fotografije: lenka pavlović
Svi su uvek pričali o miru, kakav bi svet trebalo da bude, da bi ljudi trebalo da žive u miru, ali šta sad? Niko se ne oglašava, čak ni ti silni selebritiji po svetu koji uvek pričaju o miru. Kako mogu to da rade? Kako mogu samo da gledaju ljude koji umiru u Avganistanu? Kako je moguće samo ćutati i posmatrati tako nešto, posmatrati toliko dece, njihovih roditelja kako umiru, napuštaju svoje domove, zaista uplašeni?
Ferešte Hoseini (24), iranska glumica avganistanskog porekla koja u Iranu ima status zvezde u usponu, boravila je u Srbiji u okviru priprema za snimanje filma čiji radni naslov je Među bogovima, a koji će režirati Vuk Ršumović (vidi okvir „Snimanje filma u Srbiji“). Igrala je do sada u šest filmova i jednoj seriji, a za ulogu u svom prvom filmu „Odlazak“, na međunarodnom filmskom festivalu u Marakešu (Maroko) dobila je nagradu za najbolju žensku ulogu.
„VREME„: Vi ste poreklom iz Avganistana, kada je i zašto vaša porodica napustila tu zemlju i došla u Iran?
FEREŠTE HOSEINI: Pre više od dvadeset godina, u vreme kada su talibani došli na vlast u Avganistanu. I moja porodica i mnogi drugi ljudi napustili su svoje domove, postali izbeglice u drugim zemljama, da bi sačuvali živote od talibana. Koji su sada opet na vlasti.
Kako ste primili vesti koje stižu iz vaše domovine?
To je ludo, kao neka noćna mora u koju još uvek ne mogu da poverujem. Danas (19. avgust, prim. nov), dok razgovaramo, peti je dan od kada su talibani uzeli potpuno vlast u Avganistanu. Osvojili su sve gradove i oblasti osim Panđšira (Dolina pet lavova, oblast u Avganistanu stotinak kilometara severno od Kabula, glavnog grada zemlje. Talibani nisu nikada uspeli da osvoje Panđšir, ni u vreme svoje prve vladavine u Avganistanu, od 1996–2001, prim.nov). Imam mnogo prijatelja i rođaka koji su tamo. Neki od njih su glumci, glumice, novinari, novinarke… Njihovi životi su sada u opasnosti.
Da li ste u kontaktu sa njima?
Jesam, svakog dana, najviše preko društvenih mreža. Ne smem da pominjem njihova imena, to bi moglo biti opasno za njih. Uplašeni su, ne osećaju se sigurno.
Talibani kažu: „Ne, oni su sigurni“, prave se i rade kao da to nisu isti talibani kao ranije, da su se promenili. Mislim da je to velika laž, već su ubili mnogo ljudi, žena, dece, traže ljude koje sam pominjala poput novinara, fotografa… da bi ih ubili. Kažu da ih neće ubiti, ali i ja i drugi možemo da vam pokažemo da je to velika laž, oni su već ubili neke od njih. Moji prijatelji i ja pokušavamo da izvučemo neke od tih ljudi iz Avganistana, uglavnom iz Kabula, tamo je najviše mojih prijatelja. Ja se nadam da je ovo noćna mora. Svakog jutra se budim, odlazim na društvene mreže i ne mogu da verujem šta se dešava.
Volela bih da ljudi širom sveta koji su na vlasti u svojim državama učine sve što mogu da izvuku što je moguće više ljudi. Želim da pričam sa njima i kažem im nešto o tome, želela bih da podrže ljude Avganistana u ovoj situaciji, da ih ne ostave same. Želela bih da ne podržavaju talibane, ne prave dilove sa njima. Mi smo ovo već iskusili, znamo kako su to opasni ljudi, koliko je teško bilo živeti pod talibanima.
Želela bih da ljudi širom sveta ne ćute na sve ovo, da nešto kažu i urade. Neverovatno je vratiti se ponovo u ovu situaciju, u kojoj smo bili! Ja se ne sećam jasno toga, bila sam mala, ali moji roditelji, rođaci, ljudi starijih generacija se sećaju dobro i pričali su nam o tome, oni ne žele da to ponovo iskuse.
Moja tetka je u Avganistanu, majka se toliko brine zbog nje. Ima mnogo ljudi koji imaju mlade ćerke, koje talibani prisiljavaju da se udaju za njih, toliko mladih devojčica, tinejdžerki. To je protiv svakog zakona, to je kao da ih siluju.
To bi morali da znaju ljudi svuda u svetu, oni znaju talibane, šta oni rade i kako se ponašaju. Molim ih da nešto kažu i urade povodom toga.
Da li ste očekivali da se ovako nešto desi?
Ne, ni ja, ni moji roditelji, ni moji prijatelji, niko nije očekivao. Svi moji prijatelji tamo su mladi, imaju između 20 i 27 godina. Mnogi su živeli u Iranu, poput mene, roditelji su im ovde izbegli, ali su se vratili u Avganistan jer su želeli da žive u svojoj zemlji, da rade tamo. I radili su, radili su i velike i dobre poslove. A sada su u opasnosti. Kada razgovaram sa njima, svi mi kažu isto: da ne mogu da veruju šta se dešava, da nisu očekivali da će se to desiti.
Sve se desilo tako brzo. Ne razumem kako, kako su mogli da uzmu vlast bez nečije pomoći. Mislim da im je neko pomogao.
Da li vam se čini da je svet već prepustio Avganistan talibanima?
Da. Svi su uvek pričali o miru, kakav bi svet trebalo da bude, da bi ljudi trebalo da žive u miru, ali šta sad? Niko se ne oglašava, čak ni ti silni selebritiji po svetu koji uvek pričaju o miru. Kako mogu to da rade? Kako mogu samo da gledaju ljude koji umiru u Avganistanu? Kako je moguće samo ćutati i posmatrati tako nešto, posmatrati toliko dece, njihovih roditelja kako umiru, napuštaju svoje domove, zaista uplašeni? Oni ne žele ništa veliko, samo žele da žive u miru, da žive običan život, da mogu da izađu napolje ne misleći „dobro, idem napolje, hoću li se vratiti ili ću umreti?“ Situacija je takva da se ljudi plaše i da izađu iz kuća, oni su u nekoj vrsti kućnog zatvora jer se boje talibana, zato što su imali strašna iskustva sa tim ljudima.
Kako neko može to samo da gleda i da ništa ne kaže? To cepa srce. Ljudi pričaju o miru, o međusobnoj podršci, humanosti, a u ovom realnom životu ništa ne rade, ne pomažu, to je strašno!
Da li svet razume šta se dešava u Avganistanu?
Mislim da ne želi da razume. Ako si ljudsko biće, onda možeš da razumeš da ljudi umiru, da žene više neće moći da rade, da se obrazuju. Ceo svet može to da razume, ali ne shvatam zašto ćuti. To je tako tužno.
Svi smo ljudska bića, nema razlike. Koja je razlika između dece koja su rođena u Francuskoj i dece koja su rođena u Avganistanu? To je njihova sudbina, ne bi trebalo da budu ubijena zbog toga. Ona zaslužuju bolji život, zaslužuju da se obrazuju, da budu slobodna.
Male stvari postaju san za ljude, poput kafe na ulici, izlaska sa prijateljima, odlaska u školu. Kako je moguće gledati tako nešto i ne činiti ništa, već samo sedeti?
Mislim da bi svi ljudi, važni ljudi u svetu, trebalo nešto da učine, ne samo da pričaju o humanosti, jer bi bilo smešno tako nešto raditi posle svega.
Postoji li, po vašem mišljenu, nada za vašu zemlju?
Verujem da postoji, ljudi ustaju i bune se. Postoji čovek, Ahmad Masud, koji želi da se bori protiv talibana, ljudi mu se pridružuju. Mislim da će oni ustati protiv talibana, ali to će ponovo biti rat u Avganistanu, ponovo ista situacija kao u prethodnih više od 40 godina.
Mislim da je jedina nada da niko, nijedna vlada, ljudi, niko u svetu ne prizna zvanično talibane. Ako ih neko budu zvanično priznao i prihvatio, mislim da će tako podržati terorizam. To je ono što ja verujem.
Imate li neke informacije, da li je moguće napustiti Avganistan, jesu li granice zatvorene?
Neki od mojih prijatelja i ljudi koje znam uspeli su da se ukrcaju u avione i napuste zemlju. Ali mnogo je i onih koji nisu, oni se kriju u kućama, talibani ih traže. Nema dovoljno aviona za sve one koji žele da napuste Avganistan. To je ono što želim da kažem, da molim ljude i vlade širom sveta da ne podržavaju talibane.
Toliko je ljudi, dece koji žele da odu. Žele da žive, da se obrazuju, to su pametni ljudi, samo pokušajte da im date šansu da žive. Zašto bi oni trebalo da žive ovako? Zašto bi oni trebalo da budu ubijani, ponovo i ponovo?
Kada ste odlučili da će vam gluma biti životni poziv i da li ste pohađali neku glumačku školu?
Još kada sam imala 13, 14 godina odlučila sam da ću biti glumica. Pre toga, kada sam imala 12, igrala sam u jednoj pozorišnoj predstavi u školi, svidelo mi se to i zavolela sam glumu.
Nisam išla u specijalne škole za učenje glume, ali jesam na časove glume sa nekim mojim prijateljima. Kasnije sam počela da igram u pozorišnim predstavama, do osamnaeste godine, kada sam dobila i prvu ponudu da glumim u filmu. Imala sam tada 18 godina, taj film mi je bio, u stvari, početak profesionalnog bavljenja glumom.
Kako je došlo do toga?
Poznavala sam režisere Navida Mahmudija i Đamšida Mahmudija, oni su Avganistanci koji žive u Iranu, kao i ja. Bila sam na kastingu za njihov prvi film, ali nisam igrala u njemu. Videli su me i u pozorištu u kome sam igrala.
Onda me je Đamšid pozvao i rekao da hoće da snimaju film o devojci koja želi da emigrira, Odlazak, i da žele da ja igram tu ulogu. Odlazak na festival u Marakeš sa ekipom tog filma bio je moj prvi put negde van Irana. Tako je počelo, onda su došli i drugi filmovi. Sa ekipom filma Jalda, u kome sam kasnije glumila, bila sam na Berlinskom filmskom festivalu. To je bilo sjajno iskustvo.
Kako su vaša porodica i rođaci reagovali na vašu odluku da ćete se baviti glumom?
Moja starija sestra Masume uvek me je podržavala, mnogo mi je pomogla. Ali, moja porodica nije bila mnogo srećna zbog tog posla u početku, naročito moj otac i moji stričevi, kao i neki moji rođaci. No, ja sam insistirala na tome i na kraju sam to izgurala.
Sada me svi podržavaju, cela porodica i rođaci, ali nije bilo tako u početku. Mislim da su sada ponosni na mene i ja sam srećna zato što sam ih učinila ponosnim.
Kako je došlo do toga da ćete snimati film u Srbiji?
Jednog dana me nazvao moj prijatelj Mostafa Ahmadi, koji će inače raditi sa nama u ovoj ekipi, rekao je da ima tim ljudi u Srbiji koji bi hteo da snimi jedan film, objasnio mi je detalje projekta. Rekao mi je da oni žele da rade sa mnom, da je režiser filma Vuk Ršumović gledao neke filmove u kojima sam ja glumila.
Onda smo imali onlajn susret sa Vukom i Mirkom Bojovićem, producentom filma. Poslali su mi scenario i pročitala sam ga pre toga, odmah sam ga zavolela i odlučili smo da radimo zajedno. Snimanje bi trebalo da počne 1. oktobra.
Šta vas je privuklo u temi tog filma?
Ta priča, scenario je o porodici koja emigrira u Evropu iz Avganistana. Na tom putu je bezbroj problema i nevolja. Ja sam imala isto iskustvo u mojoj porodici. Moja starija sestra i moj mlađi brat su takođe otišli u Evropu. Moj mlađi brat Mohamad otišao je u Evropu iste godine u kojoj se dešava radnja filma, 2015.
Vi znate da je mnogo ljudi napustilo svoje zemlje i domove odlazeći u druge države u potrazi za boljom budućnošću. Mnogo ljudi je umrlo na tom putu, izgubilo decu, roditelje, braću, sestre.
Zbog toga što sam imala takva iskustva u životu, ja i ovaj scenario smo imali toliko toga zajedničkog. Ovaj scenario je postao nešto moje lično i vrlo sam srećna što ću igrati u tom filmu.
U petak 20. avgusta, Ferešte Hoseini i njen suprug Navid Mohamadzade, čuveni iranski glumac, sa ekipom filma Među bogovima posetili su izbeglički kamp u Krnjači kod Beograda i imali mnogo susreta sa ljudima koji u njemu borave. Naročito emotivni bili su susreti Ferešte sa decom i devojkama iz Avganistana, od kojih će neke imati uloge u filmu.
Poznata ste glumica, mnogo ljudi koji žive u ovom kampu su čuli za vas i gledali filmove u kojima ste igrali. Kako vaš primer utiče na devojčice, devojke i mlade žene iz Avganistana?
Znam da me vole, i ja njih toliko volim, mislim stalno na njih, znam koliko su pametne, da mogu da učine i postignu sve što žele, samo je potrebno da žive u miru, da dobiju mogućnost da učine nešto. Imaju sposobnosti, znanja, svet mora da im pomogne i da im šansu.
Mnoge od njih mi pišu i kažu da, kada me vide, zamišljaju da mogu da budu ono što žele, glumice, pravnice ili bilo šta drugo. Uvek mi kažu: „Ti si naša nada“.
Nije lako biti izbeglica, mislim da je to isto u svim zemljama. Kada si izbeglica, moraš da se trudiš i pokušavaš mnogo, mnogo više nego neko ko je stanovnik zemlje u kojoj si. Moraš da budeš jači, da se trudiš svakog dana. To nije lako, ali je moguće, možeš da postigneš ono što želiš. To je ono što svakodnevno govorim ljudima koji me pitaju kako sam došla do ovoga gde sam sada. I želim da im kažem da verujem da će naša zemlja jednom ponovo biti sigurna.
Aleksandra Zantaki specijalna izvestiteljka UN za oblast kulturnih prava, tražila je od Vlade Srbije odgovore povodom zabrinjavajućih informacija o Generalštabu, Savskom mostu, Sajmu i Kalemegdanskoj tvrđavi
Radove za izložbu „Šta da kupim“ birali su kustosi s namerom da se uključe u kulturni dijalog, ali i da istaknu činjenicu da umetnici moraju od nečega da žive
Na festivalu Horor filma obeleženo je 40 godina od premijere filma „Davitelj protiv davitelja“. Branislav Zeremski, čija je glumačka karijera tada počinjala, podelio je nekoliko uspomena na to vreme
Kopola je bio usred neverovatno plodnog kreativnog perioda kada je snimao ovaj film. Nakon što je 1972. godine pretvorio bestseler Marija Puza u iznenađujući kritički i komercijalni hit, Kopola je 1974. snimio film Prisluškivanje (The Conversation), koji je osvojio Zlatnu palmu na Filmskom festivalu u Kanu, a zatim se brzo vratio da snimi ovaj nastavak, ponovo napisan u saradnji s Puzom
Partenopa, kako je Sorentino predstavlja i usmerava, u biti je nedopadljiv lik koji je esencijalno papirnati konstrukt i ne mnogo više i šire od toga
Doba sarme i ruske salate neće ugasiti bunt u Srbiji. Na opoziciji je sada da preuzme politički deo posla, napravi dogovor i svim silama traži prelaznu vladu
Kako su naša deca koju su naprednjaci stavljali u svoje izborne slogane proglašena za najveći subverzivni element u državi? I zbog čega je, posle istupa šefa države u Briselu, mnogim građanima došlo da kleknu poput onog novosadskog direktora
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
