Ni teoretičar književnosti ni filozof, i teoretičar književnosti i filozof, Novica Milić jedinstvena je pojava na ovdašnjoj teorijskoj sceni. Objaviti tri knjige u istoj godini nesumnjiv je podvig, ali Milićeva se apartnost ne ogleda, naravno, u količini napisanog teksta, već u jasnoj (a složenoj) teorijskoj perspektivi, strastvenom (a promišljenom) jezičkom izrazu i, nikako ne na poslednjem mestu, erudiciji (nenametljivoj, a sveprisutnoj). Perspektivu je Milić osvojio upornim čitanjem pre svega onih autora koji se na srpskom teorijskom prostoru, zagušenom tupim konzervativizmom (kako u teoriji književnosti, tako i filozofiji), nikada nisu primili, poput francuskih poststrukturalista, ali i autorima koji se, poput Hajdegera, jesu primili, ali bolje da nisu. Jezička inventivnost, pak, posledica je ne toliko talenta koliko naročitog manira koji je Milić gradio naporedo sa svojom metodom, a koja bi se metoda, opet uslovno, mogla nazvati dekonstruktivnom, u onoj meri, razume se, u kojoj je dekonstrukcija rad na tekstu i uvek već nekakva konstrukcija. Otud i sveprožimajuće etimologije koje se oslanjaju pre svega na starogrčki i latinski i koje, kao i kod Hajdegera i Deride, usložnjavaju i izoštravaju probleme zadirući, na taj način, duboko u tkivo teksta. U knjizi Haosmos Basara, recimo, u kojoj svako malo nailazimo na starogrčke reči, Milić cepa reč shizofrenija (koja i sama znači cepanje) na shizo i freno, te iz pocepane perspektive analizira onaj aspekt Basarine književnosti u kojoj je podvojenost gotovo šizofrena, ali ne i lišena sasvim specifične logike koju Milić nastoji da shvati. Rezultat je istinska filozofska bravura koja pogađa pulpu Basarinog jezika, postupak koji tkivo cepa iznutra, razdire pojam, ostavljajući, međutim, jezik netaknutim – jer Basara jeste jezik. Putanje, dakle, kojima se Milić kreće sve su samo ne pravolinijske, te nije čudno što ga vode do Pola de Mana, teoretičara književnosti i filozofa (ni teoretičara književnosti, ni filozofa) koji mu je, po silini izraza i izboru motiva, verovatno najbliži. Razume se da u Milićevim tekstovima ne nedostaju klasična književno-teorijska tumačenja, ali koliko god se naš autor, javno i s ironijom, trudio da ga se ne pobrka s filozofima koje će, svako malo, da ošine ironijom ili uštine zlobnim komentarom („možda će ovo čitati“, piše Milić na početku knjige Haosmos Basara, „neki od onih dokonih koji su i filozofi: njima neka je na umu da je ovde reč o književnosti“; na drugom će mestu filozofe nazvati nadobudnima… da se zadržimo na tome), on je, baš poput Pola de Mana, kudikamo više filozof nego teoretičar književnosti i to kako metodom, tako i posve filozofskim načinom na koji tera pojam da radi. Najzad, Milić jeste duhovit pisac, ali nikako i lak autor, jer misli čvrsto, logično i ekonomično. Da je tome tako ne bi se, međutim, reklo ako bismo o Miliću sudili na osnovu početka knjige Haosmos Basara.
Burleska s početka Milićeve knjige pastiširanje je ranog Basare, jezička igra koja savršeno ne najavljuje ono što sledi. A sledi oštro poniranje u delo Svetislava Basare, analiza koja se ne zaustavlja na motivima koje rabe tradicionalna (školska) tumačenja književnog dela (te su verovatno zbog toga prilično dosadna), pri čemu, valja odmah primetiti, klasična bi se analiza, naprosto, odbila od Basare (i on od nje… izuzetak je odlična studija Maje Rogač). Ako je u jednom ovako nesistematično građenom delu uopšte moguće pronaći centralni motiv, ili makar centralnu tačku, onda bi to bilo IV poglavlje naslovljeno „Dvojnici“. Pomenuto cepanje šizofrenije nalazi se upravo u njemu. Ali to nije sve. Milić u igru uvodi dva motiva koje teorija književnosti, preciznije, teorija sintakse, jako dobro poznaje: hipotaksu i parataksu. Najsažetije moguće: hipotaksa, u kojoj pronalazimo grčko hipo, ono što se nalazi ispod, ili u osnovi, nastoji da uvede red i logiku u rečenicu, odnosno da rečenicu saobrazi aristotelovskoj logici. Parataksa se, tome nasuprot, suprotstavlja redu koji bi hipotaksa da uspostavi i gradi sopstvenu logiku. Logika paratakse, međutim, ne može da se otrgne tradicionalnoj logici jer bi bez nje bila nerazumljiva, te su hipotaksa i parataksa dva principa koja se u delu Svetislava Basare nadmeću upravo svom snagom. Ili, u drugačijem pojmovnom režimu, ako je hipotaksa red (kosmos) a parataksa nered (haos), Basarino delo nije drugo do ono što je Žil Delez nazvao haosmosom. To je onaj paradoksalni poredak bez reda u kojem reči ćute da bi govorile (str. 103), u kojem se stvari ponašaju kao živa bića, a živa bića poprimaju odlike stvari. Nemoguće, naravno, ali samo kao nemoguć, samo kao izraz Basarine genijalnosti (sugeriše Milić), taj poredak bez reda proizvodi svoje impresivne književne učinke.
Zapravo, posle ove knjige shvatićemo da i dalje ne znamo ko je nama Basara i šta je nama Basara. Ne tvrdi ni Milić da to zna, ali produbljujući naše neznanje o Basari on nam skreće pažnju da među nama živi i piše jedan od najvećih pisaca na ovome jeziku.
FILOZOFIJA, IPAK
Nije potrebno biti filozofski obrazovan pa da vam naslov druge Milićeve knjige u izdanju Factuma zazvuči krajnje nesimpatično, nadobudno, preučeno i, uopšte uzev, odbojno. Zar nam nisu već preko glave sve one „post“ pojave i „post“ pokreti i „postideologije“ i „postmoderne“ i svi ti „postpostovi“? Jesu, naravno. Primećuje to i Milić odmah na početku, ali mu ne pada na pamet da odustane od reči „post“ jer ne samo da je upravo ta reč ostala nepromišljena i nedomišljena, nego i ovako, zahvaćena u zamorno ponavljanje, pruža upravo kolosalne mogućnosti za promišljanje svega onoga što nas, manje ili više, zanima u umetnosti, ali nismo umeli, pritisnuti tradicijom estetike kao filozofske discipline, da postavimo dovoljno dobro pitanje. U deset fakultetskih predavanja prilagođenih za objavljivanje, ali sa očuvanom dinamikom žive reči, Milić izvodi na scenu Hegela, Ničea, Liotara, Hajdegera (više puta), Deridu, Fukoa, Dišana, sve u nastojanju da odgovori na pitanje šta je to čulnost, šta je to što čulnost čini čulnošću? Da li je stvar u pojmu koji, prema filozofima klasičnog nemačkog idealizma, čulnu stvarnost drži na okupu (na način, recimo, Kantove transcendentalne apercepcije), ili se pak elementi samoodržanja čulnog sveta nalaze u njemu samom? Koju god perspektivu da odaberemo, umetnost će se na jedan ili drugi način naći u središtu problema, u središtu same stvarnosti, a analize koje Milić nudi pružaju ne puko zadovoljstvo već, uprkos unekoliko školskom tonu, prodiru tamo gde filozofija na ovome jeziku nije često zalazila (izuzetak su, recimo, radovi Milorada Belančića). Recimo, Hajdegerov obračun sa američkim teoretičarem umetnosti Šapirom jedan je od centralnih motiva knjige, da bi se, potom, Deridina analiza Hajdegera nadovezala na prethodnu raspravu na način kaskade koja problem umetnosti odvodi dalje i dublje. Ili, na primer, redovi posvećeni Žan-Fransoa Liotaru ukazuju na zabrinjavajuće odsustvo radova o ovom velikom filozofu, ali i na motive bez kojih je, danas, gotovo nemoguće delotvorno promišljati umetnost.
Može Novica Milić, naravno, koliko god hoće da grdi filozofe, ali i sam je napisao filozofsku knjigu, koju niko koga zanima estetika ne bi više smeo da preskoči.
