Trajemo, dolazi nova publika

Teško je odrediti da li je okupacija beogradskog bioskopa „Zvezda“ bila više borba da se ovaj prostor vrati ljubiteljima filma ili pokušaj suspenzije nepoverenja u mogućnost pobune. Na čudan način teško je oceniti i da li je ova borba uspela ili ne. Jedni je pamte kao propuštenu priliku. Drugi u njoj još istrajavaju, tvrde da je dugoročna, da je umereni napredak sasvim dovoljan i da će, po svemu sudeći, uskoro proslaviti drugi rođendan ilegalnog bioskopa.

Okupaciju su novembra 2014. godine započeli mladi umetnici, aktivisti i nekadašnji bioskopski radnici posle sporne privatizacije „Beograd filma“. Ovo nije tekst koji se bavi detaljima te privatizacije niti opisom zatečenog stanja u opusteloj zgradi bioskopa, već onima koji su ga osvojili i onim što je usledilo posle.

U bioskop su zajedno ušli različiti ljudi, simbolički ga oslobodili i počeli da ga oživljavaju. „Čin okupacije je u najširem kontekstu, za mene lično, a verujem i za mnoge druge, značio borbu protiv privatizacije i marifetluka koji je ona uspostavila kao datost, borbu protiv inertnosti, nebrige i uspavanosti društva. Ulaskom u ovaj gotovo postapokaliptični filmski set, koji žanrovski najviše odgovara hororu, ljudi su počeli da postavljaju pitanja“, kaže za „Vreme“ rediteljka Senka Domanović.

Prva godina okupacije, prema rečima rediteljke Mine Đukić, veoma je ličila na život u ratnim uslovima. „Bilo mi je važno da ne razočaramo ljude kojima smo ulili nadu da pobuna ima smisla i da besmisao može da bude inspiracija a ne opstrukcija.“ Doživljeno iskustvo objašnjava kao kolektivni individualizam, borbu za ideale u vremenu u kom postoje samo interesi, preispitivanje i navikavanje na surove šamare istine i nemoći, oživljavanje zamrlih vrednosti.

U tom periodu bioskopa „Zvezda“ nastale su i fotografije Fadila Šarkija, pokazane na aktuelnoj izložbi „Mi smo ovde“, u Galeriji „Artget“ Kulturnog centra Beograda, koja je otvorena do 17. septembra. „Mi smo ovde“ svedoči o previranjima i ličnim dramama kroz koje su prošli akteri oslobađanja bioskopa, i beleži niz višeznačnih momenata koji postavljaju pitanja o bitnim problemima društvenog odnosa prema kulturi.

Fadil Šarki za „Vreme“ otkriva punktume koje posmatrač njegovih snimaka možda u prvom trenutku ne može da uoči. „Na jednoj fotografiji je to čekić kao simbol promene. Na drugoj troje ljudi koji gledaju u nešto što posmatrač ne vidi. Dvoje sa zamagljenim izrazima lica koji sugerišu da nije sve tako jasno, da je okolina prilično neizvesna i podmukla, a jedan osvetljen kao da bolje razume. Tu je kao simbol odbačene kulture i portret Vuka Karadžića zatečen među kesama sa smećem.“ Njegov utisak je da su mladi ljudi na početku spasavanja bioskopa „zaista znali šta hoće, ali ih je zdravstveno, psihički i na egzistencijalnom planu samlelo vreme koje je došlo posle. Kada ste, kao što su oni bili, na jednom mestu prisutni konstantno 365 dana, trpite pritiske sa svih strana. Odasvud pitanja ‘Šta ćeš tamo?’, ‘Zašto gubiš vreme?’ Bilo je lakše povesti borbu nego u njoj istrajati. U početku je prisutna euforija, pa masa krene, ali treba u tome naći svoje mesto, izboriti se za svoje stavove. Jedni su hteli da pretvore ‘Zvezdu’ u multikulturalni centar u koji može svako da dođe i stvara, drugi su hteli da se u ‘Zvezdi’ samo prikazuju filmovi i održava sve vezano za film. Bili su tu i neki mladi komunisti sa vrlo radikalnim idejama, ali su nailazili samo na otpor ili ravnodušnost, pa su nestali. Tako se razbilo jezgro od oko stotinu ljudi i ostalo je svega njih desetak.“

Luka Knežević Strika, fotograf, je iz grupe koja je otišla. Seća se da je na početku bioskop bio pun ljudi koji žele da pomognu, da se svaki dan dešavao „neki napredak, rešavala se neka kriza. Ja sam se tu našao kao hroničar, fotografisao sam polaroidima. To je za mene postao način života. Spavali smo na klupicama, smenjivali se na jednom kauču ili ležali na podu. Ujutro bih išao do hotela ‘Moskva’, na kafu, internet i tekuću vodu. Pamtim taj prelaz iz bioskopa, veoma tihog i odbranjenog još jednu noć, u centar grada koji je već bio u punom zamahu.“ Zašto je otišao? „Borio sam se za ideju da ako grad pripada svima, i ako smo oslobađali bioskop jer pripada građanima i ne može da bude otuđen, onda pravo na taj bioskop imaju svi. Međutim, ekipa profesionalaca iz sveta filma je postala dominantna u diskusijama o tome kuda treba da ide i šta je i čiji je taj bioskop. Ispostavilo se da je njihov, a da oni veruju da to treba da bude samo bioskop. To nije više bila moja borba.“

Cilj onih koji su ostali je da u „Zvezdi“ zvanično opstanu i pokažu da je ono što rade održivo. Rediteljka Mina Đukić je među njima. „Ostvarilo se više od onoga što sam očekivala. Trajemo, dolazi nova publika. Ima i onih koji nas odano prate od početka, ali je otvaranje letnje scene privuklo i druge ljude. Neki od njih nisu bili u toku sa suštinom naše borbe, već ih je radovala ideja projekcije pod vedrim nebom u centru grada. No, potrudili smo se da im objasnimo da nismo servis koji nudi bioskopski komfor, već ilegalni prostor koji pored filmova nudi i pobuđivanje na razmišljanje o kulturnoj ponudi kakvu zaslužujemo.“ Mina Đukić kaže da je akcenat „Zvezdinog“ repertoara na domaćim ostvarenjima novije produkcije (Pored mene, Panama, Otvorena…), ali da su prikazivali i studentske filmove i svetske klasike.

Državne institucije su od početka deklarativno podržavale okupaciju, što je bilo sumnjivo, kaže rediteljka Senka Domanović. „To ukazuje na licemerje i paradoks sistema u kome živimo, ali i na njegovo lukavstvo. Filmska struka i deo stručne javnosti pozitivno su reagovali iako je veći deo tih pojedinaca prespavao ili ignorisao doba privatizacije bioskopa. Ta blagoglagoljivost je u priličnoj meri uticala na unutrašnju konfuziju pokreta jer je delovalo da sa njima može da se pregovara i da oni nisu ti protiv kojih se borimo.“ Mina Đukić definiše odnos institucija prema bioskopu kao „zaborav da i dalje nismo izašli“. Jedino ih inspekcije ne ignorišu, „ali se i one zaglave u vakuumu čistih motiva, pravno nerešive situacije i naše upornosti i inata. Status quo je jedino rešenje za sad, a nažalost verovatno i dugoročno, samo što vreme neminovno donosi promene. Zgrada se urušava. Iako je zaštićena kao kulturno dobro, nikog nije briga za to.“

Zbog piraterije ili zato što ne nalazi filmove po svom ukusu, publika svuda po svetu odustaje od bioskopa. Ipak, dešavalo se da na projekcije u okupiranu „Zvezdu“ dođe toliko ljudi da nemaju gde da se smeste. Da li zbog filma ili zbog bunta, ali pristajali su da sede na dušecima i podu. Udarac pobune koji je došao odozdo, pitanja ovom društvu koja je jedna šarolika grupa ljudi izbacila na površinu, uspeh je novootvorene „Zvezde“.