Tišina na ulicama… a onda buka!

“Jarbole” poznajem već trideset godina, zapravo od vremena kada su se zvali “Džo i jarboli”. Prvi koncert za koji znam održan je u klubu “Bunker” i od tada je njihova muzika zvučna podloga mog života i života moje porodice. Ovo nije klasičan intervju, jer bi bilo licemerno analizirati emocije koje je izazvalo objavljivanje i preslušavanje njihovog novog albuma. Shvatio sam da s “Jarbolima” delimo prošlost, sadašnjost i, nadam se, budućnost u ovom gradu i ovoj zemlji. Zato vam toplo preporučujem da preslušate album Probaj golog muškarca, a njima se zahvaljujem na iskrenosti i istrajnosti.

“VREME”: Da li se tokom godina i kako menjao izvor inspiracije za poetske slike i muzičku podlogu vaših pesama, od prve “Čizmanoge” do danas?

“JARBOLI”: Prirodno je da živi svet vremenom evoluira i stari. Tako i mi, što i nije neko iznenađenje. Tako da – da.

Svaki talas protesta u Srbiji dobijao je svoju umetničku reprezentaciju. Od slikara, preko muzike do ulične umetnosti, pozorišta ili mode. Godine 1991. bili su to “Rimtutituki” i bendovi novog talasa, EKV, “Električni orgazam” ili “Disciplina kičme”, Vaša muzika je bila zvučna podloga protesta 1996/97, vaš poslednji album izlazi usred velikih protesta koje su pokrenuli studenti u Srbiji. Daniel je negde vaš rad opisao kao guslarsko nasleđe u savremenom obliku. Pesme imaju jasnu socijalnu i političku poruku.

...

“Jarboli” se trude da najbolje sviraju potpuno nezavisno od spoljašnjih okolnosti. Jedino tako možete da imate pristojan bend.

Bili ste deo “Pozorišta šešira”, sarađivali ste sa “Škartom”, Žoltove slike su uvek bile zanimljiva vizualizacija muzike, spotovi Miloša Tomića su takođe bili deo jednog talasa mladih i kreativnih ljudi u kojem ste bili. Kako je danas?

Pozdravljamo Ljudmilu Stratimirović, Škartovce Žoleta i Protu. Jarbol Žolt trenutno ima super izložbu pod nazivom “Glupi monohromi” u galeriji Rima u Beogradu, koju toplo preporučujemo da posetite, dok je Miloš Tomić sa celom porodicom emigrirao u Sloveniju, što može da ima najveći značaj za tamošnju kulturu. Nego, Jarbol Nemanja je pre neki dan, pod pseudonimom VRLI, za kompilciju Bunt 3 objavio novu elektro stvar pod nazivom “Nema predaje”. Takva je danas situacija.

Šta je ostalo od Klipana u pudingu, jedne nadrealističke muzičke forme u Ritmu srca na B92? Koliko se sećam, Brakus je kumovao tom imenu.

To je bezočna laž! Ime je mogao da smisli samo Bilbo Blah lično. Koliko je nama poznato, posmrtne maske članova grupe Klipani u pudingu izložene su u bioskopu Rex na izložbi “Pogled na zid” iz 1996. godine.

U video–spotovima koji prate izlazak albuma vratili ste se na bazičnu sliku – bend koji svira u podrumu. Čini mi se i da je zvuk albuma nalik izvornom, gitarski, nebrušen i sirov. Da li muzika “Jarbola” prati i opisuje vaša lična iskustva, razvoj i preispitivanje svog mesta u Srbiji u ovom trenutku?

Odlično ste primetili da u najnovijim video-spotovima “Jarboli” sviraju uživo umesto da ih prati matrica sa albuma. S jedne strane, to je za nas zanimljivije, s druge mislimo da to bolje predstavlja ono što radimo. Na kraju, na njima se vidi šta to znači imati živi bend, koji je više u samoj muzici nego u propratnim elementima promocije.

Da li je muzika danas način da se kanališe frustracija i pošalje jasna poruka ljudima i/ ili establišmentu?

Svakako jeste, ali ponajviše za pojedince koji tu muziku prave i izvode. S druge strane, primećujemo da je u novonastaloj situaciji tišina mnogo efektniji način da se izrazi stav. Dakle, tišina na ulicama. Pa onda buka.

U vašem muzičkom opusu jednu generaciju ste podsetili na izvore i klasike roka, u pesmama poput “Dizzy Miss Lizzy”, preko “Đavola” Đorđa Marjanovića, a pamtimo i dočeke Nove godine u “Božidarcu”, gde ste svirali u atmosferi plesnih večeri šezdesetih. Svoju muziku ste od početka definisali kao “istočnoevropski rokenrol”. Da li je tako i danas?

U principu, da. Imali smo sreće da u mladosti uživo na koncertu vidimo neke od važnih arhitekata muzike koju sviramo, poput BB Kinga, Badi Gaja, “Doktor Filgud” i drugih, pa možemo da vučemo nit od izvora, da razumemo i budemo dovoljno utemeljeni u onome što radimo. Ne gradi se kuća bez temelja.

U filmu o klubu CBGB postoji scena u kojoj na binu dolazi grupa neobičnih momaka, a predvodi ih jedan visoki sa akustičnom gitarom. To su bili “The Talking Heads”, a upravo sam takav doživljaj imao kada sam vas prvi put video i čuo. U svirkama u Rexu izgledali ste i zvučali, po meni, najbolje, jer sam taj kraj razumeo kao vaš prirodni i izvorni ambijent. Do danas mislim da ste u muzičkom smislu preneli atmosferu “Velvet Underground”, a zatim “The Television”, ili “The Talking Heads”, Patti Smith, kao i britanskih bendova poput “Gang of Four” i ostalih uz čiju muziku je moglo da se pleše.

Istina je da “Jarboli” prave plesnu muziku u kojoj ima ritma i bluza, diska i fanka. Bez tog plesnog elementa ne bismo bili dovoljno dobar rok bend. Sve sličnosti su slučajne i relativne. Dakle, ipak, pre svega – istočnoevropski, autohtoni rokenrol.

Treći aspekt vašeg kreativnog rada je poetska tradicija, odnosno negovanje poezije kao umetničke forme u različitim oblicima. “Jarbole” doživljavam kao umetničku sinergiju dva trubadura. Daniel je kroz “Jesenji orkestar” i svoj književni rad neprekidno afirmisao poeziju, dok je Boris imao takođe izuzetne solo nastupe, izvodeći poeziju kroz pesme Dilana i drugih rok poeta. Vi ste zapravo dva trubadura, pa me zanima kako uklapate dva duboko intimna izraza u pesme “Jarbola”?

Od početka se trudimo da ono što otpevamo bude jasno svakom slušaocu. Reči naših pesama su dovoljno dobre da mogu da završe i štampane u knjizi. Samim tim trpe razne tretmane a da im ne pada ubedljivost, pa i takav da se izvode samo uz glas i minimalnu pratnju.

U pitanju je splet dve intimne priče, pa mi se čini da su najveći uspesi vašeg benda momenti kada se ta dva unutrašnja glasa slože. Našaliću se, ne zamerite, da je ponekad bio veći problem intonacija pri pevanju, naročito na početku. To je, zapravo, bio pravi test za prave fanove “Jarbola” – da li vas nervira pevač – onda pitate: koji? Čini mi se da intonacija dolazi sa godinama, sad je besprekorna.

Reči pesama su ipak najvažnije, a mi smo se trudili da ih izvodimo kako znamo i umemo. Raduje nas je što ste zapazili napredak u našim izvođačkim kapacitetima. Nastavićemo u tom pravcu.

foto: promo

Nedavno sam bio iznenađen kada sam na koncertu jednog mladog benda (“Ubili su batlera”), iz talasa grupa sa kompilacije Hali Gali, u oslobođenom SKC–u, čuo verziju vaše pesme “Samo ponekad”. Ova generacija je zvučna kulisa studentskih protesta danas. Da li mislite da postoji kontinuitet od devedesetih do danas?

Baš nam je drago za “Batlere”, super su i puno ih pozdravljamo. Istina, Jarbol Boris je producirao dosta bendova iz generacije pre današnjih Hali Gali muzičkih grupa (“Nežni Dalibor”, “Repetitor”, “Multietnička atrakcija”, “Stuttgart Online”…) Jarbol Daniel se oseća kao ujak među tim grupama.

Devedesetih godina je B92 bio okupljalište i kanal promocije različitih kreativnih grupa i pojedinaca, gde ste i sami učestvovali. Kako izgleda sviranje i promocija “Jarbola” u digitalnom vremenu? Vaši nastupi i estetika su od početka bili “retro”, još od spotova u gerontološkom centru, izgledali ste kao penzioneri među omladincima iz Brzih bendova Srbije. Popularno rečeno – da li ste i dalje “retro”?

Nismo nikad izgledali retro, već tako kako izgledaju osobe koje nisu spremne da same sebe ponižavaju. Ko je kriv porobljenoj većini koja se ponižava praćenjem sezonskih trendova?

Na koji način su politička i društvena situacija deo vaše estetike, kao inspiracija, ili kao neprekinuta borba za “slobodu”. Vaša pesma “Uslovna sloboda” zapravo je najbolja definicija stanja pojedinca u Srbiji u poslednjih 30 godina, a verovatno i duže.

Naše pesme su prirodno povezane sa onim što se dešava oko nas. Jedan od najvažnijih zadataka svake kulture jeste da ostavi svedočanstvo o svom postojanju. “Jarboli” su se potrudili da ne izgube neophodnu slobodu da prave pesme kakve smatraju da treba praviti, bez uslovljavanja i pristanka na kompromise. To je, sve u svemu, za neko ozbiljnije proučavanje, ali se mi kao autori ne bismo ovde bavili time.

U novim pesmama politička poruka je veoma prisutna, možda najotvorenije do sada. Da li je to posledica iskustva, individualnog i kolektivnog, odnosno kakvo je stanje te “uslovne slobode” i da li postoji razočaranje?

Većina pesama sa novog albuma stara je više od 12 godina, što znači da nisu trendovske, nego govore o univerzalnim pojavama u društvu u kome su nastale. Dakle, suštinski se stvari nisu promenile, jedino što su procesi poodmakli i ispoljavaju se s većom surovošću. Suviše smo matori da bismo bili razočarani, a to nije ni dobro ako imate bend koji ipak zahteva poletnost i energiju.

Teme nedostatka otpora, energije, ili apatija, energije penisa, što je kroz masturbaciju nestala, je l’ umesto tuge danas stigao bes? Govorimo o intenzivnim emocijama koje danas ljudi imaju kada prate proteste studenata. Da li smo očvrsli, ili smo se pomirili sa zabludama, jedna izreka kaže da svaka generacija ima pravo na ideale i zablude? Pokazalo se da energija ipak postoji.

Ono što se danas dešava na ulicama i univerzitetima nešto je sasvim novo i neuporedivo sa bilo kakvim prethodnim iskustvom. Mnogo suštinskije, emotivnije i humanije. Možemo samo da se prepustimo i uživamo u tom procesu.

Probaj golog muškarca različiti novinari različito tumače, tu slobodu ste im dali direktno kroz poruku na omotu albuma. Zašto je to bilo potrebno? Da se razumemo, ne tražim tumačenje naslova, već vašu poruku tumačima vašeg rada.

Naša poruka tumačima je da su svi do jednog potpuno u pravu. Zar to nije fantastično!

Jedina i najlepša ljubavna pesma je “Zima”. Ona zatvara album. Da li je to poruka da smo sačuvali nežnost od “grubosti sveta”?

Ne znamo da li je to ta poruka, ali pesma je odlična!

foto: promo

Na vašim koncertima danas prepoznajem lica devojaka i momaka sa nastupa iz devedesetih. Danas su to devojke u najboljim godinama, sa istim žarom u očima, a dečaci ponekad imaju manje kose, mnogi imaju decu, velike ljude koji dolaze da slušaju i gledaju “Jarbole”. Sada svirate za dve generacije, kakav je to osećaj?

Nažalost, savremene bine imaju jake reflektore, koji nas često sprečavaju da dobro vidimo publiku. Pa opet, odlično je biti na bini i odlično je biti pred svima vama. Odlično je da se koncert uopšte desi, to je malo čudo koje ne treba uzimati zdravo za gotovo.

Kako izgledaju nastupi u regionu, kako izgleda svirka u Zagrebu, odnosno da li znaju pesme?

Za sad, od regiona, svirali smo samo u Zagrebu i bilo je super. Publika je znala pesme, čak imala želje. Svirali smo dugo, puno pesama.

Kako odgovarate na pitanje o višegodišnjoj pauzi u snimanju i sviranju, kako je izgledao rad na pripremi albuma? Da li je ovaj album simbolično Uskrsnuće, Reinkarnacija, ili povratak iz dobrovoljne izolacije? Hoćemo li ponovo morati dugo da čekamo na nove koncerte i nove pesme?

Višegodišnja pauza je očuvala bend. Naime, mi ne možemo da dozvolimo promenu članova tek tako. Album je sniman dugo, u etapama, u više gradova (Vrbas, Dedinje, Palilula, Pančevo…), sa velikim ansamblom (duvački ansambl benda “Ljubičice”, Sonja Lončar, Ivana Smolović). Nije bilo baš tako lako postići da album zvuči kao celina, ali smo u velikoj meri uspeli u tome. Album je omogućio povratak redovne prakse bendovskog sviranja u živote članova grupe. Koncerti stižu, a za neki novi album – za sada ne dajemo nikakve garancije.