Avgust je za televiziju nezgodan mesec. Na svim kanalima cepaju reprize i reklame, pa čovek počne metafizički da razmišlja, kao u onoj narodnoj – dokon pop i jariće krsti. U nedostatku ozbiljnijih političkih skandala, crna hronika postaje nekrofilna zamena. Tako je vest o pokušaju atentata na stanovitog surčinskog biznismena, u narodu poznatijeg pod nadimkom Čume, postala hit. Sve televizije su prikazale isti snimak na kojem vidimo ambijent Zemun Polja (nekada čuvenog isključivo po zemunpoljskim hibridima), džipove kako poskakuju po ledini i helikopter koji kruži nad džipovima. Čume je izgleda na vreme zaleg’o, telohranitelj je nastradao, a otmičari su pobegli u pomenuti hibridni kukuruz. Najviše detalja iz biografije aktera dobili smo od reportera Studija B, koji je poslovično najbolje informisan (čitaj – pajtos s pandurima). Nijedan elektronski medij nije objavio sličicu gospodina Čumeta, da li zbog tajnosti istrage ili straha, nije mi poznato. Uopšte, izgleda da jedino u ovako tragičnim situacijama imamo priliku da vidimo lica ovakve gospode.
No, mnogo tragičnije je podsećanje u vezi s godišnjicom pada Krajine, što je predsednik Koštunica obeležio svojim obraćanjem. Još jednom su televizije prikazale slike beskrajne kolone nesrećnika, koji su pobegavši od Oluje dospeli pred kamere RTS-a. Pošto velik broj Beograđana putem kablovske televizije može da prati program HRT-a, videli smo da je glazbeni program u ponedeljak odisao domoljubljem. OK, nekom svane drugom omrkne, ali začudio me taj medijski deja vu, koji je počeo s Draženom Žankom i hitom – „Od stoljeća sedmog“ (…tu žive Hrvati), a onda je Josipa zapevala „Vilo Velebita“ i onda mi je bilo dosta i šahovnica i juriša i kninske tvrđave – da ne kažem utvrde. Prvi put mi RTS ne izgleda kao odraz u ogledalu HRT-a, već za nijansu kulturnije.
Došli smo, dakle, u ove letnje dane do teme odgovornosti i pomirenja. Eto, iste večeri sam na 3K video glavom i bradom (šminkerskom od tri dana) Franu Lasića, koji je s ustreptalom voditeljkom pretresao crtice iz svog bonvivanskog života. Tri puta se ženio, sada je ponovo sam, drži čovek nekakve restorane i uopšte – izgleda da za njega rata nije ni bilo. Na moju sreću, kaže da više neće pjevati jer se vratio svojoj ljubavi – glumi.
Znači, Frano nam poručuje da nas voli sve budale male, a na Pinku svakoga dana gospodin Leo peva na Plitvicama, gde se takođe pucalo, a danas ribice mirno plivaju dok ih Leo pjesmom ne rastera. Niko se u spotu ne venčava pod vodopadom – te vrste bratstva i jedinstva više nema.
Simptomatična je i numera koju u duetu izvode Boris Novković i Severina. U replici dueta Nika Kejva i Kajli Minog – dakle u gotovo identičnom spotu jedno drugo pitaju – ko je kriv. Pošto je pesma urađena za ovdašnje tržište, nije se insistiralo na čistom hrvatskom novogovoru (tko je kriv), a numera bi dobila istorijske razmere da je Seve pevala s nekim ovdašnjim šlager-pevačem. Ovako nam ostaje ohrabrujući zaključak dileme koju skladba nosi – zar je važno ko je kriv!
Za to vreme se u meksičkoj sapunici „El Candidato“ na TV Košavi pojavljuju i atentati kao sredstvo političke borbe. Kod nas toga više nema – naš El Candidato (jedan od njih) voli po srpski da opsuje, ali to mu dođe kod nas kao „Dobar dan, kako ste, drago mi je da vas vidim“, samo mnogo jezgrovitije i uz dozu erotike. Što se erotike i politike tiče, postoji autentičan spoj u telu i duhu gospođe Vesne Vukelić Vendi, koja je svoje stavove, ali i butine otkrila u emisiji „Tabloid“ na Televiziji BK. Pošto je svoje težište već ranije prebacila sa grudi na zadnjicu, danas je centar svog političkog interesovanja prebacila sa Vojislava Šešelja na aktuelne političare na vlasti. Vendi smatra da danas nemamao konstruktivnu opoziciju ni u erotskom ni u političkom smislu. Međutim, DOS i DSS nude pregršt interesantnih seksualnih i intelektualnih stimulusa. U svakom slučaju, siguran sam da će Vendi umeti da odabere.
