Beograd, Filip Višnjić, 2002.
Neće Jovan Hristić čitati ove redove, a i ne bi mnogo mario za ovaj izraz jedne posebne odanosti. U svoj uzaludnosti posla kritičara, koju je on poznavao bolje od svakog drugog i kojoj se nenadmašno podsmehivao toliko dugo da je i svoju poslednju knjigu tako završio, ipak se pohvala jednom izuzetnom duhu mora napisati bez ustezanja i bez oklevanja u izboru najlepših reči. Hristićevom spokoju sada se nema šta dodati, a za pisca ovih redova je prekasno, čak i ako bi nekada bio bliže takvom pogledu na svet, ne samo zato što se mladost neće vratiti, ni obnoviti, već zato što između metafizike zadovoljstva i nezadovoljstva metafizike nema mira. Samo čitanja, i pisanja, ima sve dok je čovek živ.
Jovan Hristić bio je Pisac, pesnik i dramatičar, kritičar i esejista, a sada je i pripovedač, i to kakav. Još nedavno se šeretski zaklinjao da mu je žao što je bibliografija razvejala nadu da će njegov davni pripovedni pokušaj ostati skriven od nas, kojima se i u lepoj naklonosti pomalo podrugljivo smeškao, a već sada je, odmah, kako to i dolikuje njemu, jedan od retkih srpskih Pisaca najfinije delikatnosti i nežne, tople mediteranske melanholije u prozi.
Dok se nebo života sklapalo nad njim, kao što će nad svakim od nas, izvijala se tanka nit primorskog pripovedanja kakve jedva da još uvek ima, jer se o moru i životu kraj njega, o nama koji smo mu večiti gosti i onima koji domaće uz talase i vetrove žive, gotovo više i ne ume pripovedati. Uostalom, kao da se i samome Jovanu Hristiću čini da od Homera na ovamo opada umeće priobalne, primorske i pomorske priče. Naravno da to nije sasvim tako, ali on to pokazuje na tako neodoljiv način da se čovek postidi malih, plitkih doživljaja, svega onoga što se olako i usput propusti. Dok se čita ova zavetna knjiga jedne ljubavi i fascinacije koju nam je u raskoši svoga duha Hristić tiho prepustio, i otišao gde ćemo svi otići i gde mu se niko od nas neće približiti, valja oboriti pogled. Za života pustio je mnoge svoje vrsnike da ga politički, medijski, grupaški a najviše primitivno i seljački pretiču, ali će se u nekom velikom vremenu kada se vrednosti poslažu kako valja, uvek naći više boljih duhova za trpezom njegovog poligrafskog dela. To su oni koji umeju da uživaju barem u književnosti, ako je uživanje već iščezlo kao kvalitet života, kako kaže u Terasi na dva mora.
A Hristić vodi računa u kakvom je društvu. Na njegovu književnu terasu prizvani su Homer, Rable i Dante, Servantes i Prust, Haksli i Po, Bodler i Valeri, Kami i Eliot, Niče i Merlo-Ponti, pa posle Hektorovića i dva zanesenjaka našeg romantizma: Đura Jakšić i Laza Kostić, velika modernistička trijada Rastko Petrović, Miloš Crnjanski i Vinaver, a naročito Todor Manojlović. Kakvo divno društvo za miran trenutak između mora i literature, za krčag bevande, dobar stih i neki ludi književni zanos. Takve su Hristićeve ispovednice o životu i čitanju, satkane od lepote trenutka kojem se podiže mali pripovedni hram i od dvostrukosti sna: sna u smislu želje i žudnje, i sna u smislu nestvarnosti i obmane. Možda će neki mladići što poslednjih meseci škrguću zubićima i na ovo umeti da zareže, ali će se kajati jednom kada im se na uzanoj stazi života ukaže pravo lice starosti. Sve grubosti ovoga sveta neka im budu i neka ih dobro podnesu, ali valja za Hristićevom trpezom reći nešto bolje od grubosti.
To kako Hristić ironično dočarava pesničku glad, a zatim u svom zanosu opisuje zanos Toše Manojlovića dok recituje Dantea više je vredno Manojlovićeve i Hristićeve književne slave no svaka grubost ovoga sveta. Upravo je Dante poslužio kao prekretnica od sećanja na mediteranske dane do književnih uspomena vezanih za Homera, Bodlera, Servantesa i Valerija. Od priča o ostrvima, moru i ribarima, do priča o Grčkoj i Levantu, o staništu grčkih božanstava i bogovima evropske literature, Hristić je napravio preokret koji je ravan slici njegove književne sudbine zatečene između pisanja, čitanja i tumačenja.
Ono za čim on traga je povlašćeni čas – na moru ili na obzoru, u ribolovu ili za večerom, u sećanju ili u čitanju, u razumevanju ili u maštanju. U svemu postoji jedan trenutak, podne najboljeg uma i mašte, kada se uzdiže ono najvrednije i najosetljivije u čoveku i kada trošnost ljudskog postojanja ustupa pred onim zbog čega vredi zamišljati kako bogove tako i književne pričine. Hristić se oprašta od najdražih uspomena, kako iz života tako i iz književnosti, i ostavlja jedan poseban legat kojim je njegovo celokupno delo – osim drame i pozorišta – obuhvaćeno. Ovo je proza ponovnog susreta i rastanka s inspiracijom iz koje se rađala njegova poezija, od Grčke i Mediterana do Valerija i podneva, i njegovo tumačenje književnosti, od nedostižnosti Homera (ili tragedije, mada o njoj ovde ne govori) do nerastumačivosti književnosti koja nije proživljena. Tek je život pravi oblik kritike literature, kao što je literatura pravi oblik kritike života. Jedinstvo do kojeg se uzdigao Hristić redak je slučaj sklada nepreučene obzirnosti i spokojnog predavanja čarima postojanja, neodoljivo jedinstvo književnog života i životne književnosti. To pleni, to je neodoljivo. Ko u tome ne ume da uživa, tome nema spasa.
Sad je Hristić u grobu između dva mora, života i literature, koja su se ispod terase na kojoj je pisao i uživao spajala. Još talasi struje, s obe strane, i još se njegovo društvo nije razišlo. Koji su uvek voleli njegove tekstove, stoje tihi negde pokraj ovog povlašćenog mesta koje se visoko uzdiže u našoj kulturi. Na njima je da Hristićev povlašćeni čas života i literature poštede novog brutalizma. Kao što Hristićeve pesme i drame, kritike, eseji i prevodi, a sada i proza, čuvaju svoje čitaoce.
