Svetovi unutar sveta

U najboljem momentu dokumentarnog filma Favela fank, pogled iznutra, verovatno jednog od najslabijih ostvarenja sa tek okončanog festivala „Paralelne vizije“, neki samoproklamovani i samouki periferijski pesnik i reper, opisujući jedinstvenu sudbinsku i socijalnu poziciju u kojoj se nalazi zajedno sa hiljadama drugih deklasiranih žitelja Rio de Žaneira, kaže kako su svi oni i sve što imaju zapravo svet unutar sveta. Ta rečenica, ispaljena u magnovenju i bez predumišljaja, nesumnjivo bi se mogla uzeti za moto čitavog ovog Festivala muzičkog filma koji su sa pionirskom odvažnošću i upornošću od 10. do 16. septembra zajednički organizovali Dom omladine Beograda, Beogradski Festival supkulture „Paralel“ i ovdašnja renomirana distributerska kuća Visionary Thinking.

Sa čak 13 premijernih filmova koji u merkantilnoj histeriji sinepleks kulture izvesno nikada ne bi ni stigli pred domaću publiku, ovaj novopokrenuti Festival je konceptualno pokušao i uspeo ne samo da ostvari pravo na drugačiju kinematografsku stvarnost, već je i bez mnogo okolišenja estetski afirmisao vezu između filma i muzike kao jedno od najvitalnijih i najperspektivnijih uporišta savremene popularne kulture. Kako je svaki početak istovremeno i sladak i težak, tako su i „Paralelne vizije“ iskusile određene tegobe u formulisanju vlastitog polja delovanja, pa bi se možda moglo konstatovati da su u dva ili tri slučaja donekle odlutale od pomenutog, unapred zacrtanog repertoarskog opredeljenja, ali se mimo toga ovaj slobodni miks vrsta, žanrova, stilova, poetika i ideja pokazao kao jedinstven i vrlo uzbudljiv pogled na ono što moderni, globalni i nekomercijalni bioskop hoće, može i treba da bude.

Iako je i potpunim laicima jasno da su film i muzika već duže od veka ultimativna oruđa svakovrsnog eskapizma, odnosno sigurna pribežišta za mnoge napaćene duše, njihovo međusobno uvezivanje i simbioza su, čini se, tek u novom milenijumu doživeli pun procvat, pokazavši da sparene i pametno usmerene one lako uspevaju da ostvare i neuporedivo više. Sudeći po Festivalu „Paralelne vizije“, one su tako danas i poluge nasušnog i nepatvorenog ideološkog angažmana, i potresna svedočanstva prošlosti, sadašnjosti i budućnosti planete koja se vrtoglavo menja, ali i darežljive platforme svežih i smelih artističkih eksperimenata različitih profila. Relativno očekivano i sasvim u skladu sa kinematografskim tendencijama u poslednjih dvadesetak godina, celovečernji dokumentarci su se i ovde nametnuli kao ključna kreativna sila, ponovo nas upozoravajući na stvarnost jaču od bilo kakve fikcije, no to nikako ne znači da i na drugoj, igranoj strani nije bilo autentičnih i makar prijatnih gledalačkih iznenađenja.

Bez obzira da li je reč o musavim mališanima sa paragvajskih deponija i iz brazilskih favela (Filharmonija s deponije i pomenuti Favela fank…), ili o buntovnim adolescentima sa liverpulskih i mančesterskih ulica (Stara dobra Frida i Spajk Ajland), ili o sasvim stasalim finskim i filipinskim junacima koji svoju realnost transformišu u mjuzikle (Urbana porodica i Uništeno srce), ili o tragičnim biografijama zvezda koje se ne zaboravljaju (Nina i Tim Maja), ili konačno o potresnim svedočanstvima muzike gurnute u nemilosrdni žrvanj politike i ideologije (Moraće prvo da nas ubiju i Zvezde iza gvozdene zavese), Festival „Paralelne vizije“ je u svom prvom izdanju zaista pokazao kako su muzika i film kadri da poput gigantskih školjki sačuvaju sve te nebrojene i potpuno različite male svetove od pogubnog uticaja nadređenog, velikog sveta. Ponekad, oni su to činili klasičnom i ne odveć revolucionarnom lepotom, čvrsto se držeći oprobanih arsenala obe umešane umetnosti i zadržavajući se u domenu očekivanog, dok su izuzetnim i otud gotovo nezaboravnim slučajevima te priče o svetovima unutar sveta s lakoćom preskakale horizont predvidljivog i vodile publiku na puteve kojima se ređe ide.

Svi oni koji su propustili da proteklih dana odu do Doma omladine i da se na licu mesta uvere u zahuktalu raznovrsnost muzičkog filma, možda i mogu da se nadaju kako će konvencionalne filmske priče o životima genijalne Nine Simon, kolosa brazilskog soula Tima Maje, gotovo mitske sekretarice Bitlsa Fride Keli, ili o legendarnom koncertu Stoun Rouzisa na ostrvu Spajk, putem TV ekrana kad-tad i stići do njih, ali slično nažalost teško da važi i za dva izvanredna dokumentarca Filharmonija s deponije rediteljskog dvojca Bred Olgud i Grejam Taunsli i Moraće prvo da nas ubiju Johane Švarc. Ova dva filma, naime, spadaju među ona retka ostvarenja koja udaraju gledaoca direktno u pleksus i ostavljaju ga bez daha, a da pritom ni u jednom momentu ne zanemaruju apsolutni sklad između svedenog dokumentarističkog jezika koji upotrebljavaju i muzike kojoj su tematski i te kako odani.

Deklarativno obznanjujući kako „muzika može da menja živote i sudbine“, Filharmonija s deponije s neverovatnom prisnošću pripoveda istinitu bajku o grupi dece koja žive na obodu najvećeg đubrišta u Paragvaju i koja – zahvaljujući entuzijazmu i ljubavi – stižu do šanse za bolje sutra svirajući Betovena na instrumentima skovanim od otpada. Na drugoj strani zemaljske kugle, u srcu Afrike, sa nešto manje naivne emotivnosti i metaforičnosti, ali i uz mnogo više opasnosti i žestine, Tuarezi iz Malija zakleto žive svoj izbeglički, pustinjski bluz i mirnim otporom pokušavaju da pobede bezočnost fundamentalizma, verujući da „ako ljudima zabraniš muziku – to je kao da im oduzme kiseonik“. Taj svet unutar sveta je, sasvim logično, filmski možda za nijansu odveć dnevno ispolitizovan, iako i film kakav je Moraće prvo da nas ubiju vrlo ubedljivo odlazi s „Paralelnih vizija“ sa titulom vicešampiona, slaveći moć muzike sa istom onom strašću koju u svojim srcima nosi i raspevana paragvajska dečurlija.