Andraš Urban i njegovi saradnici iz subotičkog pozorišta „Deže Kostolanji“ od 2009. godine organizuju festival „Desire Central Station“ s namerom da pokažu predstave iz regiona koje se bave nekim društvenim problemom. Ove godine je na „Desireu“ (25. novembar – 3. decembar) učestvovalo 17 predstava pod zajedničkim nazivom „Anatomija“, a mi smo gledali sledeće:
U programu festivala piše da je Ljubav i ekonomija (Montažstroj iz Zagreba, režija, koncept i umetničko vođstvo Borut Šeparović) dokumentarni teatar, ali tačnije određenje je multimedijalni projekat predstavljen performans-predavanjem. Pokretački momenat za ovaj projekat je potreba da se reaguje na akciju desnih snaga u hrvatskom društvu koje žele da ograniče pravo žene na abortus. Borut Šeparović i njegove kolege prišli su ovom problemu sa ekonomskog stanovišta. Nastojali su da ukažu da će ta odluka najviše pogoditi siromašne i manje obrazovane društvene slojeve u Hrvatskoj. U okviru projekta, postavili su sajt (http://cijankalij.montazstroj.hr) koji se bavi pitanjem ljubavi i ekonomije, izveli radio-dramu Cijankalij§218 nemačkog lekara i pisca Fridriha Volfa i počeli da prikupljaju dokumenta o ovoj temi kroz istoriju. Dokumenti otkrivaju da su ovakvim odlukama bile sklone ekstremnodesničarske i fašističke države. U NDH je abortus bio teži zločin od čedomorstva, a krivično su odgovarali svi koji su na bilo na koji način u njemu učestvovali. U predstavi su najpotresnije delovali na videu pokazani dokumenti iz ustaške NDH gde nesrećnici mole poglavnika da se smiluje njihovim majkama, ženama, rođakama i pozivaju se na svoje rodoljublje i članstvo u ustaškom pokretu. Borut Šeparović ovim projektom lagano izlazi iz domena teatra. Jednostavno, za ovog umetnika sâm umetničko-društveni angažman postaje važniji od pozorišta. Nama koji pamtimo, volimo i cenimo njegove predstave Rođeni 91–95, 55+, A gdje je revolucija, stoko, može biti iskreno žao zbog toga, ali to je naš problem.
Selma Spahić, društveno angažovana umetnica iz BiH, napravila je predstavu Moja fabrika u Bosanskom narodnom pozorištu Zenica. To je predstava koja nam slikovito, kroz dokumente i dokumentarne priče pripoveda o vezi Zenice i njene Železare i o razvoju urbanog u BiH. Predstava pleni jasnim društvenim i političkim uvidima, poznavanjem materije, spremnošću umetnikâ da podele sa nama svoje oduševljenje stečenim saznanjima. Priča o transformaciji bosanske kasabe u centar teške industrije SFRJ i o razaranju industrijskih i kulturnih dostignuća 20. veka je priča bliska svima nama sa ovih prostora. Iako ovog puta nije reč o pozorištu-predavanju kao u slučaju Montažstroja, ne možemo se otrgnuti utisku da su umetnici, poneseni onim šta nam žele reći i procesom koji su prošli, u drugi plan gurnuli samu umetničku izvedbu. Predstava ostaje kao svedočanstvo uzbudljive ekskurzije dramskih glumaca u pozorište zajednice.
Penzum Jožefa Nađa mogli bismo da tretiramo kao work in progress dueta Jožefa Nađa i Žoele Leander tokom koga oni ispituju odnos muškog i ženskog, rada i umetnosti, muzike, pokreta i likovnih umetnosti. Ima se utisak da je za umetnike ovo vrlo lično putovanje i lično istraživanje bez želje i potrebe da se uspostavi komunikacija sa publikom. Nama ostaje da po volji tumačimo viđeno sećajući se njegovih ranijih predstava kao što su Filozofi, Vojcek…
Monodrama Lampedusa Beach (Kazalište Hotel Bulić Zagreb) nastala je na osnovu proze Line Prose. Režiju je potpisala Senka Bulić, a monodramu izvodi Nina Violić. Lampedusa Beach je oštra kritika zapadne civilizacije sa stanovišta feminističke kritike neokolonijalizma i verovatno bi bila moćan teatarski doživljaj da su umetnice istrajale na onome što taj tekst suštinski jeste, a to je kritički osvrt bele feministkinje na licemerje društva kome i sama pripada. Međutim, umetnice su govorile iz pozicije mlade, neškolovane crnopute emigrantkinje. Veliko je pitanje da li bi ona umela da artikuliše svoju kritiku zapadnog sistema na način obrazovane feministkinje, i da li bi joj uopšte bio blizak taj diskurs. To je i najslabija tačka predstave, a Nina Violić je kontrapodela za izgladnelu, mladu crnu emigrantkinju. Nina Vilić je harizmatična glumica sa savršenom artikulacijom i jakom scenskom prisutnošću koja ume da izgovori sa verom, stavom i ubeđenjem tekst koji je dobila.
Festival „Dezire“ je zaključen autorskim projektom Olivera Frljića Second Exile, koji je on radio ove godine u Nacionalnom pozorištu Manhajma. U ovoj predstavi Oliver Frljić analizira i secira svoju umetničku i ličnu biografiju, preispituje sopstvene razloge za bavljenje angažovanom umetnošću, reakcije javnosti na njegov umetnički rad, kao i rezultate i posledice angažmana. Na početku predstave Oliver Frljić je dečak sa dva kofera koji beži iz Bosne u Hrvatsku zbog ratnih dejstava, a na kraju predstave Frljić je umetnik koji sa dva kofera napušta Hrvatsku zbog pretnji. Second Exile se može čitati kao poprečan presek savremenog politički angažovanog pozorišta u regionu i kao kritički i autoironični osvrt samog Frljića na sopstvenu rediteljsku poetiku. Predstava ima sve osobine zbog kojih je Frljićev autorski pristup teatru značajan: beskompromisan uvid u temu – pozicija umetnika koji se bavi angažovanom umetnošću na Balkanu; precizna rediteljska poetika; jasan odnos prema upotrebljenim simbolima; dosledan rad sa glumcima; odnos spram ljudskog tela koje vrši nasilje, nad kojim se vrši nasilje i glumčevog tela kao reprezenta ljudskog tela u situaciji nasilja; humor kao sredstvo odbrane u trenucima kada dramska situacija preti da prokliza ka patetičnom.
Festival „Desire Central Station“ svedoči o generacijama angažovanih pozorišnih umetnika iz regiona koja je stasavala krajem 90-ih, a pun doprinos dala početkom 21. veka. Dok ne stasa nova generacija angažovanih umetnika na nekom drugom mestu, „Desire Central Station“ ostaće must have festival za sve one kojima je u umetnosti najvažnije ono što umetnošću žele da kažu.
