Pomnije i istrajnije praćenje aktuelnog (naravno, koronskog/koronaškog) bioskopskog repertoara i kod nas, a imajmo, pritom, na umu da je Srbija u sve malobrojnijoj grupi zemalja u kojima su bioskopi i dalje otvoreni, donosi uvid i u izvesna, najčešće posve slučajna preklapanja, podudarnosti i analogije. To je, recimo, slučaj sa dva prilično gledana filma u našim kinima ovih sedmica i ovih dana, pri čemu ovdašnje ostvarenje dosta lako odnosi pobedu nad inostranim, imaju li se na umu isključivo kvalitativna dostignuća.
Vikend sa ćaletom, novi film scenariste i reditelja Miroslava Momčilovića, hrabro je u ovim sve izraženijim uslovima izašao pred publiku u inicijalno planiranom vidu – u redovnoj bioskopskoj distribuciji. I, sudeći po dostupnim ciframa, već je privukao prilično pažnje najpostojanijih filmofila i/ili zaljubljenika i poštovalaca ovdašnjeg filma, uz očito dosta preklapanja na spoju ta dva fiktivna a ipak i posve konkretna skupa. I dobro je što je tako, budući da Vikend sa ćaletom svojom neprikrivenom pitkošću već negde tokom prve rolne stupa u otvorenu i neusiljenu komunikaciju sa gledaocima, kao što je, uostalom, to činila i većina nekadašnjih voljenih i rado gledanih ostvarenja iz komercijalno najberićetnijih godina srpske i jugoslovenske kinematografije. Ovaj sud je važan i kao estetska ocena pošto se Momčilovićev Vikend sa ćaletom, premda nominalno ukorenjen u sadašnjem trenutku, sa podosta veoma očiglednih dokaza za to, na idejnom planu i u jednako važnoj emocionalnoj ravni u značajnoj meri oslanja na neusiljenu komunikativnost koja je bivala važan adut, a i do dana današnjeg predstavlja jednu od krunskih odlika filmova one vazda upitne, a opet lako prepoznatljive praške škole, na primer. Vikend sa ćaletom pred u samom startu prikazivačkim ograničenjima i ovim opštim užasom isprepadanog gledaoca stiže sa, reklo bi se, sasvim ciljano pojednostavljenom narativnom potkom – nazovimo ga tako, sada već sredovečni kontroverzni poslovni čovek, recimo, srednjeg ranga, saznavši da mu je ostalo još samo par meseci života, nastoji da provede ceo vikend sa malodobnim, od njega otuđenim sinom, kome čak, po sudskoj odluci, ne sme ni da prilazi. Tu negde se završava ta osnovna narativna začkoljica, a kreće očekivano epizodična priča o nizu što planiranih, što iznuđenih avantura roditelja i potomka na putu ka gotovo pa izvesnoj ponovo pronađenoj i izborenoj bliskosti, a sve to u pomenutom oročenom vremenskom okviru.
Po toj osnovi, kao moguća a dovoljno ubedljiva i rečita analogija ovom Momčilovićevom scenarističko-rediteljskom ostvarenju mogla bi da bude i silina iole skorijih angloameričkih nezavisnih/indie ostvarenja srodne fele. Ipak, kako je Vikend sa ćaletom snažno potcrtan ovdašnjim koloritom i kako je nedvosmisleno porinut u srpski kontekst, prevagu odnosi ta već pominjana onovremenska komunikativnost, ovde u paketu sa jednostavnošću kao evidentnim krovnim konceptom. Iako ne donosi ništa suštinski inovativno, nesvakidašnje (a podsetimo se da nijedan film, uključujući one koji stižu kao najnovije stavke u opusima najrevolucionarnijih među aktuelnim sineastima, nema obavezu da bude takav), Vikend sa ćaletom predstavlja prijatno gledalačko iskustvo, baš kao i prijatno iznenađenje uzme li se u obzir i samo i prvenstveno opus Miroslava Momčilovića; ovaj film, naime, u tim okvirima stiže posle izrazito problematične Smrdljive bajke, kada se ispostavilo da ovaj autor (nažalost) ipak neće nastaviti putem poigravanja i eksperimenta, kakva je bila prilično upečatljiva i, označimo to tako, kontrabudžetska, a opet i hiperestetizovana Smrt čoveka na Balkanu iz sada već poodavne 2012. godine.
Vikend sa ćaletom donosi Miroslava Momčilovića u evidentnom promišljenom nepretencioznom autorskom izdanju, i sa dovoljno jasnim uvidom šta ovaj film može i šta treba da predstavlja. Važan oslonac je očigledno i Nenad Jezdić, koji se u ovoj svojoj dobroj glumačkoj kreaciji poigrava sa krajnjim mogućnostima, sa balansiranjem na samoj granici verističkog pristupa i artikulisane persiflaže, uz podsećanje i na nemale glumačke potencijale Baneta Vidakovića u dobro koncipranim i sigurno vođenim filmskim epizodama, a dosta toga po film dobrog proističe i iz svesno nenametljivog vizuelnog izraza filma, gde letnji valeri u filmskoj slici pružaju povremeno čak i blago snoliki kontrapunkt gorkoj suštini priče o odlasku koji treba popuniti i osnažiti davnih dana zaturenim smislom. U fragmentarno postavljenoj priči koja će do odjavne špice ipak izboriti zaokruženost, neki segmenti bivaju uverljiviji i dostatniji celini, a neki su to u manjoj meri, i to je boljka kojoj nije odoleo ni ovaj najnoviji premijerni srpski film, a upitna može biti i ta u finišu otvorena odanost neizostavnom autobalkanizacijskom prikazivanju derta kao može-biti najpreciznije mere patnje, povremenog sunovrata, ali i punoće življenja kada se na život obruše teške senke stvarnosti koja se naprosto ne može zauzdati i kontrolisati. Ipak, kako u ogromnoj većini slučajeva filmovi repertoarskih pretencija (a Vikend sa ćaletom u svim svojim aspektima to jeste i biva – od početka do samog kraja) nekako uvek prvo plediraju na ravan poimanja filma emocionalnim „softverom“, narečene zamerke ne mogu da u dublju senku bace činjenicu i impresiju da je ovo prilično zdravo postavljen i izveden film koji, uz to, može da računa i na trajnije mesto u pamćenju filmoljubaca kada je reč o srpskim filmovima ovog dela 21. veka.
A nenadano (i možda nepravično) dobro gledan, američki film Rat sa dekom (The War Grandpa) izvrsno je unovčio oskudnost kao rak-ranu trenutnih bioskopskih repertoara, kao i čitave filmsko-prikazivačke industrije. Naime, ovaj film sniman još koncem proleća 2017, a usled očito krupnijih problema na putu ka distribuciji, nakon VOD premijere stigao je i u svetske bioskope gde je ostvario zapažene rezultate, koji, pak, proizilaze isključivo iz još slabije i neubedljivije ili potpuno nepostojeće konkurencije, postavši tako jedan od najgledanijih filmova ove planetarno uboge i neprijatne jeseni, a nikako usled svojih kinestetskih postignuća, sve i da svesno postavimo dosta nisku rampu okvirnih očekivanja na tom planu. Međutim, iako je reč o filmu/proizvodu koji je definitivno prevazišao svoj prikazivački maksimum, o njemu se sada ima raspravljati kao o punokrvnom bioskopskom hitu, iako gotovo da mu ništa ne ide u prilog ako se kao parametri postave odrednice relevantne za uspelu filmsku komediju iole recentnijeg kova – duhovitost, zahtevnost humora, kakva-takva atipičnost, veština izrade, pojedinačna autorska i izvođačka dostignuća, žanrovska konsekventnost, upotrebljivost na nešto duže staze…
Rat sa dekom ne zadovoljava ni po jednoj jedinoj od gorenavedenih stavki; na stranu to što je reč o rudimentarnoj, pučkoj komediji koja se očito obraća nimalo zahtevnim konzumentima, ovo je film lišen svakog šarma i smisla postojanja. Priča, preuzeta iz, kažu, popularne knjige za decu iz prve polovine osamdesetih, povrh svega sada se gleda kao podsećanje na daleku i vidno funkcionalniju prošlost – prpošni i u biti dobrohotni deka (tumači ga Robert de Niro) posle incidenta i povrede u hipermarketu biva prinuđen da živi sa ćerkom i njenom porodicom, pri čemu će mu maleni unuk, očito dete dobrog srca, nimalo motivisano proglasiti rat jer je morao da mu ustupi svoju sobu i preseli se na (inače, sasvim upotrebljiv) tavan. Rat će dovesti do sve krupnijih podmetačina, ponižavanja, uništavanja pokućstva, povređivanja i bahatog i slepog samoljublja, što sa današnje tačke gledišta može izgledati i uvredljivo. Filmovi ne moraju da budu ni preterano etični, te ključna nevolja Rata sa dekom ipak biva njegova suštinska bespotrebnost, pri kojoj reditelj Tim Hil, sa podužim iskustvom scenarističko-producentsko-rediteljskog rada na franšizi Sunđer Bob Kockalone, ne uspeva da iskoristi ni one bazične i uvek prisutne potencijale filma koji nastaje u nesumnjivo profesionalnim okolnostima, baš kao što mu za rukom ne polazi ni da razigra nijedan komični segment unutar te ziheraški tradicionalistički postavljene priče, te Rat sa dekom, kao čedo ljute i nevoljke rutine, krajnje trapavim hodom stupa kroz gustu šikaru loših odluka, kreativne lenjosti, banalnosti, neduhovitosti, davnih dana izraubovane postavke, potpunog nerazumevanja i zakonitosti i mogućnosti slepstika kao samoizabranog ruha, uludo protraćenog ostatka glumačkog ansambla (Uma Turman, Rob Rigl, Kristofer Volken, Čič Marin, Džejn Simur…) do nimalo neočekivano hipersladunjave završnice u slavu transgeneracijske falš-empatije i nazovi-tolerancije po meri najbrže kvarljivog od sveg holivudskog besmisla. I sve to pod krovom filma uz koji će uvek stajati u stvari nimalo bezazlena trivija da je tokom jedne pogadne jeseni sa zvanične top-liste nagledanijih filmova u SAD svrgnuo zlosrećnog Nolanovog Teneta.
