Vojvođanski neoavangardisti šezdesetih i sedamdesetih: kakva galerija likova i frikova! Ima li ikoga od njih da nije veći od života? Braća Mandić, Slobodan Tišma, Slavko Bogdanović, Vujica, Kopicl, Katalin Ladik… i ne naposletku, Slavko Matković, samozatajni Subotičanin, osnivač grupe Bosch + Bosch. Malo ko će od njih u životu napisati roman, jer – šta će to njima? Oni su sami po sebi romaneskni, životom koliko i delom. Ako je Matković i nastojao da svoj život i svoj umetnički credo pretoči u roman, samo je to nastojanje, u njegovom slučaju, bilo vrednije od postignuća. Uostalom, ako poverujemo mistifikatoru od pisca – a koji pa to pisac nije mistifikator? – Slavko je ionako na vreme (sa)znao da će njegovu knjigu završiti neko drugi… E sad, da će joj milost uobličenja, i to u formi atipičnog biografskog romana, podariti baš novosadski kunsthistoričar Nebojša (Novi) Milenković, to teško da je iko mogao da očekuje! Pa ipak, roman je pred vama, u izdanju novosadske Akademske knjige. S nazivom izdavača ujedno je i iscrpeno sve „akademsko“ u vezi s ovim srećno zamišljenim i sprovedenim literarnim galimatijasom, sa čije nas naslovnice, nimalo slučajno, gleda Alan Ford (Matkovićev alter ego; Kako? Proverite!) u letu nad subotičkom Gradskom kućom, nekovrsnim inače mističkim središtem romana, ali i života ne samo Matkovićevog, nego života bezbrojnih Subotičana u proteklih vek i kusur otkad ta hipnotišuća i dekadentna secesijska lepotica nadgleda grad, a grad joj istom merom uzvraća, zaljubljen i zastrašen, i jedno i drugo s predobrim razlozima.
Matković je bio, kao umetnička i građanska egzistencija, po mnogo čemu „granični slučaj“, u jednom pograničnom gradu, u zemlji kojekakvih političkih, etničkih, verskih i drugih pograničja, neshvaćen ako ne i ismevan, kao palanački Galilej koji, gluhoći i slepilu uprkos i uinat, govori „Ipak se kreće“, pa makar bio i spaljen na lomači kao Jan Hus, uz skromno bogobojazno sasluženje smerne bakice koja će drhturavom rukom dodati tanku grančicu u taj plamen. Nasukan u samom središtu Panonije, nevoljan da se trajno izmesti i odrekne avetanja alejama, trgovima i šorovima divne i melanholične, božanski ugodne i đavolski suicidalne varoši u kojoj se jezik i veltšmerc Mađara kao nigde drugde isprepliće s jezikom i veltšmercom Srbohrvata, Milenkovićev Matković skončava gotovo izopšten i u bedi koja se tako previše dobro uklapala u bedu epohe (devedesetih). Jer, Milenkovićeva priča o Umetniku gorka je i opora, nema tu ni šećera ni zaslađivača da pomognu pri gutanju. Osim ako u takve ne ubrojimo neodustajnu veru naratorovu – a narator je sam Matković, dakako u Milenkovićevoj izvedbi – da umetnost i književnost (Matković je, naime, i bibliotekar, i to kakav!; blaženi su svi koji su imali ili imaju nekoga takvog samo za sebe!) jesu srž oko koje se vrte život i svet, a sve ostalo da je samo pena dana. Romantičarski? Pa, kud ćete većih romantika od (neo)avangardista…
Nešto što strašno podseća na život, osim što je u našim zabitima jedinstven omaž umetniku kojim se pisac inače temeljito bavio i kao predmetom proučavanja u svojoj užestručnoj delatnosti, kunsthistoričarskoj, još je – ili je to možda i ponajpre – uzbudljiv, kritički, ljubiteljski naklon i poklon jednom gradu, tom gorkoslatkom središtu finim peskom posute depresije zvanom Subotica; to što Milenković, iju naopako, „nije Subotičanin“ nije čudno, kamoli neprilično, nego je, naprotiv, samo tako i moguće da se bude nekom gradu ono što je Milenković odabrao, ili po nekom višem pozvanju morao da bude Subotici. I to je priča, takođe, o tajnama i dodirima, barem i ovlašnim, tobože slučajnim – a kud ćete boljih kulisa za sve tajne, ljubavne osobito, od onih subotičkih? – o erotici stvarnosti i telesnosti i erotici snova i mašte, o vetrometinama istorije, o propasti jugoslovenske države i neotklonjivom bluzu njenih boljih i časnijih sinova i kćeri, o marširajućem neovarvarstvu koje je razvejalo i malo jače stubove kulture od onih neoavangardističkih. Nebojša Milenković napisao je nešto što strašno podseća na roman o nekim ljudima koji strašno podsećaju na nas, i o jednom čoveku koji je strašno podsećao na sebe, a kroz to svoje nesvodivo sopstvo i na svako slobodno, samim tim i umetničko ljudsko biće.
