Traganje za izgubljenim

Premijera Lede početkom februara prošle godine u Ateljeu 212 potvrdila je da prvo igranje Krleže nije slučajno. Zasluga je pripisana Dejanu Mijaču, reditelju predstave, koji za „Vreme“ kaže: „Došlo je vreme da se vrate svi dobri pisci kojima je iz ovih ili onih, apsolutno nepozorišnih razloga bilo prikraćeno pravo da se pojave na sceni u Beogradu. Ovog puta Krleža dolazi bez senke, ni zato što je u obaveznoj lektiri ni što je uticajniji od drugih pisaca; dolazi samo zbog sebe samog, zbog svog dela. Nikad Krleža nije morao da bude na repertoaru, kao što se misli, ali je bilo ljudi koji su očekivali da će igranjem Krleže osvojiti neki uzgredni poen. To je prilično smetalo, pa su ljudi s otklonom primali njegovo delo. Lako ga je bilo diskvalifikovati iz ovih ili onih razloga, đačkih ili političkih, ali on stoji postojano kano klisurina. Odijum koji je ovde pratio Krležu, sukob na književnoj levici ili prijateljstvo s Brozom, bilo je i prošlo, to je sve naša daleka prošlost, sve to pripada prvoj polovini prošlog veka i više nema nikakvog uticaja na naše opredeljenje da se sretnemo s dejstvom prave umetnosti, s Krležom.“

„VREME„: Pre Lede niste režirali nijedan Krležin tekst.

DEJAN MIJAČ: Ni meni nije, iskreno da kažem, prošlih godina padalo na pamet da režiram Krležu. Nije to bilo pitanje nehrabrosti, nešto se drugo nametalo kao tema. A i inače, ja sam relativno kasno, u zrelom mladom dobu, otkrio tog veličanstvenog pisca. I odmah sam pročitao sve što je napisao. Od tada, iščitavao sam ga u raznim svojim periodima. Malo šta od njega nisam pročitao. Mislim da je to možda najmarkantnija književna figura u staroj Jugoslaviji. Na jeziku koji mi govorimo i razumemo, nema pisca njegove provinijencije. On pripada jatu veličanstvenih pisaca srednje Evrope, tu bi on mogao da nađe svoj rod. Imao je poseban ugao i senzibilitet za sve ono što je uzrokovalo naše življenje i sve ono šta smo bili i kakvi smo postali. Voleo bih da posle predstave koju je Egon Savin radio u Novom Sadu poraste interesovanje ne samo za Ciklus o Glembajevima već i za Krležine rane drame. Ne znam koje su interesantnije, one o Glembajevima, ili one koje nisu salonske: Vučjak, Golgota. To su vrlo zanimljive drame, doduše, traže uslove koji kod nas baš ne postoje, mnogoljudne su, ali isplatilo bi se raditi ih. Krleža je pisac koji izvanredno oseća pozorište, koji piše za glumce. A kad se glumci dotaknu sa svojim piscem, onda i publika uživa.

Zašto ste baš Ledom vratili Krležu u Beograd?

Svako ima svoju rang listu, ja od njegovih dramskih dela najviše volim Ledu. To je jedini tekst koji je Krleža žanrovski odredio, to je komedija karnevalske noći, i ta odrednica mi je posebno bila inspirativna: karneval, noć, zamena identiteta, traganje za izgubljenim. A pogotovo zbog toga što je njena atmosfera na ivici, troši gorivo frivolnosti, a nije frivolna, već istinski ustalasana.

Krleža je jedini inostrani pisac na beogradskom repertoaru koji se igra nepreveden.

Zašto ga treba prevoditi!? U dramama, Krleža se namerno nije služio agramovštinom, smatrao je da insistiranje na lokalizmu u priličnoj meri ometa univerzalnost tema. Zbog toga je insistirao na tome da se njihovi komadi igraju na književnom jeziku koji je bio normiran za vreme druge Jugoslavije, na hrvatskosrpskom. Mi smo ga malo izneverili, iskoristili smo njegov jezik da ponovo osetimo taj šmek, ali to nije odvlačenje pažnje, već pepoznavanje nas u Krležinom miljeu.

Publika je benevolentno dočekala premijeru Lede, po nekima, ne samo zbog preduslova koji su garantovali kvalitetnu predstavu, ne samo zbog pisca, reditelja i glumaca.

Ne, ti što misle da je Leda lepo primljena zato što ljudi žele da zaborave, zato što žele da se ponašaju kao da se ništa nije dogodilo, oni greše. Bar za još dve generacije nećemo moći da živimo bez rata u primisli. Mnogo se lošeg dešavalo među nama i s nama. Vreme će doneti pročišćenje. Neverovatno, a to se vidi tek sad posle rata, koliko je Krleža bio istinoljubiv i uzbu?en zbog svega što se oko njega dešavalo, i koliko je bio zbunjen okolnostima koje, znamo, nisu bile jednostavne i dokučive.

Leda je, zbog beogradske predstave, postala simbol normalizovanja odnosa između Zagreba i Beograda.

Da, pogotovo što su pripreme počele godinu i po pre premijere, u vreme kad ti odnosi nisu bili najpovoljniji. Morali smo malo da se potrudimo da dobijemo Ledu. Mislim na autorska prava, mada naslednici nisu bili oportuni. Sada postoje međudržavni odnosi, ali ne postoji konvencija o razmeni kulture. Desi se sporadično da poneka naša predstava gostuje u Hrvatskoj, ali to nije na nivou međudržavne razmene, to su komercijalna gostovanja. Ne kažem da takvo gostovanje nije značajno, naravno da jeste. Mislim da zagrebački ili splitski HNK, ili zagrebačko kazalište Gavela, njihove glavne scene, još uvek ne bi da vide srpsku predstavu na svojoj pozornici. I obrnuto. Mi idemo s Ledom na Rijeku, ali ne u „Ivan Zajc“. Do tih oficijelnih teatara još nismo stigli. Ali, naravno, ima vremena. Bitno je da smo krenuli.