Već od svojih prvih radova, koreograf Bojana Mladenović zauzela je poziciju talentovane umetnice ekstravagantnog duha i idejnosti, neobičnih i efikasnih rešenja u savremenom plesnom izrazu. Sve osobenosti ove mlade umetnice imali smo priliku da vidimo i u njenoj novoj predstavi Topografija ekstrema, premda ostaje pitanje da li u dovoljnoj meri, ili da li dovoljno vešto upotrebljene.
Kompleksnu i ne tako lako čitljivu ideju Topografije ekstrema kreirala je i plesno oblikovala Bojana Mladenović, uz koautorstvo Dušana Murića. Njih dvoje su i jedini izvođači, tj. igrači u ovoj predstavi. Odgovarajući i nepretenciozan muzički ambijent, izvođenjem uživo, realizovao je duo Šik toksik.
Predstava se bazira na hodu civilizacije od njenog nastanka, prelamajući se i šireći kroz svakodnevicu ljudskog, običnog, ali sazrevanjem bogatog života. Tačka oslonca ove igračke celine jeste svojevrstan, izuzetno domišljat refren u vidu skica-poza, koji na neki način imitira najmonumentalnije segmente kulturnih i istorijskih tekovina, istovremeno i metaforično prikazane na platnu u dubini scene: …Hristovo raspeće, Kosovka devojka, Stvaranje sveta, Mislilac… Ovaj refren se uvek pojavljuje kao kakav epilog prethodno razmatrane faze (narasle do ekstrema) ličnog, ali i zajedničkog razvitka dvoje protagonista, pa shodno tome biva i različito izveden – harmonično, konfliktno ili, pak, zrelo i skladno. Međurefrenski intervali ispunjeni su pulsiranjem jednog mehanizma, koji čine dvoje, dakle njihovom prvobitnom istovetnošću, neobuzdanom strašću za vlastitim identitetom, sukobljenošću, osamljenošću, sve do iznova stečene skupnosti i harmonije. Efektnom završnicom „jedan uredno spakovan mehanizam, vođen strasnom igrom svojih delova, otiskuje se u svemir…“
Lucidnost ideje, kao i lucidnost mnogih koreografskih sentenci, ipak nisu bili dovoljni da od ovog dela sačine čvrsto i kompaktno plesno štivo. Katkad, ono se odlikuje britkim i duhovitim igračkim rešenjima (tako svojstvenim B. Mladenović), katkad takoreći praznohodajućim, koje doprinosi utisku previše usporenog tempa. Opskrbljena vedrom i enigmatičnom simbolikom svakodnevice, tj. situacija, stanja, sećanja, ova predstava uzvišenog senzibiliteta u jednom trenutku naglo polazi silaznom putanjom i to bukvalnošću svoje komunikacije (ispisana poruka okrenuta ka gledaocima, prejaka gluma i mimika), te joj polazi za rukom da vlastitu snagu pretvori u slabost. Nekakva iznuđena emotivnost nas ophrvava i u sceni sa muzičkim igračkama, ali zato sledi jednostavna i moćna završnica uobličena zvukom i blizinom svemira. Snaga i slabost Topografije ekstrema stoje u nerazdvojivom spletu i teško da ijedna od ovih osobina može da dominira nad onom drugom.
Svake hvale i pažnje vredno je učešće Dušana Murića, igrača kojeg prepoznajemo po skoro organskoj sjedinjenosti s predstavom u kojoj igra. Murić je razvio zavidnu plesnu veštinu, oličenu u plastičnosti pokreta, brzini, neverovatnoj gipkosti. Izvođaštvo B. Mladenović nije pak odavalo istu predanost igri, ali osposobljenost i naučenost njenog tela pokretu ipak garantuju uspešan nastup.
Ako se ima u vidu to da Bojanu Mladenović možemo svrstati među koreografe čiji su već prvi radovi privukli kao magnet, onda se o ovom plesnom komadu može reći da nije u potpunosti ispunio očekivanja, ali i to da očekivanja nisu bila mala.
