programu za inostranstvo. Uveče bi se vraćao Mandraku i Fantomu, kao da prelazi iz jedne stvarnosti u drugu. Kasnije je stajao i iza stotina pozorišnih predstava. Možda je baš zbog toga njegov opus izmicao šablonima pukih jurnjava, tuča i jeftinih zapleta: mađioničar Mandrak je, s jedne strane, predstavljao moć iluzije i večno pitanje šta je stvarno, a šta tek puka opsena. Fantom je pak simbolizovao moć mita – ideju da priča, ako je dovoljno snažna, može nadživeti čoveka koji ju je ispričao.

Omladina u nekadašnjoj zajedničkoj državi obožavala je ovog maskiranog junaka. Strip o Fantomu redovno je izlazio na stranicama Politikinog Zabavnika, dok su posebne sveske nalazile svoj put do čitalaca pod okriljem izdavača poput “Dečjih novina” iz Gornjeg Milanovca. Fantomov tvorac Li Falk preminuo je 1999. godine, ali do poslednjeg daha nije prestajao da piše. Iza sebe nije ostavio samo nasleđe u vidu hiljada tabli stripa već čitave svetove sa sopstvenom geografijom, istorijom i porodičnim stablom koje se proteže kroz vekove izmišljene prošlosti.

ZAŠTO LJUBIČASTA SENKA I DALJE PADA NA NAS

Prohujalo je devedeset godina – sasvim dovoljno da nestanu novine kakve je Falk poznavao, dok su se bioskop, televizija i internet smenjivali u talasima popularnosti. Te silne decenije potpuno su promenile i jezik kojim danas pričamo priče. Superheroji su se umnožili u hiljade varijacija, dobivši svoje filmske univerzume i milijarde dolara budžeta. I premda su prošle decenije, kad god se u stripu ukaže ljubičasta silueta sa prepoznatljivim prstenom, opasačem sa lobanjom i senkom džungle u pozadini – svima nam je jasno šta dolazi. To prepoznavanje je, u suštini, najveći trik koji je Li Falk ikada izveo: napravio je junaka za kog se čini da je oduvek postojao. I dokle god neko negde crta masku sa belim očima bez zenica – ne zaboravimo, Spajdermen je stigao “tek” 1962. godine – Duh koji hoda nastaviće da korača kroz vreme i generacije svojih vernih sledbenika.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!