Vojvođanski neoavangardisti šezdesetih i sedamdesetih: kakva galerija likova i frikova! Ima li ikoga od njih da nije veći od života? Braća Mandić, Slobodan Tišma, Slavko Bogdanović, Vujica, Kopicl, Katalin Ladik… i ne naposletku, Slavko Matković, samozatajni Subotičanin, osnivač grupe Bosch + Bosch. Malo ko će od njih u životu napisati roman, jer – šta će to njima? Oni su sami po sebi romaneskni, životom koliko i delom. Ako je Matković i nastojao da svoj život i svoj umetnički credo pretoči u roman, samo je to nastojanje, u njegovom slučaju, bilo vrednije od postignuća. Uostalom, ako poverujemo mistifikatoru od pisca – a koji pa to pisac nije mistifikator? – Slavko je ionako na vreme (sa)znao da će njegovu knjigu završiti neko drugi… E sad, da će joj milost uobličenja, i to u formi atipičnog biografskog romana, podariti baš novosadski kunsthistoričar Nebojša (Novi) Milenković, to teško da je iko mogao da očekuje! Pa ipak, roman je pred vama, u izdanju novosadske Akademske knjige. S nazivom izdavača ujedno je i iscrpeno sve „akademsko“ u vezi s ovim srećno zamišljenim i sprovedenim literarnim galimatijasom, sa čije nas naslovnice, nimalo slučajno, gleda Alan Ford (Matkovićev alter ego; Kako? Proverite!) u letu nad subotičkom Gradskom kućom, nekovrsnim inače mističkim središtem romana, ali i života ne samo Matkovićevog, nego života bezbrojnih Subotičana u proteklih vek i kusur otkad ta hipnotišuća i dekadentna secesijska lepotica nadgleda grad, a grad joj istom merom uzvraća, zaljubljen i zastrašen, i jedno i drugo s predobrim razlozima.
Matković je bio, kao umetnička i građanska egzistencija, po mnogo čemu „granični slučaj“, u jednom pograničnom gradu, u zemlji kojekakvih političkih, etničkih, verskih i drugih pograničja, neshvaćen ako ne i ismevan, kao palanački Galilej koji, gluhoći i slepilu uprkos i uinat, govori „Ipak se kreće“, pa makar bio i spaljen na lomači kao Jan Hus, uz skromno bogobojazno sasluženje smerne bakice koja će drhturavom rukom dodati tanku grančicu u taj plamen. Nasukan u samom središtu Panonije, nevoljan da se trajno izmesti i odrekne avetanja alejama, trgovima i šorovima divne i melanholične, božanski ugodne i đavolski suicidalne varoši u kojoj se jezik i veltšmerc Mađara kao nigde drugde isprepliće s jezikom i veltšmercom Srbohrvata, Milenkovićev Matković skončava gotovo izopšten i u bedi koja se tako previše dobro uklapala u bedu epohe (devedesetih). Jer, Milenkovićeva priča o Umetniku gorka je i opora, nema tu ni šećera ni zaslađivača da pomognu pri gutanju. Osim ako u takve ne ubrojimo neodustajnu veru naratorovu – a narator je sam Matković, dakako u Milenkovićevoj izvedbi – da umetnost i književnost (Matković je, naime, i bibliotekar, i to kakav!; blaženi su svi koji su imali ili imaju nekoga takvog samo za sebe!) jesu srž oko koje se vrte život i svet, a sve ostalo da je samo pena dana. Romantičarski? Pa, kud ćete većih romantika od (neo)avangardista…
Nešto što strašno podseća na život, osim što je u našim zabitima jedinstven omaž umetniku kojim se pisac inače temeljito bavio i kao predmetom proučavanja u svojoj užestručnoj delatnosti, kunsthistoričarskoj, još je – ili je to možda i ponajpre – uzbudljiv, kritički, ljubiteljski naklon i poklon jednom gradu, tom gorkoslatkom središtu finim peskom posute depresije zvanom Subotica; to što Milenković, iju naopako, „nije Subotičanin“ nije čudno, kamoli neprilično, nego je, naprotiv, samo tako i moguće da se bude nekom gradu ono što je Milenković odabrao, ili po nekom višem pozvanju morao da bude Subotici. I to je priča, takođe, o tajnama i dodirima, barem i ovlašnim, tobože slučajnim – a kud ćete boljih kulisa za sve tajne, ljubavne osobito, od onih subotičkih? – o erotici stvarnosti i telesnosti i erotici snova i mašte, o vetrometinama istorije, o propasti jugoslovenske države i neotklonjivom bluzu njenih boljih i časnijih sinova i kćeri, o marširajućem neovarvarstvu koje je razvejalo i malo jače stubove kulture od onih neoavangardističkih. Nebojša Milenković napisao je nešto što strašno podseća na roman o nekim ljudima koji strašno podsećaju na nas, i o jednom čoveku koji je strašno podsećao na sebe, a kroz to svoje nesvodivo sopstvo i na svako slobodno, samim tim i umetničko ljudsko biće.
Izložba „Linija militantnog optimizma“ Rene Redle i Vladana Jeremića istražuje mogućnosti savremene umetnosti u ekološkoj borbi i društvenoj solidarnosti kroz poruku da je optimizam aktivan stav, a ne puko uverenje
U toku je administrativna provera dostavljene dokumentacije za finansiranje i sufinansiranje projekata u oblasti kulture u okviru izložbe Ekspo 2027, nakon čega će uslediti stručna evaluacija svih prijava
Na Bitef neće doći portugalska i predstava Žige Divjaka. Pretpostavlja se da će takvih biti još. Ako se ovaj najveći međunarodni pozorišni festival u Srbiji ne održi i ove godine, to će biti njegov kraj, kažu stručnjaci
Pulski festival je osudio napad na pisca Vladimira Arsenijevića u Beogradu. Pozvao je publiku da dođe na projekcije filma „Tri nedelje posle“ čiji je on koscenarista. Ovaj film je u Karlovim Varima dobio nagradu za najbolji evropski film - istog dana kada su Arsenijevića huligani prebili u Beogradu zato što je spremao komemorativni skup posvećen Srebrenici
Nagradu „Ernest“ za životno delo dobio je Voja Brajović na upravo završenom Filmskom festivalu u Somboru
Zlo se zavuklo pod most i tamo, zaklonjeno od svetla, ćutalo i čekalo. Kad je Vladimir Arsenijević izašao iz taksija, nad Beogradom se opet nadvila ona isto neman koja je onemogućavala izložbu Rona Haviva, sprečavala održavanje prve Parade ponosa, palila Bajrakli džamiju i Ambasadu Sjedinjenih Američkih Država i vandalizovala i centar grada tokom Parade ponosa 2010.
Šta govore ubistvo Aleksandra Nešovića Baje i ranjavanje Milana Ostojića Sandokana? Zašto su porasli apetiti podzemlja? Kakvu tu ulogu igra policija? I zbog čega Vučić stalno najavljuje najave izbora
Pođimo od toga da Vučićev režim prvo uspe da pokrade parlamentarne pa onda raspiše predsedničke izbore koje bilo koji njegov kandidat teško da može da dobije. Častan predsednik Republike u nečasnom sistemu bio bi poput oveće rupe u tkanini koja se već dobrano oparala
Fudbal, kriminal, politika i skaj aplikacija
Zašto Nemanju Vidića nema ko da štiti Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
