Talenat ne zavisi od vremena

Prošlogodišnja rado rabljena tema medija, „Atelje 212“, presahla je nakon ostavke upravnika Kokana Mladenovića i postavljenja Ivane Cici Dimić na mesto upravnice ovog beogradskog pozorišta. Od tada, a tome ima dva meseca, „Atelje 212“ je bio u žiži javnosti samo jednom: 1. januara, kad je po tradiciji ugostio humanitarnu manifestaciju „Ulica otvorenog srca“. U „Ateljeu“ je mirno i radi se, kako je, istina nezvanično, nedavno rekla jedna glumica, i to jedna od najistaknutijih u nameri da na čelu „Ateljea“ bude upravnik po volji zaposlenih, a ne Kokan Mladenović.

Ivana Cici Dimić je dramaturg i književnik. U „Ateljeu 212“ je drugi put: deset godina, do 1996, bila je njegov dramaturg. Bila je, između ostalog, dramaturg pozorišta „Boško Buha“, direktor Drame Narodnog pozorišta i pomoćnik ministra kulture Voje Brajovića. Objavila je pet knjiga proze, izvedeno je pet njenih drama u beogradskim pozorištima, više dramatizacija i adaptacija za pozorište, tri televizijske serije, prevela je više drama sa engleskog i francuskog jezika i nekoliko romana sa engleskog, i bila je dramaturg na 130 pozorišnih predstava.

Ovo je prvi intervju Ivane Cici Dimić za „Vreme“.

„VREME„: Vratili ste se u „Atelje 212“ nakon 16 godina. Da li je u njemu moguće naći nešto od one čuvene „ateljeovske“ atmosfere ili je sve nestalo pred kriznim vremenom?

IVANA CICI DIMIĆ: „Atelje“ se neminovno menjao, jer su se menjali ljudi koji su u njemu radili i oni koji su ga vodili. Kad je o glumcima reč, svaki glumac ima nešto potpuno posebno i nijedan nije identičan bilo kom prethodnom. Zato se s vremenom „Atelje“ promenio, jer se promenio sastav ansambla. Kad se udruže pojedinačne harizme i način igre glumaca jednog pozorišta (što se dešava u predstavi) onda dobijete ono što je poseban duh tog pozorišta. Naravno, morate pažljivo birati dramska dela u kojima postoje uloge za taj ansambl. Sadašnji glumci „Ateljea“ nisu manje talentovani od onih za koje danas svi znaju da su bili velikani, samo su jedno vreme bili „razbijeni kao špil karata“, a to može da se promeni i promeniće se. Što se tiče kriznog vremena, samo ću vas podsetiti na to da talenat nikad nije zavisio od vremena u kojem se pojavljuje. Josif Brodski u svojoj knjizi Udovoljiti senci, govoreći o pesnicima koje je poubijao Staljin, kaže: „Gnusna je laž da je za veliku umetnost potrebna patnja.(…) Oni bi postali to što jesu (…) zato što su bili nadareni. Talenat u osnovi nema nikakve veze sa istorijom.“

Bili ste obavešteni kako izgleda živeti u „Ateljeu“ i pre nego što ste postali njegova upravnica. Kakvi su utisci iz prve ruke, šta ste zatekli?

Ja sam „svoju realnost“ videla istog časa kad sam potpisala primopredaju dužnosti. O dugovima već i vrapci na granama cvrkuću. Ali prezadužena realnost je sveprisutna, koliko mogu da vidim, u celoj državi, pa se ni ustanove kulture ne razlikuju od ostalih preduzeća. Ono što je zabrinjavajuće jeste neposredna budućnost. Pošto je ekonomska kriza ozbiljna, malo para može da se dodeli za proizvodnju novih predstava, a pozorište je fabrika koja proizvodi predstave. Pozorište tako živi i tako potvrđuje svoj kvalitet. Da će nam biti lako – neće, ali potrudićemo se. To uvek možemo, a ništa nam drugo i ne preostaje.

Nakon imenovanja, izjavili ste da će vaš „prvi zadatak biti da se smire duhovi„. Da li bi se moglo reći da ste ga ostvarili samim prihvatanjem da vodite „Atelje„?

Da. Pošto nisam lično učestvovala u sukobima, moje prisustvo na funkciji upravnika predstavlja polaznu osnovu da se sukobi prevaziđu. Svima je stalo do pozorišta, to nam je svima zajedničko i tako se svi i ponašamo. Nisam primetila do sada da bilo ko čini bilo šta protiv tog zajedničkog interesa.

Skupština grada, osnivač „Ateljea„, bezrezervno je prihvatila predlog većeg dela glumačkog ansambla da vi budete upravnik. Da li će vam pomoći i da radite, dakle, da sanirate finansijski minus?

Ne znam kako je taj predlog prihvaćen, ali je prihvaćen. „Atelje 212“ je budžetska ustanova Skupštine grada, dakle, Grad je osnivač te ustanove kulture koja nije beznačajna. Pretpostavljam da njima nije manje stalo do dobrobiti pozorišta i da će pomoći. E sad, da li će imati mogućnosti da saniraju dugove, to već ne znam, to pitajte njih.

„Atelje“ je počeo ovu sezonu bez ijednog sponzora. Kako ćete rešiti taj problem?

To više nije tačno. U pregovorima smo sa nekoliko sponzora i nadamo se određenim rezultatima. Osim toga, dobili smo pomoć od Ministarstva kulture.

Do kraja prošle sezone „Atelje“ je bio pozorište sa najvećim brojem gledalaca u gradu, a onda su, u jeku sukoba između upravnika i glumaca, predstave bile poluprazne. Od vas se, zar ne, očekuje da gledalište opet bude puno. Šta bi sad privuklo publiku?

Atelje je imao najglasovitiji marketing za premijere od svih pozorišta, a broj gledalaca je bio, koliko pokazuju uporedne statistike, sličan u svim pozorištima. Uvek možete da kažete da je čaša do pola puna ili da je poluprazna. Značenje je isto, ali je utisak različit, zar ne? To vam je problem sa propagandom, što se ne bavi istinom, nego manipuliše prividom. Tako je oduvek bilo, počev od rodonačelnika propagande Gebelsa. Mada nemam ništa protiv korisnosti propagande, da me ne shvatite pogrešno, samo je supstancijalno uokvirujem. Što se mene tiče, ne mogu ni da zamislim šta se sve od mene očekuje, ali mogu da kažem šta ja od sebe očekujem. Potrudiću se da pozorište uredno posluje, bez ikakvih pravnih i ekonomskih improvizacija. Najznačajnije, potrudiću se da proizvodimo dobre i bar jednu značajnu predstavu za početak.

Prva ovogodišnja premijera „Ateljea“ je Pedeset udaraca. Da li biste je najavili? Kakav ste repertoar planirali? Da li ćete zadržati sve postojeće predstave?

Pedeset udaraca je projekat koji je planirao, potpisao ugovore i delimično platio autore prethodni upravnik neposredno pred svoj odlazak. Autorsku i izvođačku ekipu čine veoma mladi ljudi. Nekima je to prvi nastup u profesionalnom pozorištu. Došla sam kad su probe već bile u toku i učinila ono što bi svako na mom mestu učinio: podržala sam realizaciju projekta i premijera će biti 18. januara. Očekujem da pozorišna kritika i publika dobronamerno i blagonaklono dočekaju nove, mlade talente. Što se planova tiče, počećemo od obnove čuvene ansambl predstave Sveti Georgije ubiva aždahu Dušana Kovačevića, koju je režirao pokojni Ljubomir Muci Draškić. Prvi novi komad biće Gogoljev Revizor u režiji Ive Milošević.

Stalno se govori o vaspitanju ukusa publike. Zar je moguće da dosad već nije vaspitan? I da li je zaista ukus publike baš toliko različit od ukusa umetnosti?

Jedan segment umetnosti je uvek vaspitan, setićete se onog što Hesiod kaže u Pismu Pizonima: docere et delectare. Pozorišna umetnost je živi proces komunikacije između umetnika i publike. Ona je jednim delom saznajna, ako hoćete i vaspitna, a drugim zabavna, pa i katarzična. Ukus publike je stoglava aždaja i njene su preference u najmanju ruku nejasne ili teško izmerive. Ali umetnost vrši uticaj, nekad manji, nekad značajniji. Radi se samo o tome da li ćete vi (pozorište) da nudite umetnost ili treš.

Umetnost zavisi od novca, a država može vrlo malo da joj ga obezbedi. Kakvo je pozorište moguće u siromašnom vremenu?

Tačnije bi bilo kazati da država nema para, ne za kulturu, nego ni za šta. Kakvo je pozorište moguće, videće i gledaoci i proizvođači radova, što bi rekao Radmilović. Mi, pozorišni stvaraoci, imaćemo, u odnosu na sebe, najviše umetničke zahteve i težnje, a šta ćemo biti u stanju i u mogućnosti da dosegnemo, drugo je pitanje. Svakako nećemo podilaziti najnižem ukusu publike.

Šta mislite o primedbi gradonačelnika Đilasa da glumci u angažmanu ne smeju da primaju platu u jednom pozorištu a igraju predstave u drugom? Kako zaustaviti taj običaj?

To je problem koji je u repertoarskim kućama nastao kad su se pojavili nezavisni pozorišni projekti, koji su, opet, nastali kao odgovor na zahteve promenjenog tržišta. U realnosti, imate dva različita načina funkcionisanja, koji se međusobno ometaju i pravi se zbrka. Mislim da i jedan i drugi modus treba da postoji. To može da se pomiri, ali promene, pogotovo sistemske, moraju izuzetno pažljivo i oprezno da se sprovode, da se ne bi razorilo nešto što je suštinski vredno u pozorišnoj umetnosti.

Postoji utisak da glumci „Ateljea„, a i javnost, očekuju od vas da u pozorište vratite atmosferu kakvu je uspostavila Mira Trailović.

Moj cilj je da „Atelje 212“ obnovi, odnosno stvori duhovnu i umetničku atmosferu analognu onoj koja je tada postojala i kakva pozorištu sa ovim ansamblom prirodno pripada. Ali, čini mi se neprikladnim da poredim sebe sa takvom veličinom kakva je bila Mira Trailović. Osim što sam žena i što poznajem i volim pozorište, ne vidim neke druge sličnosti. Gospođa Trailović je stvorila „Atelje 212“, Bitef, Teatar Nacija, Bitef teatar. Bila je mag, zaista izuzetna figura u našoj kulturi, vizionar i tajkun, dok sam ja osoba sa daleko jednostavnijom radnom biografijom.

Da li imate vremena za pisanje?

Pisanje spada u onaj deo mog života koji se ne tiče posla, tako je oduvek bilo, pa će tako i biti.

Zašto ste dobrovoljno pristali da rešavate jedan nemali problem gradske kulture u vreme besparice, umesto da lagodno živite pišući priče i drame?

Malo je vremena prošlo od kad sam se odazvala pozivu da dođem, da bih to pitanje sebi postavila, a bojim se da će biti prekasno kad počnem da ga postavljam. To vam je kao u onoj narodnoj priči: ako uzmeš kajaćeš se, ako ne uzmeš kajaćeš se. Ali preuzela sam odgovornost, pa ću učiniti sve što je u mojim ljudskim moćima da doprinesem boljitku.

Kako izgleda vaše idealno pozorište?

Eh, kako… Mogla bih da vam odgovorim ovako: pozorište raznovrsno, tragalačko, očaravajuće, slobodno, zanosno, koje pronalazi glumačke i rediteljske izraze, koje uspostavlja umetničke uzuse, pozorište maštovito koje donosi radost publici. A mogla bih da vam kažem i ovo: kad god se dogodi jedna uspešna i po svim kriterijumima veličanstvena predstava, to je uvek idealno pozorište.