Svi se nadaju čudu

Predsednik Ruske Federacije Vladimir Putin odlikovaće našeg glumca Miloša Bikovića ruskom državnom nagradom Medaljom Puškina, lično, u Kremlju, sad u nedelju. I to ne bi bila toliko velika vest koliko jeste da je Biković zaslužio ovo odličje samo ulogama ostvarenim poslednjih nekoliko godina u Rusiji, da taj angažman nije iskoristio da uspostavi saradnju između ruske i srpske kinematografije.

Sve je počelo pre četiri godine saradnjom sa legendarnim Nikitom Mihalkovim na filmu Sunčanica, a nastavilo se televizijskim serijama (Hotel Eleon, Hotel Grand Lion…) i filmovima (Mitovi, Led, Balkanska linija…). U Srbiji je debitovao u seriji Stižu dolari kad mu je bilo 16 godina, proslavio se filmom Montevideo, bog te video i televizijskom serijom Kad ljubav zakasni, o čemu verovatno svi sve znamo. Nakon glavne uloge u predstavi Kad su cvetale tikve postao je član Beogradskog dramskog pozorišta, a glumio je i u predstavama „Ateljea 212“ i Narodnog pozorišta. Iduće godine u Beogradu počeće izgradnja filmskog studija za grafičku obradu slike, deo klastera u kome su studiji iz Moskve i Kalinjigrada, čiji je partner producentska kuća „Arhangel studio“ Miloša Bikovića i Miodraga Radonjića. Bio je u delegaciji koja je u Beogradu dočekala Sergeja Lavrova, ministra spoljnih poslova Ruske Federacije, prilikom otkrivanja mozaika kupole Hrama Svetog Save. U sceni dokumentarnog filma Ekskluzivno sa Vučićem (Prva TV), realizovanog povodom predsednikove posete Moskvi, u kojoj Biković i predsednik piju čaj i razgovaraju, delovalo je da je predsednik taj kome laska Bikovićevo društvo, što je neočekivano – setimo se izraza lica Bikovićevih kolega kad se nađu pored Vučića.

Južni vetar, najnoviji film Miloša Bikovića, premijerno je prikazan na ovogodišnjim „Filmskim susretima“ u Nišu gde je osvojio četiri nagrade. Južni vetar je priča iz beogradskog podzemlja devedesetih inspirisana istinitim događajima (vidi „Vreme“ 1442). Sedam dana nakon bioskopske premijere (23. oktobar Beograd) u Srbiji ga je videlo 100. 000 ljudi.

Razgovaramo na putu za Čačak, zbog tamošnje premijere Južnog vetra. Miloš Biković ima 30 godina.

„VREME„: Da li ćete u nedelju u Kremlju imati priliku za razgovor sa predsednikom Putinom, šta biste hteli da mu kažete?

MILOŠ BIKOVIĆ: Nadam se da hoću. Voleo bih da pomenem mogućnost dodeljivanja ruskim distributerima koji prikazuju srpske filmove dodatna sredstva za reklamu istih filmova na ruskom tržištu. Na taj način bismo dugoročno obezbedili interesovanje distributera za srpske filmove i obezbedili mogućnost srpskim filmovima da zarade na ruskom tržištu. Naravno, smatram da to treba da bude obostrana podrška. Što ruskih filmova kod nas, što naših u Rusiji.

Da li vas je neko pitao zašto se u Rusiji ne bavite samo sobom i svojom karijerom?

Smatram da se radom dolazi do bolje budućnosti. Lakše bi mi bilo da gledam samo svoja posla, ali nemam pravo na to. Moram da verujem u ideale jer nemam izbora. Verujem da kada se trudim za druge, najviše profitiram. Kultura povezuje, ali i daje smisao.

Ovde se malo zna o načinu kako funkcioniše filmska produkcija u Rusiji. Koliko se snima filmova godišnje, koje su teme savremenih ruskih filmskih autora, kakav je odnos države prema kinematografiji, da li su otvoreni prema gostujućim umetnicima kao što govori vaš primer…

Snimaju više od 200 filmova godišnje. Ključna razlika između naše i njihove kinematografije je što je tamo film ozbiljan biznis. Film je u usponu. Oni sebe porede sa Holivudom, naravno sa zaključkom da je Holivud ispred njih nekoliko koraka, ali opet, u poslednje vreme učestali su blokbasteri koji nadmašuju holivudske hitove po uspehu na boksofisu. Država dodeljuje sredstva, ali ih često traži nazad. S obzirom na to da film može da donese zaradu, to je i logično.

Savremeni autori se bave univerzalnim temama kao i modernim ruskim društvom, snimaju mnogo komedija i, što je novina, žanr naučne fantastike. Otvoreni su prema gostujućim umetnicima, tako podižu nivo kvaliteta. Uskoro ćete čuti za još naših glumaca koji tamo nižu uspehe.

Koji je vaš sledeći filmski projekat u Rusiji? Da li ste zbog toga ofarbali kosu u crno?

Da. Igram pevača Muslima Magomajeva. On je bio velika zvezda u SSSR-u, nešto kao Frenk Sinatra. Poreklom je bio iz Azerbejdžana, tamo su na njega veoma ponosni. U toku sledeće godine očekujem dve ili tri premijere svojih filmova u Rusiji.

Reditelj Nikita Mihalkov je, na osnovu saradnje sa vama u filmu Sunčanica, rekao da vas čeka svetska karijera. Da li vas angažman u Rusiji sputava u tome?

U Rusiji imam mnogo ponuda. Više uloga odbijam nego što prihvatam. Nemam dovoljno vremena i to me sputava. Ako ste mislili na uticaj politike na kulturu, mislim da to za sada nije problem. Bar ja nisam doživeo neku vrstu diskriminacije. Ali opet nisam ni imao mnogo prilike da je osetim.

U kojoj fazi je srpsko–ruski projekat najavljen za iduću godinu – studio za grafičku obradu slike? Šta mu je cilj?

U toku je razrada biznis plana. Naši partneri ulažu novac u taj projekat. Mi treba da obezbedimo pametni kadar (hvala Bogu, toga još uvek ima) i privlačne uslove za ulaganje. Ostvarenje tog projekta bi nam donelo mogućnost da radimo specijalne efekte ne samo za inostrane već i za domaće filmove.

Dokumentarni film Ekskluzivno sa Vučićem u ovdašnjoj javnosti nije prokomentarisan na način kako se komentariše podrška vaših kolega predsedniku i njegovoj politici – na primer Lazara Ristovskog, Branka Milićevića… Molim za komentar.

Ja ne podržavam nijednu stranku. Poštujem predsednika Srbije. To je moja zemlja i smatram da je to normalno ponašanje. Nisam ja bio domaćin, nego sam bio pozvan u emisiju koja je imala za temu posetu predsednika Srbije drugoj zemlji u kojoj ja radim i živim. Smatram da bi radnici iz oblasti kulture trebalo da budu iznad dnevne politike. Nažalost, ili na sreću, ne mogu biti i izvan.

U filmu Južni vetar igrate Petra Maraša, momka s one strane zakona. Kakvo naravoučenije upućujete publici prenoseći joj njegovu sudbinu?

Konkretnog jednog naravoučenija nema. Postoje razna tumačenja i poruke. Neke od njih su: svet kriminala je brutalan, u njemu su greške skupe, a ljudski život ne znači mnogo.

Maraš je mogao da krene takozvanim ispravnim putem, isto kao i Ljuba Vrapče kojeg igrate u hit predstavi Beogradskog dramskog pozorišta Kad su cvetale tikve. Zašto nisu? Ko je kriv?

Nedvosmisleno najveću odgovornost za svoje postupke nose upravo njih dvojica. Ljuba je živeo u uređenom sistemu, tamo je sve bilo uređeno pa i teror. On nije hteo da pristane na sistem i sistem ga je samleo. Tome je doprinela i njegova hamartia. Gordost, ponos, sklonost ka poziciji alfa mužjaka. Alfa mužjaci postoje u džungli, komunizam ne trpi tu kategoriju. Ljuba to nije uvideo. Svet kriminala u kom se Maraš nalazi više liči na džunglu od komunističkog uređenja. U tom svetu težnja ka „primitivnom prvenstvu“ (koja je zajednička osobina Maraša i Vrapčeta) može da opstane, postoje kategorije kao što su poštovanje, hijerarhija, činovi, kodeksi… ali u tom svetu, takođe, postoji mnoštvo ljudi koji ne poštuju kodekse. Svako ko ima pištolj misli da ima i moć. To taj svet čini nepredvidivim. Ključna razlika je što je Maraš odabrao svoj svet. Ljuba se u njemu rodio.

Godinama unazad se od novog domaćeg filma očekuje da vrati publiku u bioskope, pa i od Južnog vetra. Kako, kao koproducent filma, to komentarišete?

U Srbiji praktično ne postoji mogućnost da film zaradi više nego što je u njega uloženo. To je glavni razlog što su sale prazne. Niko ne želi da uloži u film. A postoji jaka potreba publike za duševnom hranom. I svi se nadaju čudu, ono se dešava jednom u 10 godina. Srbi vole dobar film. I rado ga se sećaju.

Da li će Južni vetar biti prikazan u Rusiji?

Radimo na tome.

Ove godine ni jedan vaš film nije prikazan na Festu. Šta će biti iduće?

To ne znam. Zavisi od odluke komisije. Želim tom festivalu prosperitet i njime se ponosim.