Trag ozbiljnosti

Ozbiljnost nikada nije slučajna i vrlo često ostavlja više no jedan trag. Tako su se u kratkom vremenskom sledu pojavila dva vredna izdanja na koja treba skrenuti pažnju – četvrti „Zbornik radova fakulteta dramskih umetnosti“ (uredili Radoslav Đokić i Aleksandra Joksimović; izdavači Fakultet dramske umetnosti i Institut za pozorište, film, radio i televiziju) i najnoviji dvobroj „Teatrona“ (glavni urednik Ksenija Radulović, urednik izdanja Ivan Medenica; izdavač Muzej pozorišne umetnosti Srbije), koji nastavlja dugu i lepu tradiciju, ali i kreće s novom i primetnom uređivačkom energijom. Mnogo više no nekoliko istih imena, pa čak i deo iste studije, ove publikacije povezuju srodan teatrološki pristup i isti pojam dramskog dela. „Zbornik“ je, naravno, širi utoliko što je mišljen da „pokrije“ celinu akademskog polja, zbog čega je podeljen na više oblasti: Teatrologija (Istorija pozorišta i drame, Teorijska dramaturgija, Estetika pozorišta i Gluma), Filmologija, Teorija masovnih medija (Radio i televizija), Teorija kulture i estetika, Kulturna politika i menadžment u umetnosti, Praktikum, i dva dodatka Događaji i Sećanja. U ovako strukturiranoj i obimnoj knjizi (460 str.) svako zainteresovan za ovu vrstu istraživanja naći će poneki provokativan prilog (ali i poneku raspravu zakasnelu nešto manje ili nešto više od pola veka) u rasponu od nauke do publicistike, a pisac ovih redova (osuđen na srpsku književnost i teoriju) posebno će pomenuti „prilog pozorišnoj antropologiji“ Aleksandre Joksimović izveden na Šekspiru, reminiscentni ogled Boška Milina „Kulundžićev pirandelizam i antipirandelizam“, te osvrt Nebojše Romčevića, autora i teorijske skice „Priča, zaplet, kompozicija“, na problem govora u Pokondirenoj tikvi Jovana Sterije Popovića. Sterija (u režiji Dejana Mijača) i Mihizov Banović Strahinja (u režiji Nikite Milivojevića) podloga su raspravi „Tekst drame i tekst predstave“ Petra Marijanovića. Zanimljivi su „Teze za periodizaciju dugometražnog filma u Jugoslaviji 1947-1990.“ Petrita Imamija, prilog istoriji televizije Velimira Dejanovića, odeljak Divne Vuksanović o baroknom i prirodnom, osvrt Ljiljane Bogoeve Sedlar na beleške Harolda Pintera, ogled Milene Dragićević Šešić o performansu, zapis Vladislave Vojinović o kulturi predgrađa i drugi.

Pogled na problem dramske klasike na savremenoj sceni Ksenija Radulović je u novom „Teatronu“ s dobrim razlogom vezala takođe za Sterijinu Pokondirenu tikvu, dok se u istom odeljku Estetika pozorišta (Režija dramske klasike u savremenom pozorištu) može upoznati i prvi nastavak opsežne i ambiciozne studije Ivana Medenice o rekonstrukciji kao modelu rediteljske interpretacije dramske klasike čiji je uvodni teorijski odsečak štampan i u „Zborniku“. Iz posebne naklonosti prema njegovim kritikama i načinu mišljenja – o (ne)savremenom ukusu vredelo bi raspravljati – valja ovde reći da čudi zašto se problematika kojoj je teorija književnosti posvetila čitav vek, a fenomenologija od Šlajermahera do Hegela, pa onda barem Gadamera i Hirša, da o rasponu od smisla i značenja do dekonstrukcije, dakle od Fregea do Deride, svodi na teorijski nereflektovanu teatrološku semiologiju Dort-Ibersfeld-Pavis, ili njen domet ne stavi na jednu malo težu proveru. U istom odeljku prevedena je „Rediteljska knjiga za Tri sestre A.P. Čehova“ Stanislavskog, što je od koristi i za nekoga izvan struke.

Ipak, „ukus“ ovog broja određuju omaž/portret Mire Trailović (sa Ćirilovom u senci) i provokativna rasprava i anketa o dometima i uticajima BITEF-a kod nas, u kojoj ima zanimljivih kritičkih tonova. Šteta je da su oni izostali iz pregleda samog 35. BITEF-a, a bilo bi interesantno videti i da li bi se o stvaralaštvu Mire Trailović u izvanorganizacionom smislu moglo kritički progovoriti. Ne po svaku cenu, ali bez zazora, kao znak jedne nove zrelosti i nove epohe. Uz „Hroniku Muzeja“, prikaze knjiga i oproštaj od Branka Pleše i Olge Ivanović, odličan dvobroj „Teatrona“ završava se pregledom savremene francuske drame koji nam je nedavno ponudila An Ibersfeld, te dramom Supermarket Biljane Srbljanović i razgovorom vodjenim u Beču povodom izvedbe drame. Smiren i inteligentan uvodnik, najaktuelnija drama i njen autor otvaraju i zatvaraju lepo osmišljen i očigledno vrlo uspešno uređen dvobroj koji obeležava jedan novi zamah „Teatrona“.