Poezija se vratila na velika vrata, mnogo mladih piše stihove, čita se svuda, na čitanjima često bude i više od stotinu posetilaca, ponekad se i naplaćuje ulaz za te manifestacije. Poezija je ponovo u knjižarama. Društvene mreže su preplavljene pesmama. Desio se neverovatan preokret, stvari nezamislive do pre desetak godina
“Imao je mnogo sreće u genetskom kodu”, piše na početku pesme “Jedan život, jedna karijera” Zvonka Karanovića (1959, Niš). Ta bi rečenica mogla da se odnosi i na samog autora: odlično izgleda i odlično se nosi, sa stilom. U najnovijoj knjizi Box set 2 (PPM Enklava) Karanović sabira pesme iz poslednje četiri svoje zbirke objavljene od 2012. do 2018. godine: Mesečari na izletu, Kavezi, Zlatno doba i Iza zapaljene šume. Karanović je poznat i kao osnivač i urednik izdavačke kuće PPM Enklava, koja promoviše mlade pesnike. Ali pre svega on je jedna od nezaobilazbih figura naše književne scene.
“VREME”: U jednoj od kritika kaže se da ste uvek bili “van zvaničnih tokova i ustaljene matrice”. Da li i vi sebe vidite na taj način?
ZVONKO KARANOVIĆ: Kako je i sama poezija van tokova i ustaljenih matrica u našem društvu, onda je i pozicija pesnika van tokova i ustaljene matrice unutar veće marginalizovane matrice dvostruko marginalizovana, tako da ta odrednica suštinski ništa ne znači. Pozicioniranje pesnika obavlja struka, publika takođe daje svoj sud, ali najvažniji sudija je vreme. Briše ili uzdiže. Pesnik je živ dokle god njegovo delo može da komunicira s novim generacijama. Kad pišem, fokusiran sam na ideju, na to da izazovem sebe, na pokušaj da rečju osvojim novu teritoriju, da pišem što bolje, jer jedini zadatak pisca je upravo to – pisati što bolje. Nisam od onih koji pišu istu pesmu čitavog života. To je slepa ulica. Svet reči je beskonačan. Svet poezije prostran je i prepun mogućnosti. Igrati se, zabavljati sebe u procesu stvaranja jedna mi je od najvažnijih stvari. Nisam napisao nijednu knjigu iz muke, naprotiv, sve su nastale iz uživanja.
“Nema kreacije bez drskosti, ljubavi bez preterivanja, moraš izgledati kao da te nevolje same traže a ti ih izbegavaš, jednog dana saznaćeš kako je uzbudljivo stajati nasuprot gomile…”, pišete u pesmi “Mokar je put u brdima”. Može li ovo da bude i vaš životni kredo?
Ti stihovi nisu nastali kao programski. Pesmu sam napisao ranih devedesetih. Bio sam mlađi i buntovniji, i pesma je pre svega izražavala moj politički stav. Tek kasnije sam shvatio da sadrži i svojevrsni ljubavni i umetnički stejtment. Poezija velikim delom dolazi iz nesvesnog i dešava se ponekad da pesma kaže više od onog na šta ste mislili, da ima više neočekivanih značenja. Ne verujem da je Branko Miljković bukvalno mislio da će poeziju svi pisati, više je to bila krilatica koja dobro zvuči, tako karakteristična za mladog, zanesenog pesnika, ali eto, svedoci smo da se obistinjuje njegovo proročanstvo. Ne kaže se uzalud da je pesma pametnija od pesnika.
Odrasli ste na rokenrolu i filmu, vaša je generacija sazrevala na pop kulturi. Vaš izraz puno duguje rokenrolu, ali i bitničkoj poeziji. Bile su to jake “struje” i pokreti. Danas nema ničeg sličnog. Kako popuniti te “rupe”? Na šta kreativan mlad čovek može da se osloni?
Odrastao sam u nekim drugačijim vremenima, gde su rokenrol i knjige značili praktično sve. Bio je pravi događaj kad ti ploča dođe iz Engleske pa je danima preslušavaš i znaš svako slovo sa omota, knjige su se pozajmljivale, išle od ruke do ruke, imale šifre generacijskog prepoznavanja. Danas je sve previše dostupno, nema čari otkrivalačkog, nema ni te aure, mistike, koje su pratile pojedina dela. Prelako se dolazi do muzike, filmova, knjiga, prebrzo se odustaje i prelazi na nešto “novo” i “drugo”. Ta lakoća rađa mentalnu prezasićenost koja na kraju završi u ravnodušnosti prema svemu što nije materijalno.
S druge strane, ne mislim da mladi danas osećaju te “rupe”, pre ih osećamo mi koji pamtimo neka druga vremena. Rekao bih da nove generacije imaju mnogo više mogućnosti za obrazovanje i kreativno izražavanje, kao i da putuju, žive i nadahnjuju se svetom, samo je pitanje koliko to i na koji način čine. Oni imaju svoje pokrete, uzore, idole, društvene mreže, svoj jezik komunikacije koji mi često ne razumemo ili ga olako i nepravedno negiramo. Svet nikad nije lišen inspiracije, on je uvek i u svako vreme pun energije onih koji dolaze. Mi smo ti koji se menjaju kako stare i često imamo tendenciju da lamentiramo kako ništa nije kao pre i kako je nekada bilo bolje.
Za vas je američka savremena poezija nešto najbolje što se trenutno dešava. Koji su razlozi za to?
Sjedinjene Države su pesnička planeta za sebe, od sredine pedesetih svakako vodeća nacija na tom polju. Ulaže se u poeziju, od istraživačkih i teorijskih radova do mnogobrojnih pesničkih izdanja, antologija i studija. Svaki univerzitet ima svoj časopis za književnost, predmet koji se zove kreativno pisanje, ima mnogo javnih čitanja, neguje se raznovrsnost, istražuje se, podupire. Trenutno postoji više od 1000 nezavisnih izdavačkih kuća. Sa časovima kreativnog pisanja počeli su još sredinom prošlog veka, a vrhunske pesnikinje poput En Sekston i Silvije Plat pohađale su ih kod takođe velikog pesnika Roberta Louela. Pesničkih pokreta i škola ima napretek. Naravno, postoji i veliko interesovanje za poeziju. I Čarls Simić, kad je poslednji put gostovao u Beogradu, u jednom intervjuu rekao je da je fascinantno koliko mnogo ljudi u Americi piše pesme i da ima mnogo mladih talenata. Druga je stvar što mi imamo nedovoljan uvid u to tržište i tu prebogatu ponudu.
U okviru izdavačke kuće PPM Enklava radite dosta s mladim pesnicima. Šta oni donose? Koliko ima kvaliteta i talenta?
U poziciji smo da se pred našim očima odvija svojevrsni big beng poezije, naročito u Beogradu. Poezija se vratila na velika vrata, mnogo mladih piše stihove, čita se svuda, na čitanjima često bude i više od stotinu posetilaca, ponekad se i naplaćuje ulaz za te manifestacije. Poezija je ponovo u knjižarama. Društvene mreže su preplavljene pesmama. Desio se neverovatan preokret, stvari nezamislive do pre desetak godina.
U toj masi novih glasova ima i kvaliteta i talenta, a pre svega energije. Ne robuje se kanonima, često se obrađuju rubne teme, one kojih nema ili su u glavnoj struji prisutne samo u tragovima, poput psiholoških trauma, LGBT tematike, disfunkcionalne porodice. Istaknut je poriv za predstavljanjem sebe, odnosno svog neposrednog intimnog iskustva bez nužno konkretnog pesničkog uzora i poznavanja tradicije. Dakle, scena je u stanju uskovitlane magme koja će tek dati vidljive rezultate ukoliko mladi pesnici shvate da treba da čitaju i da rade na pronalaženju sopstvenog poetskog glasa.
U kakvom je stanju, generalno uzev, domaća i regionalna književnost?
Prema broju novih izdanja po knjižarama evidentno je da se mnogo piše i u Srbiji i u regionu. Mnogo je važnije pitanje šta se piše i na koji način, odnosno “propadaju” li neki žanrovi ili se naprosto menjaju njihovi formati i menja li se uopšte paradigma na koju smo navikli. Primer za to su fragmentirani, lirski ili dnevnički romani koji više liče na nasumične zapise sručene na papir za mesec, dva ili tri nego na ozbiljan rad na onome što smo nekad zvali klasičnim romanom. Poplava autofikcije je trend, svi pišu o sebi i samo o sebi, što postaje prilično zamorno.
Književne kritike gotovo da nema ili je na nezavidnom nivou, pa nema ni neophodnog filtera, stručne analize, tako da se sve svelo na besomučnu jurnjavu za pažnjom na društvenim mrežama, brojanje lajkova, grabež za profitom. Knjiga je postala roba koja mora brzo da se proda jer dolaze novi naslovi, stari venu za polusezonu. Tu najgore prolaze ozbiljni pisci, jer kvalitet samog teksta kao da nikoga ne zanima ukoliko nije u marketinškoj mašini. Primer je Srđan Srdić, poslednju deceniju možda najbolji i najzanimljiviji srpski prozaist, čiji su visoki književni dometi ostali neprepoznati kod šire publike i dobrog dela kritike.
Kao izdavač i prevashodno pesnik vidim tendenciju širenja područja poezije u smislu da je nikad više ljudi nije pisalo. Ona je ranije bila neka vrsta ekskluzivne delatnosti, danas je, u dobroj meri zahvaljujući kratkoći forme, stekla status svima dostupnog izražavanja. A tu je i taj terapeutski momenat ispovedanja, oslobađanja svojih trauma kroz stihove. Taj kvantitet svakako rađa i kvalitet, pa je zaključak o stanju na književnoj sceni optimističan. Proza je u krizi, poezija se pokazala žilavijom biljkom nego što se mislilo. Počela je i da cveta, što ipak vraća nadu da nije sve otišlo u metaverzum.
Proza je u vašem stvaralaštvu očigledno bila incident, iako ste objavili čak tri romana u okviru trilogije Dnevnik dezertera. Imate li novi roman u glavi?
Pisanje tri romana bilo je iznuđeni potez, naime, kroz poeziju nisam mogao da ispričam sve one priče iz devedesetih koje sam želeo da sačuvam od zaborava. Previše toga se svakodnevno dešavalo, previše je bilo bekstava, snalaženja, odlaženja, muke, benzina u flašama, menjanja deviza na ulicama, skrivanja od vojne policije, prodaje i preprodaje svega, od životnih potrepština do morala i porodične časti. Ali bilo je i obrnutih primera – humanosti, solidarnosti, požrtvovanja, primera vitalnosti života. To je činilo neverovatnu romanesknu građu, pogotovo ako ste imali iskustva iz prve ruke.
Pričanje šire priče me privlači, ali nemam klasičan roman u zamisli. Svojom zbirkom pesama Kavezi (2013) približio sam se romanu na način da sam u pesme uveo likove, tretirao ih kao poglavlja, imao prolog i epilog, jasan krimi zaplet i razrešenje, uveo dvostruke identitete, distopijsku budućnost, linčovski nadrealnu atmosferu, što je rezultiralo tekstom koji je mogao da se čita kao labavi psihodelični neonoar roman. Uveo sam likove i u sledeće dve zbirke pesama – Zlatno doba (2015) i Iza zapaljene šume (2018) – ali me je, igrajući se i istražujući mogućnosti forme, put odveo ka filmu, opet ka Linču. Nakon toga vratio sam se čistoj poeziji. Trenutno radim na ideji ukrštanja pet poema iz perspektive nekoliko različitih glasova.
Pesnikinja Irena Vrkljan jednom se požalila da je “previše čitala i premalo poznavala život”. Kakav je slučaj kod vas?
Više sam za poznavanje života. Naravno, neophodno je i čitanje jer književnost, između ostalog, proizilazi iz književnosti. Nije dovoljno imati samo životno iskustvo, ne može se ozbiljno pisati bez svesti o tradiciji, važnosti književne forme, posedovanja zanata. Istinitost nije kriterijum književnosti, ali je dobro polazište. U tekstu se oseti da li ste pisali iz iskustva ili iz fotelje, okruženi kućnom bibliotekom.
Studentski protesti i opštenarodna pobuna u Srbiji nalaze se na vrhuncu, kako vi gledate na sve ovo što se događa?
Verovatno nisam jedini koji je devedesete proveo na ulicama, a posle 2000. godine bio razočaran kako su se stvari odvile, kako su se naša nada i energija začas raspršile. Nismo iskoristili priliku kao društvo, osim merkantilistički orijentisanih pojedinaca. Živimo u društvu u kojem se poslednjih decenija nakupilo previše jada, žuči, nepravde. Svaki društveni, uostalom kao i politički sistem, nalik je na ljudski organizam, i kad se nakupi previše toksina, treba mu ozbiljna detoksikacija. Upravo prisustvujemo tom procesu.
„Car je go, ali Cara je baš briga što je go, on i tako go ostaje Car i hvali se svojom golotinjom u stilu ne možete mi ništa“, kaže rediteljka predstave „Razbijeni krčag“ Banjalučkog pozorišta koja u nedelju gostuje u Beogradu
U DKC-u više nije Kultura u blokadi koja je u februaru zauzela ovu bioskopsku salu, već grupa koju predvodi Ratibor Trivunac, aktivista i anarhista. Skupština grada ćuti, deluje da je Kulturni centar pušten niz vodu
Nisu nezadovoljni svi, već samo deo baletskih igrača, piše u saopštenju Uprave SNP-a, i nude dijalog povodom navedenih argumenata zbog kojih traže smenu Aje Jung. Večeras, umesto predstave, za publiku će biti izvedena samo generalna proba "Labudovog jezera"
Kada grad koji nosi titulu prestonice kulture, Zrenjanin, ostaje bez sredstava za projekte, a Beograd obustavlja sve konkurse, to nije administrativni propust, već politička odluka – ocenjuje Jovana Karaulić docentkinja na FDU u tekstu za „Vreme“
Baletski ansambli Narodnog pozorišta u Beogradu i Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu traže smenu svojih direkcija, Ane Pavlović i Aje Jung
Srpski studenti su sto puta ponovili da je ovo maraton. Slično kao Adam Mihnjik osamdesetih u Poljskoj, kada je govorio o „dugom maršu“. Vlast u Srbiji je na putu kraja – samo treba imati strpljenja
Sa inkluzivnošću stvorenoj na plenumima, studenti bi trebalo da nastave i prilikom izbornog angažmana. Svaki glas je važan, svaki postotak dragocen. I niko tu nije suvišan, uključujući u nekom koraku i opoziciju – kakva god bila
Ko to pominje vanredne izbore kad rejting stranke na vlasti pada, a po svim istraživanjima Vučić nije najvažniji politički faktor u zemlji, već su to studenti?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
